Koju emisiju o kuvanju da gledate u kom raspoloženju?

Hrana sama po sebi ne izaziva nikakvu emociju. Hrana je mehanizam preko kog emocije izražavamo. Kad smo srećni a dan je topao, posrčemo neki šejk. Kad smo mamurni u krevetu, ručamo porodično pakovanje čipsa. Postoji ljudskost u krompir-smajliju: nekad je to simbol ljubavi, nekad poniženja, a nekad samo znak da ste gladni i u frižideru ništa drugo nemate.

Hoću da kažem, hrani se mogu učitati razna značenja, a to ilustruje kulinarski TV rijaliti, posebno ako je britanske proizvodnje. Nikad nećete pomisliti da izbor programa o kuvanju nije dovoljno širok. Ma kako se osećali, nađe se za svakog ponešto: od Najdžela Slejtera do Hell’s Kitchen USA.

Ove sam objektivno uparila kulinarske emisije i ljuska raspoloženja, kao vina i sireve:

Da svratite do mog stana tokom Masterchef epizode, čuli biste ovaj razgovor između mene i cimera:

„To mu je kao velute sos?“

„Vidi budalu, pravi velute.“

„Pa još od piletine?“

(griz kobasice pre 20 minuta loše ispečene u rerni) „Nema pojma, pizda mu materina.“

„Ništa to ne valja, gle kako je tanko“.

(umak polusirove kobasice u užasni kečap) „Sve je zajebao, kreten. Treba više brašna.“

(znalački odmah glavom, sa novom kobasicom između prstiju, elegantno poput cigarete)

Gledati Masterchef je kao gledati profesionalni sport. S vremenom čovek stekne neki nivo pasivnog znanja, kao kad umisli da se razume u fudbal, iako ništa od toga ne bi sam umeo da sprovede u delo. Ipak, to apstraktno znanje omogućava nam da same izvođače gledamo kritički nabeđeno i sa visine. Nekad vičem na televizor u gnevu što ona seljačina Fil nema pojma šta znači au jus, i baš mi prija.

Ne umem ovo da objasnim, to je prosto jedna od velikih životnih misterija. Zašto postojimo? U čemu je svrha života? Kako je moguće da me seksualno uzbuđuje glas čoveka čije lice podseća na parket dok psuje nekog trećeg zato što je prepekao grgeča? Nema tu odgovora na ovome svetu.

Gledati Džejmija Olivera je kao kad iz čistog hejta čitaš šta na Tviteru piše neko koga si odavno blokirala jer te užasno nervira.

Džejmi je dobro poznati govnar i klasni izdajnik, ali njegov novi program na Channel 4 verno pratim. Prija mi da, dok se ožderavam brzom hranom, gledam njegove delikatne salate i čorbice. Zamišljam da bi i sama mogla time da se hranim kad bih htela, fantaziram o spremanju rustičnog kelja sa bademom i to mi je dosta, ne moram da se potrudim, mogu da mislim o tom dok grickam zasoljene ugljene hidrate. Plus što ovako mogu da ispizdim kad god Džejmi zalije salatu prirodnim jogurtom (tri puta po epizodi).

Gledam Jamie’s Quick and Easy Food zato što perverzno želim da me neko nervira. Dođe mi da vrištim od sledećih stvari (i brojnih drugih):

• Džejmi uporno govori da je ovaj začin onom začinu „najbolji drug“. Nekad je zvučalo simpatično, ali sad već ima običaj da bosiljku dodeli tri nova najbolja druga u svakoj epizodi od po pola sata.
• Osnovni koncept programa glasi: sva ta jela mogu se pripremiti od samo pet sastojaka koje svako ima u svojoj kuhinji. Brutalna laž! So, biber – ima smisla. Maslinovo ulje – ajde, kao. Ali VINSKO SIRĆE? Odakle mu ideja da se to nalazi ima u svačijoj kuhinji?!
• I još nešto! Kad kao jedan od osnovnih sastojaka navedeš nešto egzotično kao što su dagnje, koncept gubi na značaju, zar ne, Džejmi??? Gde da skoknem po dagnje, đubre Torijevsko, do Islanda?!
• Hoću da kažem, umišljene sredovečne tipove čovek gleda samo i isključivo da bi ga iznervirali. Videti pod Sunday Brunch.

BBC rijaliti serijal u kom takmičari peku pite je kao da te Mel i Su ušuškaju u krevet, donesu ti šolju tople čokolade, i ispričaju ti pričicu za laku noć. Izuzetak je samo ona epizoda u kojoj je neko bacio u đubre pitu bradate gospođe – to je bilo najuzbudljivijih pola sata TV programa u mom životu.

Možda biste vi Najdželu Loson stavili u kategoriju „Uzbuđenje“, ali ako vas Najdžela samo pali, vi je tragično potcenjujete. Najdžela je prava stvar. Ona vas razume. I ona je nekad nesigurna, kao kad treba da isecka povrće. Ali ona se ipak odvaži i pokuša da prebrodi sve prepreke. Zna Najdžela. Razume Najdžela. Zašto nisam kao Najdžela.

Ništa bolje nego kad kuvari amateri puste strance sa kamerom u svoj dom. Vrhunac ovog podžanra su Dinner Date odnosno Come Dine with Me, zato što su u oba serijala akteri na samoj ivici histerije. Vibriraju na frekvenciji dostižnoj samo ženama koje nose štikle u sopstvenoj kuhinji.

Ako ste za jedan egzistencijalni bedak, preporučujem da pustite sebi epizodu Man Vs Food – uopšte nije britanska serija, znam, ali odavno smo već u društvo inkorporirali ideale koje ona zastupa (slanina kao supstitut za ličnost). Prepustite se očaju koji simbolizuje čizburger od pola metra; kontemplirajte smisao života dok gledate tipa koji pokušava da pojede 70 pilećih krilaca u čokoladnom sosu i povraća po sebi posle neuspeha. Ništa vam više nije važno. Nađe se u tome i neka uteha.

Dragi moji Holi i Fil. Ona me miluje po kosi, kaže „Neka dušo, neka“. Šofe mi se smeši, klima glavom. Znam da mi se ne obraćaju, ali kad me glava i želudac istovremeno razbijaju, pomaže mi da se prepustim njihovom laganom razgovoru.

Znam da će mamurluk popustiti tek ako nešto pojedem, ali ne mogu da ustanem iz kreveta. Jedino je rešenje da gledam dragu Holi i milog Fila kako gledaju Đina Dakampa kako pravi gibanicu „savršenu kao prilog letnjem pikniku ili roštilju“. Svi se smeju, svi su fini, i ja se smešim sa njima. Glavobolja polako prolazi, povraćka se suši oko lavaboa. Sve je bolje uz jutarnji program.

@hiyalauren