politika

Želim da vas upoznam sa svojim drugom Oljom Ivanovićem

Novinarka iz Kosovske Mitrovice Tanja Vujisić o tome kako je bilo raditi i družiti se sa Oliverom Ivanovićem.

pisao Tanja Vujisić
16 Januar 2019, 8:53am

Olivera Ivanovića sam znala „oduvek“. Bio je prijatelj moje familije. Volela sam da slušam kada je prepričavao anegdote sa putovanja, uglavnom vezano za karatiste. Skoro uvek nasmejan i ljubazan.

Ipak, bolje smo se upoznali kad je on krenuo da se bavi politikom u posleratnom periodu. Mi novinari smo mogli kod njega u kancelariju, kad kog smo hteli. Bukvalno. Uvek je imao vremena, bio dostupan i spreman da odgovara na pitanja. Retko je pisao saopštenja, sazivao je konferencije za medije. S njim i kolegama sam obišla skoro svako selo i mesto, gde su ostali da žive Srbi na Kosovu i Metohiji.

Tanja Vujisić
Tanja Vujisić, privatna arhiva

Kad nije imao službeni auto i vozača, nije mu smetalo da sam vozi novinare. Ti Srbi su ga jako poštovali i neretko oslovljavali sa „predsedniče“. On im je godinama bio jedini političar koga su mogli da vide, da mu se požale i što je najbitnije, da računaju na to da će pomoći. Oliver nije na sva zvona oglašavao svaku pomoć koju je obezbeđivao. Jedino je molio da radimo što više priča o tome, kako ti ljudi zaista žive. U to vreme radila sam za radio BBC i u Prištini smo organizovali veliku tribinu, na kojoj je Oliver bio jedan od učesnika. Trebalo je da tamo odvedem i grupu od desetak Srba, da budu gosti, a Unmik je obećao prevoz iz Mitrovice do Prištine i nazad. To je još uvek vreme, kada su Srbi uglavnom išli uz policijsku ili vojnu pratnju. E sad, Unmik kao i ostale međunarodne organizacije, ima običaj da zaboravi na dato obećanje. Stojim na glavnom mostu u Mitrovici sa grupom koja treba da ide, zovem redom sve koje znam u Unmiku, Kforu, Oebsu... Niko ne može da obezbedi prevoz.

Zovnem Olivera, koji se već nalazio u Prištini.

- „Olja, Unmik nas je ispalio. Nemam prevoz...
- Koliko imaš ljudi?
- Desetak.
- Sad ću da pošaljem vozače i dva auta.“

Kraj razgovora, auta stigla, kao i mi u Prištinu.

Jedne zime, Srbi u nekim delovima Kosova nisu imali struju puna tri meseca. Odemo u jedno malo selo, na ulici okupljeni meštani, ljuti, razočarani. Kažu, ne mogu više da izdrže. Oliver zajedno sa tadašnjim političarem Ranđelom Nojkićem, pokušava da razgovara sa njima. Nemoguće, viču ljudi, dosta im je je svega, ne veruju nikome. Oliver krene da prilazi najglasnijem, stane ispred njega i pita:

- Je li, jesam Vas ja slagao nekad?

Tajac. Onda je krenuo normalan razgovor. Oliver je zvao sve ambasadore u Prištini, vlasti i tamo i u Beogradu. E, onda je krenula neka pomoć da dolazi, agregati, drva za ogrev, a i problem je uskoro rešen tj. ljudi su dobili struju.

Otkad je ubijen Oliver, često pričam o tome koliko je voleo Visoke Dečane, koliko smo često išli tamo. Takođe i to da su mu bliski rođaci sahranjeni u blizini manastira i da je sam čistio grobna mesta, kad smo se iz manastira vraćali. Da smo u centru Dečana stajali sa njim, dok nam je pokazivao potpuno zapaljenu kuću u kojoj je često boravio i kako su mu ubili te rođake. Nije se bojao da tamo stoji i priča na srpskom, nije se bojao ni da uđe u raspravu sa Albancima koji su dobacivali na albanskom jeziku. E, to što je govorio i albanski, pored još nekoliko jezika, tumačili su neki ovdašnji političari kao „izdaju“ i „ko zna o čemu se domunđava sa njima“.

Jednom se desilo da mi je zakazao sastanak u svojoj kancelariji, ispred koje je i ubijen, a kada sam stigla, stiže i zamenik šefa Unmika, takođe na sastanak. Šef kreće u Oliverovu kancelariju, pored mene. Oliver mu ljubazno, s osmehom kaže, izvini ali novinarki sam zakazao za ovaj termin, Vi ste poranili. Ovaj se šokiran vratio s vrata, seo u prostoriju kod sekretarice i sačekao da završimo intervju. E, upravo ovo govori o tome koliko je Oliver poštovao ljude. Nije bio snishodljiv, ali ni nevaspitan, već pravičan. Zato su ga i stranci, kao i Albanci cenili.

Na Kosovu se ponekad dogode i neki veseli momenti.

Tako smo jednog lepog letnjeg dana otišli u Osojane, gde su ljudi obeležavali godišnjicu svog povratka, iz izbeglištva. U školskoj zgradi organizovali veselje, tu muzika, tu pesma, stolovi puni hrane i pića. Ja i koleginica kažemo Oliveru da ćemo prvo da probamo da snimimo neke meštane, pa ćemo onda da sednemo za sto. Vratimo se nas dve posle skoro sat vremena u školu, veselje na vrhuncu, a Oliver bukvalno dotrči do nas i vodi nas ka mestu za stolom, koje je kaže čuvao za nas. Sednemo, umorne. Kad kreću dva momka preko puta nas sa „čudnim“ pitanjima: „Koliko imate godina", "Rekli su nam da niste „familijarne“, "A je l bi živele ovde na selu“?

