Zdravlje

Imala sam rak, i snimili smo film za VICE o tome

Jedna i po žena, svaki dan.

pisao Marija Ratković
04 Jun 2018, 9:05am

Nikad nisam verovala da ću sa 35 godina snimiti film – o sebi. Dok "Punta Cana" (USA, 2018), prvi film koji sam radila kao scenaristkinja čeka premijeru u Americi, ovaj prvi film u kome sam ja glavna junakinja izlazi u javnost.

POGLEDAJTE FILM:

Ljudi, iskreno - ja i dalje ne mogu da poverujem šta sam tačno doživela. Trauma teške bolesti je gubitak koji je često rangiran među prva tri stresa uz suočavanje sa smrću najbližih. Iskreno, teško mi je da se suočim sa tim sam ja ponekad išla okolo i govorila “ja imam rak” možda da bih i sama poverovala i prestala da se plašim, nekada sam lupala u vrata i svađala se verovatno najviše sama sa sobom, a nekada sam samo neutešno plakala. Snimajući film Jedna i po žena, svaki dan morala sam da se suočim sa svim što sam potisnula upravo na mestima gde se to dešavalo.

Ironija sudbine je da sam se ja u toku doktorskih studija bavila pitanjem traume unutar rata, i posebno filmskim obradama te teme. Svo vreme su mi u glavi zujale rečenice iz tekstova koje sam pisala. Jako je teško snimati film, prepustiti rediteljki da ima svoju viziju kada je moj pogled na sve što se desilo još uvek konfuzan. Znala sam da mi se prva, druga pa verovatno ni poslednja verzija filma neće činiti dovoljno bliskom da bih mogla sa sigurnošću reći – to sam ja, to što vidite ja sam to i kad pogledate film znaćete ko sam. Ne, ali kad pogledate film, znaćete više od onoga što ste znali ranije, više od fraze da “Jedna i po žena svaki dan umre od raka grlića materice”, saznaćete i koliko nas preživi, znaćete nešto drugačije, nešto bitno i naravno ponešto trivijalno. Videćete šta znači “previše ekspresivno lice”, saznaćete koju muziku volim, kad se plašim a kada se šalim, šta sve još ne znam, a ja ću moći da kažem da sam bukvalno dala krv da bih snimila ovaj film. Važnije od moje šminke i frizure su razgovori koje sam vodila na svim mestima gde se vodi borba protiv raka, ali i sve procedure koje sam prošla, a to su sve redovni koraci kontrole zdravlja koju ja sprovodim svaka tri meseca.

Dom Zdravlja

Ubedljivo najveća misterija koju sam otkrila je sve što postoji besplatno a da niko toga nije svestan. Na primer, u svakom domu zdravlja da postoje dani kada je moguće otići na dijagnostičke preglede (ginekološki pregled, ultrazvuk, mamograf), bez knjižice jer je Srbija već godinama u borbi za smanjenje broja obolelih od raka. Ginekološke ambulante sada se zovu Službe za zaštitu zdravlja žena i dostupne su ženama na svim opštinama Beograda i Novog Sada bez obzira koja je matična opština zdravstvene osiguranice. To u praksi znači da ja iako zvanično živim na Zvezdari mogu da se lečim na Vračaru ili Novom Beogradu ako mi je to bliže poslu ili draže iz bilo kog razloga. Uz uput lekarke iz DZ mogu besplatno da radim test na HPV. To sve nisam znala pre snimanja.

