Subota kada je otišao Dejan

Radonjićevim odlaskom pala je zavesa na možda i najuspešnije poglavlje u istoriji Zvezde

|
jul. 15 2017, 8:30pm

Kada sam poslednji put imao priliku da se pozdravim sa Dejanom Radonjićem, bilo je to pred početak finalne serije KLS-a protiv FMP-a. Dok su se košarkaši crveno-belih zagrevali za ono što smo svi znali da će biti samo malo jači trening, pitao sam ga, „kako je?".

Raširio je onaj svoj karakterističan kez i uzvratio, „bilo je i gorih situacija". Da li je u tom trenutku bio optimističan ili samo ironičan, nisam umeo da razlučim. Čaršija je već uveliko brujala o tinjajućem nemiru unutar KKCZ, i neizvesnoj situaciji koja samo čeka da se nacionalni šampionat završi.

Ispostaviće se da je po sredi bila ipak ironija. Crveno-bela imperija koju je Radonjić pažljivo gradio sa svojim saradnicima i igračima raspala se doslovce preko noći, a poslednji korak bilo je saopštenje kluba da sa trofejnim trenerom saradnja, „i pored velike želje", neće biti obnovljena.

Ako ste navijač Crvene Zvezde, prethodne dve nedelje delovale su kao krajnje naporan boks meč u kojem gledate kako izraziti favorit uništava nekog nesretnika, ali ovaj, eto, nikako da padne. U vrlo kratkom roku otišlo je sedam igrača, među kojima i kapiten i dva reprezentativca, a osmi dok ovo čitate verovatno pogađa kaparu za stan u Madridu. Sve su to bili udarci koje je je autsajder nekako istrpeo, međutim ovaj poslednji će izvesno naterati sudiju da prekine borbu.

Dejanovim odlaskom pala je zavesa na možda i najuspešnije poglavlje u istoriji Zvezde još od ... pa, još od početaka košarke u Beogradu i onih mitskih deset uzastopnih titula. U relativno kratkom roku, crnogorski strateg potpuno je transformisao crveno-bele iz džaka sa peskom u regionalnu supersilu i redovnog Evroligaša. Najednom, Crvena Zvezda je počela da štancuje igrače koji su uhlebljenje nalazili u vrhunskim evropskim klubovima, pa i NBA.

Do „Dejanove ere", čak i visoko cenjeni talenti kakvi su recimo bili Nemanja Nedović ili Nemanja Bjelica nisu uspeli da ulete u krem evropske košarke direktno sa Malog Kalemegdana. Danas, negdašnji Radonjićevi pitomci bez greške zavrednjuju kvalitetne ugovore u samom vrhu Evrolige.

O tome da trener i uprava kluba već neko vreme nisu u preteranoj ljubavi nije nikada zvanično potvrđeno, ali je ovako izokola moglo da se nasluti. Prve varnice krenule su već posle spominjanog finala KLS, kada je emotivni Radonjić izjavio kako on više nije trener Crvene Zvezde. Usledila je mini-bura na skupštini 24. juna, a sve je kulminiralo nedavnim pojavljivanjem predsednika Nebojše Čovića na televiziji Pink. Gostujući u jutarnjom programu (povod je bio transfer Marka Gudurića u Fenerbahče), Čović je indirektno optužio Radonjića da je njegovo razotkrivanje teške finansijske situacije unutar kluba „nahuškalo" FIBA na Zvezdu , što je rezultovalo navodnom tužbom jednog bivšeg igrača zbog neisplaćenih obaveza. Pokazalo se da je to bio metaforični „poljubac smrti".

Zvanično saopštenje kluba ne ulazi preduboko u problematiku Radonjićevog odlaska, što je zapravo pomalo i misteriozno. Ako je i neko od Zvezdinih navijača ranije strepeo zbog trenera, bilo je to zato što su mislili da je on na meti velikih evropskih klubova i da će neko, jednoga dana, doći sa ponudom koja se ne da odbiti. Na kraju, Radonjić postaje samo „slobodan agent", što je dosta čudan način okončavanja saradnje sa čovekom koji je u minule četiri godine osvojio tri regionalne titula i tri nacionalna prvenstva i kupa, te izbacio Zvezdu na mapu eminentnih evropskih klubova.

Iako je sam Radonjić vrlo brzo poslao i svoje saopštenje, u kojem izjavljuje da je odlazak bio njegova odluka, te se između ostalih i zahvaljuje predsedniku Čoviću, ovaj čin ostavke biće nešto o čemu će se još dugo raspravljati.

Rezon uprave je dosta jasniji. Kao što svi znaju, održavanje košarkaškog kluba u životu u Evropi je dosta hazardan finansijski koncept, koji uspeva ili kroz „bratske veze" sa fudbalskim kolektivom unutar matičnog sportskog društva (Bajern, Real, Barselona), ili zahvaljujući jakom privatnom kapitalu i(li) državnoj podršci (Makabi, CSKA, Fenerbahče). Oduzmete li klubu ove beneficije, teško će sam preživeti duže od par sezona. Prodaja karata pokriva tek mali procenat troškova, a novac od TV prava i evroligaške premije su na smešno malom nivou (naspram fudbala tek).