Zagledamo se, već je neprijatna situacija i nakon još nekoliko pitanja i namigivanja momaka, ustanemo, odemo do Olivera i kažemo da bi mi da krenemo, ako je spreman. Pogleda nas ispod oka i kaže:

- A oni momci, šta ćemo s njima?

Krene da se smeje i objasni da je „hteo da nas uda u Osojane, da ima ko da izveštava“.
Niko se nije naljutio na njega, ni momci, ni mi „nefamilijarne“. Kako da se naljutiš na Olju...

Kada mi se mama jako razbolela i bila u bolnici, on je bio pušten da se brani sa slobode. Otišao je da je vidi i da ponudi da da krv za nju. On, izmučen trogodišnjim pritvorom, ne baš dobrog zdravstvenog stanja. Nije mogao da da krv, ali je hteo.

Kada se prvi put kandidovao za gradonačelnika Mitrovice, na dan glasanja, još uvek NN lica sa fantomkama na glavi razbila su glasačke kutije i glasanje je prekinuto. Malo pre toga, bila sam kod Olivera u kancelariji da vidim kakav je njihov presek glasanja do tog momenta. Na izlasku Oliver kaže jednom od momaka koji su se tuda muvali, da ide samnom. Pitam, šta je, zašto, ne bojim se. Rekao mi je „ajde, znam da se ne bojiš, ali neka ide s tobom“.

Svakog je on hteo da zaštiti, osim sebe. Sebi je namenio ulugu onog koji štiti i suprotstavlja se beskompromisno, onima koji za red, pravo i pravdu ne znaju.

E, a sad... Većina političara, politikanata i drugih, kojima je pomagao na početku „karijere“, okrenula mu je leđa u nekom trenutku. Oliver im se nije svetio. Puštao ih je takve nemoralne, da nastave svoj put. A evo npr juče jednog od njih na tribini o Oliveru „roni suze“ i priča o svom „prijatelju“ Oliveru. Sramno, ali ok, ne mogu svi da budu Oliver. To ih i boli najviše, verovatno.

Oliver je bio čovek uzvraćenih ljubavi. Voleo je medije i oni njega. Voleo je ljude i oni njega. Voleo je život i on njega, bez obzira na sve probleme. Ispunjen život, koji je najsurovije prekinut.
Pre godinu dana sam napisala, da bih volela da nisam primila taj telefonski poziv, koji je se sastojao od tri reči „Oliver je ubijen“. Nisam poverovala, nisam verovala ceo taj dan. Ne verujem često ni danas. Novinarski posao je surov u takvim trenucima. Treba da budeš objektivna, staložena, smirena. A sve u tebi vrišti. I da nije bilo kratkog poziva moje drage koleginice i drugarice Katarine Subašić, ne znam kako bih sve to izgurala. Naime, kad je ukapirala da ni rečenicu čestito ne mogu da sastavim, rekla mi je

„Sedi, odmah sad. Sve znam. Smiri se, ti moraš da radiš, ajde možeš ti to...“

Tog dana, uveče otišla sam sa par prijatelja da izjavim saučešće. Ušla u tu sobu tj. kancelariju, u kojoj smo stotinu puta sedeli, pričali, smejali se. On u sanduku. Običaj je da poljubiš mrtvaca. Nisam mogla. Ne znam kome sam izjavila saučešće, a kome nisam. Izašla.

Poslednje sms poruke smo razmenili za praznike, pre ubistva. Poslednji put sam ga na kratko videla na ulici. Poslednji duži razgovor je bio na dan izbora za gradonačelnika. Na kraju dana, prvi put nije imao konferenciju za medije. Odem do kancelarije, pitam zašto nema, hoće li nešto da izjavi. Kaže, nema šta, pozove da malo sednemo, da proćaskamo. Bilo je mučno. Ali, opet nije govorio ružne reči. Ni o onima koji su ga provukli kroz blato u predizbornoj kampanji, pogotovo ne o nekoliko mojih nazovi „kolega“ koji su pristali da naprave i emitiju onaj sramni spot.

Nekima od njih je Oliver toliko puta pomogao. Profesionalno i privatno. Ali ok, neko je čovek dostojanstven i nasmejan čak i sa lisicama na rukama, a neko nije u svoj slobodi koju uživa.

Sa Oliverom Ivanovićem sam imala profesionalan odnos, ali i drugarski. Ne mogu sebe da nazovem njegovim prijateljem, jer to je posebna kategorija. Iako se danas mnogi, bez blama, proglašavaju za takve. Često me pitaju, šta mislim o svemu što se dešava nakon ubistva. Muka mi je. To je najkraći opis. Muka od raznih neljudi, muka od razvlačenja, od laži. Od toga što slutim da će istina o tom ubistvu teško biti u potpunosti otkrivena. Setim se Olje često. Kad slučajno kliknem na neki zaboravljeni ton u arhivi i čujem mu glas, kad mi treba neko pametan, da prodiskutujemo situaciju, kad mi treba izjava, kad mi treba da me neko ohrabri...

Eto, sve neka trebanja i potrebe. A ustvari, jedino bih volela da je živ i nasmejan.

Ćao Olja.