Moja lekarka Valentina Radunović Stefanović je sada i moja prijateljica, a to je bilo ključno kako ne bi bežala od nje i pamtila je samo kao ratnu drugaricu. Neizmerno sam joj zahvalna na svom vremenu i trudu koji mi je posvetila, od detaljnih rasprava o mogućim pravcima lečenja, do ličnih preporuka i knjiga koje mi je pozajmljivala da naučim sve što me zanima. Te stvari nikada ne mogu da stanu u film i zato imam potrebu da ih naglasim. I šire sve “veze” koje sam stvorila u toku lečenja bilo da su u pitanju lekari koji su me lečili ili oni koji su me savetovali za vreme i van radnog vremena ili da su to sestre koje su mi davale injekcije, laborantkinje koje vode o mojim rezultatima ili pomoćno osoblje i ostali pacijenti koji su imali razumevanja za moje izlive ludila.

Privatno zdravstvo

U Srbiji ima svega stvarno, ali sada je već neko uređenije vreme kada se formiraju klasteri nekadašnjih rascepkanih privatnih praksi i izdvajaju se ozbiljne klinike i laboratorije koje poseduju savremenu tehniku i tehnologiju. Privatna laboratorija u kojoj sam radila testove izgleda kao svemirski brod. U njoj kao konsultanti rade neki od najboljih stručnjaka za sve i svašta, ja sam imala čast da razgovaram sa Oliverom Stojkovićem koji je doktor genetike i profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Tu sam saznala različite zanimljivosti o istoriji virusa, istraživanjima koja su dovela do onog znanja koje imamo sad ali detaljno razjašnjenje rezultata testa koji sam radila. U klinici u kojoj sam radila magnetnu rezonancu, razgovarala sam i sa specijalistkinjom radiologije koja mi je detaljno objasnila rezultate ali i sa ginekološkinjom specijalistkinjom onkologije koja je na pitanje o najboljoj prevenciji raka grlića materice odgovorila jednom rečju – kondom.

Klinički centar – GAK

Na kliničkom centru već nekoliko godina radi i razvija se pionirsko odeljenje psiho-onkologije. Sve je počelo sa Vesnom Kesić, lekarkom, profesorkom i ženom koja je direktno zaslužna za napredak u lečenju raka grlića materice i za uvođenje manje invazivnih procedura u lečenju. Kao veliki autoritet u svom polju, ali i kao žena, dr Kesić se borila ne samo za očuvanje zdravlja, već i za očuvanje kvaliteta života žena. Znajući sa čime se suočavaju njene pacijentkinje, sa specijalistkinjama kliničke psihologije Snežanom Mijalković i Vesnom Kostić, osnovala je savetovalište za žene koje su bile ili jesu onkološke pacijentkinje. Vesna je ustupila svoju kancelariju za održavanje sastanaka, individualnih i grupnih terapija a obe psihološkinje rade pro bono i sastanci se održavaju ponedeljkom od 10 časova. Terapija je besplatna i otvorena za sve, a potrebno je samo doći na jedan sastanak upoznavanja prethodno. Naravno da sam i o tome imala predrasude jer sam svaku grupnu terapiju gledala kao uvod Fight cluba u kome se plače među povređenim ljudima, ali samo ću reći da je sve sasvim drugačije.

Institut za onkologiju i radiologiju

Institut za onkologiju ili samo Onkologija je reč koja mi je samo pomenom izazivala strah i zazor. Svako ko oboli od raka, nada se da neće umreti i svi su ubeđeni da na Onkologiji stanuje smrt ali to je najveća predrasuda na svetu. Pisala sam o tome u detaljnom vodiču, ali u toku snimanja glavna sestra mi je rekla najveću istinu “Ovde ljudi ne umiru, ovde se bore” i to je istina. Takođe, na institutu za onkologiju rade najveći stručnjaci za tu oblast medicine u zemlji. Moj hirurg, Petar Radlović bukvalno je čovek kome sam poverila život, a ponekad se šalimo da on možda jedini zna moje unutrašnje vrednosti i za može da kaže “been there done that”. U toku snimanja filma upoznala sam doktorku Zorku Milovanović koja je načelnica patologije i ona mi je pokazala kako rak suštinski izgleda. Realno, kao čia puding, ali taj susret mi je bio najdragoceniji u odnosu na sve što sam saznala do sada jer izgleda totalno uvrnuto videti sopstvene ćelije raka. To je baš sjajan deo filma.

