Image via Flickr user Chiot's Run

Kako je javorov sirup odigrao iznenađujuće važnu ulogu u ukidanju ropstva

Ovaj preliv za palačinke ima izuzetno političku istoriju.

|
jul 7 2018, 6:00am

Image via Flickr user Chiot's Run

Ovog proleća, dok se sezona ušećeravanja javora završavala u Vermontu, kongresna delagacija ove države se borila protiv novih političkih odluka koje bi promenile način označavanja sirupa od javora. Na pres konferenciji prvog maja u Ist Monpeljeu, Vermont, zakonodavci i proizvođači sirupa su govorili protiv ovih novih smernica. Senator Patrik Lihi, predstavnik Piter Velč, i predstavnik senata Berni Sanders su stali uz proizvođače šećera i okarakterisale nove oznake kao zbunjujuće za kupce, i loše po vermontsku industriju šećera od javora, koja je vredna 350 miliona dolara.

Nove oznake koju je predložila federalna Agencija za hranu i lekove zahtevaju da proizvođači šećera (i meda) obeležvaju svoje proizvode kao „obogaćene šećerom“. Svakako, koraci ka jasnijim oznakama na prehrambenim proizvodima bi mogli da imaju pozitivan uticaj na javno zdravlje. Ali, u isti mah, zahtevati da proizvodi koji su u suštini tečni šečer budu označeni kao „obogaćeni šećerom“ bi lako mogli više da zbunjuju kupce, nego da ih obrazuju. Ako ste ikada videli kesicu koštunjavih plodova na kojoj stoji upozorenje da „MOŽDA SADRŽI KOŠTUNJAVE PLODOVE“, onda znate da te oznake nemaju uvek smisla.

Proizvođači javora tvrde da će njihova industrijska grana propasti, ako budu prinuđeni da svoje proizvode obeležavaju kao „obogaćene šećerom“. Označiti proizvod kao „obogaćen šećerom“ bi moglo da ima smisla, da bi se napravila razlika između kukuruznih pahuljica i glaziranih kukuruznih pahuljica, ali staviti oznaku „obogaćeno šećerom“ na proizvod koji je napravljen od šećera sugeriše da je šećer dodat nečemu što nije šećer. To zaista može da bude tačno, ali reakcija vermontskih farmera i političara na ovaj izazov pokazuje da su reči kao što su „čisto“, „prirodno“ i „Vermont“ veoma istaknute u svetu prehrambenih specijaliteta.

Kao što je senator Velč rekao na pres konferenciji, „Brend Vermonta je zaista jedinstven po pitanju najboljeg kvaliteta“. Po njihovom sajtu, od 1893, Udruženje proizvođača sirupa od javora Vermonta , radi na „ promociji i zaštiti brendiranja čistih vermontskih proizvoda od javora, i zvanični je glas vermontskih proizvođača šećera“. Ironijom sudbine, jedan od ranih uspeha Udruženja je bilo donošenje zakona za označavanje sirupa od javora, čime je dogovoreno da jedino čisti javorov sirup može da se reklamira kao takav – i same ove smernice su uvedene zbog postojanja javorovog sirupa u koji su dodate druge vrste šećera. Ali čak i sa tim zakonima o označavanju na snazi, proizvodi kao što je Vermont Maid ipak koriste auru Vermonta da bi prodavali kukuruzni sirup sa visokim procentom fruktoze.

Dodavanje šećera šećeru ne deluje kao nešto zbog čega bi se ljudi digli na oružje, ali neki šećeri su odavno jednakiji od drugih. Mnogo pre Hamiltona, u 18. veku se vodila bitka između šećera od trske i onog od javora. Delo Džejmsa Grejndžera iz 1764, Šećerna trska, nudi detaljno uputstvo za proizvodnju šećera od trske, u obliku duge poeme, uključujući i mučne delove u kojim Grejndžer nudi uputstvo za kupovinu ljudskih bića. S druge strane, kao što je opisano u nedavno objavljenom članku Marka Sturdžiza u Ranim američkim studijama, anti-ropska retorika je krajem 18. i početkom 19. veka bila povezana sa industrijom šećera od javora. „’ Krvari, blagosloven bio!: Pastoralne pesme o šećeru od javora u ranim danima američke republike“ govori o nadanjima razne farmerske gospode u SAD (uključujući, ironično, i Tomasa Džefersona) da će industrija šećera od javora u SAD ponuditi alternativnu za karipsku ropsku šećernu ekonomiju, i o tome kako su ova gospoda farmeri istraživali svoje ideje o poljoprivrednim inovacijama pišući duge pesme o o poljoprivrednim inovacijama (kako se već to radi).

Neke od pesama fokusiraju se na potencijal šećera od javora da pomogne u ukidanju ropstva:

„U potocima saharina, plima života,
Ipak snažna, pred stotinu strahota.
Tvoja krv, slađa od pčelinjeg meda,
Ta krv teče, dok u srcu je beda,
Krvari, krvari, blagosloven bio,
Jer afrički sin san o nadi je usnio“

U međuvremenu, jedan od manje poznatih očeva nacije Bendžamin Raš zvuči slično, kada kaže, „Može da dođe do sučajeva da šećer bude tražen... od strane osoba koje odbijaju da se čak i posredno okoriste o rad robova. U takvim slučajevima, nedužni šećer od javora će uvek biti poželjniji“.