I Crvena Zvezda je tako, kao i Partizan svojevremeno, u poslednje vreme osetila da su rashodi, ukoliko pucate na išta ozbiljnije od nastupa u ABA plej-ofu, vrlo nesrazmerni prihodima bez jakih eksternih priliva u igri. Ove sezone taj disparitet je dostigao neki operativni maksimum, što se i odrazilo kašnjenjem plata kod svih zaposlenih u kolektivu. Drastična situacija povukla je nešto radikalnije rezove.

Predsedniku Čoviću ovo nije prvi put da se opredeli na ovakav korak. Stariji ljubitelji košarke se sećaju kako je FMP nakon finala 1998. takođe kompletno raspustio ceo seniorski kolektiv (preživeli su recimo Goran Nikolić i Veselin Petrović – ironično, jedan od žrtava „podmlađivanja" bio je tada i prvi plejmejker ekipe po imenu Dejan Radonjić) i posvetio se radu sa mladim igračima.

Ova strategija utemeljila je sada već legendarnu priču o „fabrici" koja je proizvela Miloša Teodosića, Duška Savanovića i ostale, ali je slava tog novoformiranog kluba ostala u regionalnim okvirima. Kako je FMP klub bez navijača ili neke velike javne podrške, nije bilo preteško ostvariti situaciju u kojoj su svi srećni. Brend Crvene Zvezde, međutim, nosi neku određenu težinu, i na upravi je da to shvati i adekvatno odgovori na očekivanja zvezdaške javnosti.

Ostaje, dakle, pitanje kakva budućnost čeka Crvenu Zvezdu, i koje su njene kratkoročne ambicije. Klub je zadržao Branka Lazića i nagradio ga kapitenskom trakom, ali pored njega, malo je još ko ostao. Mladići Petar Rakićević i Boriša Simanić, koji su kod Radonjića igrali „na kašičicu", imaće priliku da se nametnu novom stručnom štabu i možda zarade neke minute. Nemanja Dangubić verovatno ne ide nigde, kao ni Milko Bjelica i Ognjen Dobrić – zajedno uz Džonu Boldena, to će biti nekakva baza za narednu sezonu. Ko će im se pridružiti, niko ne zna. Sigurno će se iz FMP-a „preseliti" još neko osim Boldena (Radanov, Apić i Davidovac deluju gotovo izvesni), a o spoljnim pojačanjima trenutno nema ni govora. Ako je, međutim, finansijska situacija zaista takva kakva je, ne treba očekivati ništa previše spektakularno. Ostaje, naravno, i pitanje trenera, koje još nije ni načeto.

Kako god okrenemo, teško je očekivati da će ova Zvezda biti kompetentna u evropskim okvirima, a i regionalna liga sada deluje dosta neizvesnije. Šteta što su crveno-beli de facto kapitulirali i pre starta evropske sezone koja će se po prvi put od 1977. okončati u srpskoj prestonici, međutim treba se pomiriti sa ovom procenom uprave i refokusirati se na duge staze. Ipak, to sve može biti prilično skup eksperiment. Kada jednom padnete iz Evrolige na niže grane, to automatski znači i ozbiljan deficit u klupskoj kasi, a put povratka je dug i trnovit. Pitajte Partizan ili Budućnost, uostalom.

Crvena Zvezda, nesumnjivo, nastaviće da postoji. Neke stvari doduše više definitivno nisu iste. Dejan Radonjić je možda otišao iz kluba na mala vrata, ali je otišao kao pobednik i trener sa najviše evropskih pobeda u istoriji kluba.

Njegova najveća tekovina nisu trofeji u klupskim vitrinama, već uspostavljanje kulture trijumfa
i osvešćivanje Zvezdinog navijačkog korpusa da se uz dosta truda i rada mogu ne samo pobediti Partizan i Duško Vujošević, već i Real, Fenerbahče, CSKA, Panatinaikos i Makabi. Svako ko ga nasledi imaće beneficiju rada sa tom osnovom, i moraće dobro da se pomuči da takav duh i opstane na Malom Kalemegdanu. To nije nimalo lak zadatak, jer i najbolje građeni sistemi čas posla padnu kao kula od karata nakon nekoliko loših odluka.

U časovima koji su nastupili posle saopštenja KKCZ o Dejanovom odlasku, neko je na Fejsbuku parafrazirao stihove Zabranjenog Pušenja i napisao „Radonja je tuk'o Engleze, Švabe i Ruse, i ovo sad mu je poslednji meč". Aplaudiram autoru, ali bih dodao i ovo:

Okrenu se Dejan po poslednji put, uzdignutih pesnica i ozarena lica, kao da veli „mene više nema, al' imate još mnogo važnih utakmica..."

Borba za očuvanje Dejanovog nasleđa tek predstoji. Nadajmo se da će naslednik biti na nivou zadatka.

PROČITAJTE JOŠ:

Vice u kabinetu Dejana Radonjića

Ciganska je tuga pregolema

Ciganska je sreća pregolema


POGLEDAJTE:

Više na VICE
Vice Channels