Onkologija je od prošle godine moja stvarnost i biće verovatno celog života a sigurno sledeće četiri godine. Ne plašim se i nemam nikakav stres kad odem na kontrolu. Ali za vreme snimanja doživela sam nešto što se zove retraumatizacija, odnosno ponovni stresni odgovor na traumu koju sam proživela potpuno nesvesno. Upravo glavna sestra Zorica, koja izgleda više kao španska filmska glumica, me je zagrlila i ispričala mi kako sam izgledala prošle godine kad sam bila primljena. Dok je ona pričala kako sam izgledala uplašeno, kako sam gledala i ćutala i kako sam se postepeno opuštala ja sam shvatila da sam sve te prve trenutke kada sam izbečeno gledala u druge, disala ubrzano ili se krila neko zapamtio a ja potisnula u korist onih lepših sećanja kako sam se ljubila kod lifta krišom ili gledala emisije Jovana Memedovića sa dvadeset drugara. Činjenica da me je sestra zapamtila, ganula me je do suza i učvrstila u verovanju da smo mi pre svega ljudi a tek onda pacijenti i medicinski radnici. Tamo sam se uverila da doktori znaju šta rade i svima govorim koliko je bitno naći lekara kom verujete. Za bilo šta.

Ni sad ne mogu da shvatim šta mi se dogodilo kad sam ušla tamo. Evo bukvalno mislim da sam se presekla i da bi jedina normalna reakcija bila da sam lepo otišla u ćošak i počela da plačem. A nije mi ništa bilo tužno ni ružno, prema meni su tamo svi fini i te jedine bolničke dane pamtim stvarno po najlepšem. Ali dolazak među plave zidove i bele čaršave pokrenuo je u meni specifično osećanje vetra koji dolazi iza kamiona koji me upravo zamalo zgazio. U meni se nešto slomilo i mislila sam samo “Čoveče, ja sam imala rak” i sledio je udarac sećanja svom jačinom jer tačno tamo, na krevetu do prozora ja sam mislila da neću izaći, zvala sam panično mamu, brata, drugove i simpatiju da ih samo još jednom vidim samo da se pozdravimo i smejemo. I oni su imali još gore strahove ali su se smejali sa mnom da ne vidim koliki je taj horor koji ja preživljavam a oni ne znaju kako da pomognu. Samo me je preseklo to što su oni bili tu, u trenutku kad sam ja bila poseta, i kad sam shvatila koliko je u stvari potrebno snage i hrabrosti da se ostane pribran na mestu “na kome se svi mole Bogu”.

Institut za zdravlje dece Tiršova

U Tiršovoj rade odlični epidemiolozi, i tu sam se srela sa dr Srđom Popovićem koji je bio na čelu ekspertske komisije koja je davala preporuke oko uvođenja vakcine protiv HPV-a u Srbiji. Ako bilo ko ima bilo koje dileme, oko toga da li je vakcina sigurna, da li zaista pomaže i na koji način je treba koristiti.

Ispisala bih transparent: Ljudi, vakcina postoji kod nas! Naravno da sam još kao četrnaestogodišnja štreberka znala da vakcina protiv HPV postoji. Ali tada nije bilo ni priče o uvoženju kod nas, znanje je bilo jako krhko a dugoročni efekti vakcine nepoznati. U toku snimanja filma desila se medicinsko čudo – procenjuje se da će u Australiji za četrdeset godina rak grlića materice biti eliminisan. Zahvaljujući sveobuhvatnoj imunizaciji dečaka i devojčica na nacionalnom nivou, za deset godina učestalost izbijanja ove bolesti u dobi do 24 godine (oni koji su imali 14, što je gornja granica optimanlne imunizacije, kada je program počeo - sada imaju 24) smanjila se sa 24% na 1%. To znači da će u narednih 40 godina, Australija postati prva zemlja koja je iskorenila neki oblik raka. Shvatate li koliko je to bitno?

