Jela sam sama u javnosti da bih izlečila svoju konstantnu usamljenost

Prvobitno objavljeno na Munchies.

Mrzim da jedem sama. Štaviše, uvek sam mrzela. Kao dete sam molila nesrećne roditelje ili srodnike da ostanu sa mnom za stolom dok ne završim riblje štapiće, u očajničkom pokušaju da izbegnem dosadu sopstvenog društva. Ne znam da li je ono čega sam se u tom uzrastu plašila bila samoća, ali moje muke sa time da jedem sama nisu prestale ni kada sam odrasla. I dalje mrzim da jedem sama.

Što ima smisla, kada uzmemo u ozbir da mlade ljude češće pogađa samoća nego one iz ostalih starosnih grupa. Studija koju je ranije ove godine sproveo nacionalni Zavod za statistiku pokazuje da je skoro 10 posto ljudi uzrasta između 16 i 24 godine „uvek ili često“ usamljeno. Ovo je najveća proporcija za bilo koju starosnu grupu, i grupa kojoj sam ja pripadala do pre mesec dana. Početkom ove godine, vlada UK je po prvi put u istoriji imenovala ministra za usamljenost, što je bilo inspirisano kampanjom iz 2017, koju je pokrenuo pokojni poslanik Džo Koks. Usamljenost je sada problem na nacionalnom nivou.

Usamljenost može da ti se prišunja u svakom trenutku, ali kada večeraš sam, rizik se svakako uvećava. Od malena se socijalizujemo da jedemo zajedno, bilo da je to nedeljni ručak sa porodicom, ili praznici kao što je Božić, ili kada se jednostavno nađeš sa prijateljem na ručku, i ispričate se. Jesti sam ne samo da je nepoželjno, već se smatra štetnim za malu decu – mislim, to čak može i da ti pomogne da izbegneš alkohol, cigarete i zloupotrebu droge kasnije u životu (Mama, tata, hvala vam za sve one večere koje sam kao mala pojela sama).

Jesti sam se ne smatra sjajnim ni za odrasle; u popularnoj kulturi, to se opisuje kao dokoličarenje tužnih, očajnih ljudi. Filmovi i televizija retko prikazuju nekoga ko svojevoljno večera sam – setite se Rene Zelveger kao Bridžit Džons kako trpa u sebe Teskovo gotovo jelo za jednog, ili Bilija Marija kao Boba Harisa, koji je upao u krizu srednjih godina u jednom japanskom restoranu. Jesti sam je manifestacija samoće, teškoća, ili oboje.

Ali iz mog iskustva, takođe je i dosadno i izolujuće. Sve brige koje sam potisnula iz uma (Hoće li moja cimerka odneti onaj dobar tiganj kada se iseli? Mogu li ikada sebe da nateram da volim svež paradajz? Da li je mene suštinski nemoguće voleti?) iznenada me preplave, spremne da se suočim sa njima. Grudi počinju da me stežu, dok gledam unaokolo tražeći neki spoljni nadražaj. Postajem umorna i nemirna. Moje misli su mi u isti mah dosadne i izazivaju mi stres.

Ali da li jesti sam mora da bude toliko mučenje? Izgleda da ima ljudi koji svojevoljno odlučuju da jedu sami u javnosti. Ljudi koji mogu da izvuku svu moguću radost iz taljatela sa diviljim pečurkama, baveći se svojim unutarnjim narativom nekih sat vremena. I zaista, istraživanje iz 2015. kaže da 87 procenata britanskih gostiju restorana ne vidi problem u tome da jede samo. Nakaze.

Vreme je da naučim da dovoljno dugo istrpim svoje sopstvene misli da bih mogla da završim picu, pa sam otišla da jedem sama i suočim se sa svojim strahom. Isprva sam imala neke rezerve: bavljenje sopstvenim mislima, nema nikoga sa kime mogu da podelim preveliku porciju predjela, rebus kako da u isto vreme jedem i čitam knjigu (Knjiga u jednoj ruci, viljuška u drugoj? Knjiga ispod miške, nož i viljuška u rukama?). Ali hej, ako se odselim u drugi grad, ili svi koje poznajem i volim umru, sigurno će mi biti drago što sam naučila kako da jedem sama! Veoma drago!