Čistota brenda javorovog sirupa iz Vermonta ima svoje korene u ovoj „nedužnosti“ prilikom proizvodnje, ali stvar je komplikovana. Čistota koja se vezuje za javor uvek potiče koliko iz toga šta on nije (šećer od trske), toliko i iz toga što jeste (šećer sa boljom pričom i suptilnom aromom javora). Šećer od javora nije šećer od trske. Istorijski gledano, umesto da je prozivod porobljenih crnih ljudi koji ga prave u užasnim uslovima, šećer od javora proizvode beli ljudi, u krajnje pitoresknim okolonsima, ili je barem tako nekada bilo.

Ove veze između šećera od javora i ukidanja ropstva takođe se manifestuju i u određenoj ironiji u vezi sa odnosom javora i boje. Javor, ili smeđi šećer koji prave beli ljudi, je bio alternativa za šećer od trske, beli šećer koji prave crni ljudi. Međutim, i pored toga, u Novoj Engleskoj u 19. veku, šećer od trske je ostao proizvod kome se teži i sve do nedavno, javorov sirup je bio ocenjivan po tome koliko je lagan – drugim rečima, koliko njegov ukus liči na ukus šećera od trske. Vremenom je mana postala prednost, i kupci su naučili da traže sirup klase B. 2013, zakonodavci Vermonta su doneli novi standard koji je oznaku B zamenio kategorijom „taman i robustan“ i obezbedio oznake koje su više u skladu sa trenutnim ukusom.

Vermontska industrija javora je iznašla način da artikuliše vrednost svojih tamnijih i robusnijih poljoprivrednih proizvoda, ali njegovo stanovništvo ostaje preovlađujuće belo. Uprkos borcima protiv ropstva iz ove države – stanovnišvo Vermonta je u građanskom ratu proporcijalno stradalo više od stanovništva bilo koje druge države – Vermonćani posle abolicije više nisu imali mnogo razloga da se hvale. Kao što je opisano u eseju Loren Mišel Džekson iz 2017, u kulturi zanatske i delikatesne prehrambene industrije, bela lica su često preuzimala zasluge za rad i stručnost tela ljudi koji nisu beli. Kultura javora se uklapa u ovu paradigmu, utoliko što su beli naseljenici naučili tehnologiju od starosedelaca Amerike, i vermontska sluškinja je vitak beli izuzetak u odnosu na svoju konkurenciju, punačke mamice kao što su gospođa Batervort i tetka Džemima, da ne pominjemo dečake kože boje melase koji prate osnovni element Suptilnosti Kare Voker.

Bilo bi pojednostavljujuće reći da se javorov šećer smatra za poseban šećer zbog toga što ga prave belci, ali tvrdnje o čistoti javora kao proizvoda izazivaju nelagodu, kada se uzme u obzir koliko je belačka država čuvena po svom javorovom sirupu. Sa 96,2% belačkog stanovništva, Vermont je najbelja država u uniji. Koju god da je ulogu vermontski javorov sirup možda odigrao kao nešto što je pomoglo da se ropstvo okonča, veoma malo potomaka ovih robova je našlo svoj dom u Vermontu. Kao što jedna od V.E.B. Du Boaovih izuzetnih infografika pokazuje, svega 11 afro-amerikanaca rođenih u Džordžiji su 1890. živeli u Vermontu. Do nedavno, kada bi svi crni ljudi iz države Vermont želeli da vide Rokets u Rejdio siti mjuzik holu (kapaciteta 6,015), svi bi mogli da odu na isti koncert, i bilo bi još praznih mesta. Vermont je takođe bio i dom jednog od najozloglašenijih eugeničkih projekata, programa koji je, među ostalima, targetovao istu ono stanovništvo starosedelaca koje je sa belim naseljenicima podelio svoju tehnologiju za javor. U ovom kontekstu, vredi razmisliti o tome da je proizvod koji je zaštitni znak ove države brendiran na čistoti zasnovanoj na tome što su njeni proizvođači belci.

O sirupu od javora vredi razmišljati zato što je izuzetno ukusan. Baš zbog toga što je u pitanju tako luksuzan proizvod, vredi ga konzumirati umereno. Ima više vermontskih prehrambenih proizvoda na bazi javora nego što je svetu potrebno, strogo govoreći – na primer, ljuti sos sa ukusom javora deluje kao nasumični proizvod generatora trendova u hrani. Ali kada je na pravom mestu, ne postoji ništa što može da se meri sa sirupom od javora. Kada na palačinke sipaš pravi sirup od javora, više nećeš staviti u usta ono što stoji na stolu u Kući vafla, i prozrećeš sranja ovog šarlatana s perčinom. Srećom, neki pametni ljudi su nam olakšali da putujemo sa sopstvenim javorovim štekom. Možete da jedete koji god hoćete desert, a ja ću zadržati sladoled od vanile, usoljene indijske orahe i topao sirup od javora. Evo recepta: uzmeš malo sladoleda od vanile, na njega staviš malo posoljenih indijskih oraha, i preko toga sipaš malo ugrejanog sirupa od javora, bilo bi poželjno tamnog i robustnog.

Više na VICE
VICE Channels