Vakcina je opciona a ne obavezna zato što se HPV infekcija ne prenosi kapljično i ne preti opasnost celoj populaciji nego samo onima koji će praktikovati seks. Teoretski, ako zamislimo nekog ko je odrastao u seksualnoj izolaciji i nikada nije niti će imati bilo koji oblik rizičnog ponašanja odnosno intimnosti sa drugom osobom, terati njega na vakcinu bilo bi nepotrebno i nasilno. Obavezne vakcine se odnose na infekcije koje neko može dobiti od nepoznatih ljudi u autobusu, putem prljave čaše ili u vrtiću. Ni u Australiji vakcina nije obavezna, ali besplatna je za decu u uzrastu od 12-14 i dostupna je besplatno čak i svim mladima do 19 godina a najvažnije od svega, stvorena je svest o tome koliko je bitna, tako da se 80% mladih vakciniše a to značajno menja procentualni rasprostranjenosti virusa HPV u opštoj populaciji.

Postoje rasprave oko uvođenja vakcine i ja ću navesti da postoje opcije uvođenja 2-valentna, i 4-valentna i supersonična 9-valentna. Suštinski polivalentne vakcine jesu - što više to bolje. Otkrivaju se svakog dana novi onkogeni tipovi virusa, ali i vakcine se usavršavaju, uvek malo kaskaju ali sustižu viruse. Poređenja radi, danas se HPV testom otkriva prisustvo 15 vrsta onkogenih virusa a najbolja vakcina štiti od 9 ili malo manje. Ali u 70% svih slučajeva raka na ovom području, uzročnici su najčešći tipovi, Hpv 16 i 18 (ostali onkogeni tipovi 31, 33, 35, 39, 45, 51, 52, 56, 58, 59, 68, 73, 82 rasprostranjeni su u dosta manjoj meri) tako da čak i najlošija vakcina štiti od najopasnijeg virusa. Plus štiti od kondiloma. To nije sve stalo u film da ne bi trajao 6 sati. Ali nadam se da će dospeti do javnosti, bar ovim tekstom.

Vlada Republike Srbije

Imala sam užasnu tremu pre intervjua sa Slavicom Đukić Dejanović. Naime, ja ne pratim dnevnu politiku i jako mi je puno trebalo da se pripremim za razgovor sa ministarkom. Do mene dođu sporadično ekstremne mere i skandali, na koje reagujem. Moj utisak je da svi u Srbiji, pa i apsolutno svi članovi Vlade imaju isti cilj kada se govori o prevenciji kancera. Ali naravno, operativne mere zavise od načelnih političkih uverenja, pola, pa i obrazovanja. Ministarka, budući da je žena ali i lekarka, veoma je upućena u sve što ne funkcioniše kada govorimo o konkretnim državnim merama za prevenciju. Nisam sigurna da samo decu, roditelje i narod generalno treba obrazovati o procedurama prevencije i lečenja, već je krucijalno to edukovati one koji odlučuju o merama koje će biti sprovođene. Nadam se da se više nikad neće desiti sramna činjenica da za veću količinu besplatnih vakcina istekne rok i one ostanu neiskorišćene. Ne kažem to da bih upirala prstom u bilo koga, već da skrenem pažnju na to da jedino udruženo državne institucije mogu da budu u službi naroda.

Moja kuća

Posle gledanja prve verzije filma nežno sam se slomila. Ako bih poslala nekom da pogleda nisam mogla da dišem dok mi ne javi utiske. Neki komentari su mi bili korisni, neki su me upropastili. Posvađala sam se sa skoro celom ekipom filma, jednom sam čak i skoro dala otkaz zato što žene nisu bile potpisane u ženskom rodu. Pa jesmo se za to borile? U trenutku kad sam mi je bilo najteže nisam jela od brige i za samo nedelju dana omršala sam 5 kilograma. Ovo zvuči kao reklama: ako hoćete da snimate film sigurno ćete smršati. Kad mi je teško obično se šalim na svoj račun, šta ću.