Prvo sam potražila pomoć na internetu. Brojni ljudi rado priznaju da su skloni bizarnoj navici da odlaze u restorane sami, i nude savete o tome kako da se u tom iskustvu uživa. Autorka Rida Bilgram, koja piše o hrani, objašnjava da se njeni razlozi za to da jede sama svode na izbor, a ne na neophodnost: „Moj ukus po pitanju hrane je eksperimentalniji nego kod većine mojih prijatelja, a previše razgovora tokom obroka me ometa u tome da uživam u iskustvu u restoranu“. Ona preporučuje da ne budemo samosvesni (dobro), da večeravamo negde gde ima šankova i spojenih stolova (u redu), i da ponesemo knjigu (vidi iznad).

Sa savetima Bilgramove na umu, odlazim da jedem u Fayre Share u istočnom Londonu, restoranu koji je, ako to već i sami niste shvatili iz naziva, fokusiran na obedovanje sa prijateljima. To je upravo suprotno od onoga što mi je preporučio internet. Prema njegovom sajtu, jesti sa drugima je „tako bitan deo života“, pa očekujem da će osećanja izolovanosti i patnje biti relativno izraženija. Generalno gledano, Fayre Share zvuči idealno i za to da se suočim sa strahom od samoće i od toga da sama pojedem porciju pastirske pite za jednog (logistički apsurd).

Otišla sam u restoran u sredu, u vreme ručka, i osetila sam se neprilagođeno već kada sam sela na bicikl i krenula tamo usred radne nedelje i dana. Kada sam stigla, dva stola su bila zauzeta nečime što samo može da se opiše kao klasična demografska grupa za ručak tokom radne nedelje: nova majka (sa sve bebom) i njena prijateljica, i par u šezdesetim godina. Oni će biti saputnici na mom današnjem putovanju.

Odredila sam sebi pravilo da tokom čitavog obroka nijednom ne pogledam u telefon. Ovo kršim posle nekih osam minuta. Kada je reč o naručivanju, jelovnik za branč me odbija, ja se uspaničim i naručujem bladi meri, a za predjelo avokado na tostu (?). U sredu, usred radnog dana. Sama sam. Ovde nema pravila.

Prilično mi je dosadno, ali sto mi je napolju, što je prijatno. U jednom trenutku, imam četvorominutni obračun sa jednom osom. „Upravo se obračunavam sa osom“, smejem se, dok mi se konačno susreće pogled sa ženom iz onog para, očajnoj za ljudskim kontakom. Slušam kako nova mama priča o procentima težine beba. Vadim ženski časopis, sto godina biram šta ću da čitam, i uspevam da pročitam tačno jedan članak.

Sabijam svoj anahroni avokado na tostu, brzo odlazim, i otpedalam nazad na posao. Čini mi se da je ovaj usamljeni odlazak u restoran prošao traljavo: znala sam da moram nešto da uradim, da imam gde da se vratim, pa sam obavila zadatak koji me je čekao i otišla. Pretpostavljam da ovo nije način na koji ljudi obično uživaju sami u obroku u restoranu, pa sam odlučila da još testiram sebe. Možda sam izdržala mirni ručak usred radne nedelje, ali mislim da je vreme da svoju borbu podignem na viši nivo.

Vreme je za večeru.