Imala sam osećaj da ludim i nisam mogla da razgraničim da li me nešto povređuje profesionalno ili lično, jer to dvoje je povezano ako sam i spolja i iznutra. Ali dok sam se lomila da li je film dobar ili grozan, dok sam nejela i nespavala shvatila sam jedno. Ja moram da ustanem i da izađem iz rupe u koju sam zapala jer je zima, jer mi je teško da se suočim sa tim da vidim i da svi vide koliko sam loše, da me možda sažaljevaju ili da nikog prosto nije briga. Po stoti put, sakupila sam sve što je ostalo od mene, pročestila odlaske kod psihologa, uredila spavanje i jelo, vratila se u teretanu i naravno nastavila da pišem. Redovan život je majka a doručak je najvažniji obrok. Zvučim kao baba, ali vaša baba sigurno ne sluša tehno. Pišem knjigu, ljubavni roman i stvari polako dolaze na svoje mesto, trenutno se bavim time gde ću i kad ću na more (kao i uvek), kako da zaradim dovoljno novca za čuvanje jajnih ćelija i naravno pitanje svih pitanja – da li da pošaljem poruku ili ne.

Teorija i praksa

U jednom tekstu koji sam citirala u jednom naučnom radu Serž Danej Godarovsku pedagogiju sumira igrom reči između terorisati i teorisati. Teorija koju sam ja studirala, postala je moj teror koji je svakog dana svakog časa i minuta bio prisutan. Ali teorija me je naučila da je svaki film, pa i ovaj u kome sam ja učestvovala svojevrsna eksploatacija. Naime, u filmu ja eksploatišem svoj život, svoju traumu, izvlačim iz sećanja najstrašnije i najemotivnije trenutke koje sam prošla, a autori filma ih seciraju, kombinuju i iznose ih svima na izvolte u nekoj svojoj prerađenoj verziji. I normalno da sam imala problem sa tim, jer svako (pa i javne ličnosti) ima pravo da tuguje ili boluje u miru i tišini svoje kuće. I naravno da me niko ni na šta nije terao. Ali to ne menja činjenicu da sam bez prisile ja sama odlučila da ću uraditi sve što inače radim, onako kako to inače radim, uradiću i ono što me je bilo strah ili trema, a rediteljki ću ostaviti odrešene ruke da od toga napravi svoj film. Dakle, dobrovoljno sam bila protagonistkinja, subjekt ili čak objekt ove priče. Jedini razlog zbog koga sam uradila to na taj, za mene lično, veoma ekstremni način leži upravo u teorijskoj osnovi koju o filmu kao mediju znam. Iako svesna da je film eskploatacija, da je aproprijacija i jeftina preprodaja života, stvarnosti i iskustva sledila sam godarovsko-maoističku tezu o istinitim i pravednim idejama.

Ono što ja smatram ključnim i ispravnim u filmu Jedna i po žena, svaki dan jeste da ne samo što se bavi temom koja je važna za sve nas, nego mapira i prikazuje ključna mesta na kojima se vodi borba za zdravlje cele Srbije, izlažući ih kako bi svi imali uvid u to ko šta i kako radi po tom pitanju. U filmu, kao i u životu ističem pitanje odgovornosti jer sam kroz snimanje i emotivni haos koji je usledio, naučila da je došao poslednji trenutak da svako preuzme odgovornost za svoj život. I to se odnosi na sve, od toga šta jedemo, do toga kakvi su nam odnosi sa ljudima, pa do borbe za politike i vrednosti u koje verujemo. Za mene je lično uvek bilo političko, i sa istom strašću sam se borila za očuvanje sopstvenih jajnika kao što se borim za bolje i pravednije reproduktivnu politiku. Upravo zbog toga mislim da bez obzira na nesavršenosti film Jedna i po žena jeste važan, jer otvara pitanje koliko je svako od nas spreman da se bori i do koje instance treba doći da bi nam bilo bolje, da bismo bili zdravi.

U filmu priznajem da sam tražila krivce što sam se razbolela, da sam kao i svi prebacivala tu imaginarnu lopticu na teren porodičnih ili partnerskih odnosa, sistem, uslove života i šta sve ne. Pre nego što sam smogla snage da preuzmem odgovornost za to šta mogu i šta ću zaista da uradim sada i ovde. Preuzimanje odgovornosti nije preuzimanje krivice, već iskorak iz uloge žrtve ka aktivnoj ulozi, ka traženju i sticanju znanja, ka inicijativi da budem bolje, ka istinskom izlečenju i nastavku života. Na posletku, film je nastao iz potrebe da dam smisao svemu onome što sam prošla, da pokušam da svoje teško i bolno iskustvo upotrebim da prenesem znanje koje sam ja nažalost dobila na ličnom primeru.

Umesto zaključka

Zanimljivo je da pre iskustva sa rakom, nisam zaista bila sigurna da li želim da budem majka. I ne mogu reći da se nisam pitala da li je to želim ili ne. Ali iskustvo pomeranja granica mogućeg, borbe za svaku nadu koja postoji učvrstilo me je u tome što je ljudima koji žele da odgajaju nove ljude neophodno – hrabrost, preuzimanje rizika i odgovornosti za svoje postupke. Zaista ne mogu da razumem koliko me je ljubav promenila, koliko sam teških i opasnih odluka donela da bih mogla da ostvarim snove koje sam imala. Čini mi se da nema tog straha koju obična prosta ljubav ne može da prevaziđe. Danas, mislim da ljudi koji žele da budu roditelji moraju da dobro razmisle o vrednostima koje bi preneli svojoj deci, a jedna od njih je svakako da budu odgovorni prema sebi, da čuvaju sebe ali i druge ljude sa kojima imaju seks. Čak i ako ih ne vole.

Bonus: Nije u filmu

Kao i svaki film i ovaj je imao hiljadu nerealizovanih ideja. Izdvojila bih upoznavanje sa tinejdž zvezdama Anđelom i Nađom ali i Marijom Žeželj jer je moja najveća želja bila da film stigne do najmlađe publike. Bilo mi je dragoceno da razgovaram sa mladim devojkama pre svega o tome šta one znaju o temi HPV virusa i kako se informišu o seksualnom obrazovanju. Saznala sam da u Francuskoj školi, gde Anđela i Nađa idu postoje časovi na kojima se priča o svemu i da one misle da bi bilo dobro da to postoji i kod nas. Marija mi je pričala o hejterskim komentarima koje je dobila kada je reklamirala uloške i da se suočila sa tim da je kod nas bilo šta vezano za reproduktivno zdravlje tabu.

Razgovarala sam i sa roditeljima tinejdžerki. Čula sam da većina priča sa svojom decom o seksu, ali sam svedočila i tome da postoji dosta zabluda. Prosto jer ni roditelji ne znaju sve. Čula sam tako kako se veruje da postoji nasledna predispozicija za rak grlića materice što je tačno ali samo u slučaju adenokarcinoma, koji čini 10% svih karcinoma grlića materice i jedini nije u vezi sa HPV virusom. Saznala sam da su roditelji zbunjeni i nisu sigurni da li je vakcina pravo rešenje ili ne. Takođe, malo ljudi zna da vakcina čuva i dečake i devojčice. Za sve koji se predomišljaju i brinu, lekarska ordinacija ili dečja klinika je najbolje mesto da se informišu, Gugl je najgore.