Za večeru biram užurbani restoran u centru Londona, koji je uvek pun ljudi: Pastaio u Karnabi Stritu, koji je kul, ali konceptualno neizazovno mesto za pastu. U 7 i 15, kada sam stigla, svi stolovi su rezervisani, prepuni žena koje izgledaju potpuno isto kao i ja (kao i njihovih prijateljica, koje izgledaju potpuno isto kao i ja), i glasno govore grickajući masline. Konobar me smešta za sto pored prozora koji gleda na ulicu, sa leđima okrenutim restoranu.Ovo bi inače bilo savršeno mesto da se večera sam. Međutim, zbog toga što je leto, prozori su otvoreni, što znači da bukvalno sedim za stolom okrenutim ka jednoj od najužurbanijih ulica u Londonu, kao životinja u zoološkom vrtu. Ja sam usamljena životinja iz zoološkog vrta.

Ovog puta nijednom nisam pogledala telefon. Izvadila sam časopis koji do tada jedva da sam pogledala, i pročitala skoro svaki članak dok sam jela svoju (porcija je definitivno bila za dvoje) buratu sa kiselim testom. Lakše sa hlebom, Rubi, kažem sebi. Ali nemam s kim to da podelim. Nema nikoga da me zaustavi. Pojela sam sve. Volela bih da prijateljima mogu da šaljem poruke povodom nečega što sam videla u časopisu, ali opirem se tom porivu.

Do trenutka kada mi stiže cacio e pepe, završila sam sa čitanjem časopisa. Zbog mog položaja usamljene gošće restorana, okrenute sudu čitavog sveta, ne mogu da čujem mnogo razgovora, osim neverovatno piskutavog glasa neke bogatašice koja se žali na stres zbog kupovine kuće u Hamstedu. U jednom trenutku, ona izgovara: „Imao je najbolje zube koje sam ikada videla“. Jedna dama koja je sedela napolju sa nekim čovekom, sa čašom vina u ruci, ustala je i počela plačljivo da priča telefonom, sa moje leve strane. Ja gledam. Ne mogu da prestanem da se brinem oko toga šta da spakujem za festival na koji idem ovog vikenda. Žena prestaje da plače, i seda nazad pored svog pratioca, koji deluje uglavnom nezainteresovano.

Prolaze sati (mislim). Halapljiva sam, pa se večera nastavlja desertom, iako sam spremna da odem (prošlo je tek sat i 15 minuta). Tokom deserta, uspevam da isečem koru kolača od limuna tako da mi padne u krilo, i to ne samo jednom, već dvaput. Ha-ha! Nemam kome to da ispričam. Dok krećem, prilazi mi menadžer da porazgovara sa mnom, i ja mu istrtljam svaku misao koju sam imala tokom obroka, u očajničkoj želji da razgovaram s nekime, bilo kime.

Menadžer mi kaže da on, zapravo, voli da jede sam, i često putuje bez pratnje. „Koliko najduže nisi razgovarao s ljudskim bićem?“, pitam ga, očekujući da će odgovor biti oko nedelju i po dana. On mi odgovara da je proveo mesec dana u Indiji, i da nije razgovarao ni sa kim ko govori engleski. Što zvuči kao moj lični pakao.

Kako mu uspeva? On deluje zbunjeno.

"Pretpostavljam da samo počneš da sanjariš“.

Vozeći se biciklom kući posle večere, osećam zavist prema ljudima koji imaju sposobnost da budu samodovoljni, potpuno oduševljeni sopstvenim društvom. Biti sam za mene je kao trčanje – isprva je užasno, ali ako probiješ inicijalnu barijeru, onda postane skoro podnošljivo, a posle toga možeš da se osetiš i sjajno. Ili posrano. Ne znam da li je to što sam prisilila sebe da usamljeno buljim po centru Londona sa kolačem od limuna ispred sebe način da izlečim usamljenost, ali osećam da je to nešto što mogu nekako da istrpim, ali ne i ispravim.

Prisećam se tih večera kada sam bila dete, jela sama, i zabadala nokte u udubljenja na drvenom stolu i strugala vosak. Osećam se gotovo isto kao i tada, dok me samoća ponovo pretvara u dete.

Za to krivim svoje roditelje.