komuna

U komuni na obali okeana u kojoj mladi žive u ’anarhiji’

„U pitanju je gomila sjebanih ljudi koji pomažu jedni o drugima.“

pisao Manisha Krishnan
05 Septembar 2017, 6:12am

Rafa ovde živi četiri meseca. Sve fotografije: autor

Za stanovnike Pulove zemlje, čak je i kenjanje čin pobune.

Prostrano imanje od 17 hektara, locirano u prašumi na okeanskoj obali Tofina u Britanskoj Kolumbiji, od otvaranja 1988. nikada nije povezano sa lokalnim kanalizacionim sistemom. Umesto toga, stanovnici, kojih trenutno ima oko stotinu, koriste toalete sa đubrivom.

Ulaz u Pulovu zemlju.

To znači da se olakšavaju u toalete ispunjene kedrovinom, za koju upravitelj Pulove zemlje Majkl Gudlif, 47, tvrdi da dezinfikuje sve. Kada sam ih pitala šta rade kada se toalet napuni, on je odgovorio „lopatamo". „Nije li vam to odvratno", istrajna sam, na šta on odgovara, „Ono što mi je odvratno je to kako neobrađena kanalizacija otiče u okean" – što je kritika na račun ostalih stanovnika grada. Onda mi priča anegdotu o tome kako je jedan od kampera od čišćenja klozeta napravio ceremoniju, noseći odelo sa sve kravatom i cilindrom na glavi, dok je obavljao tu neveselu dužnost.

Pravila ulaska. Na licu mesta je definitivno bilo cirke.

Suvišno je reći, ljudi iz Pulove zemlje se ne povinuju konvencijama. Šta više, deluje kao da su bacili konvencije, kapitalističke ideale, i do određene mere, higijenu, u jednu od svojih ogromnih noćnih logorskih vatri, i nisu se ni osvrnuli.

Ali sada se već verovatno pitate: šta je tačno Pulova zemlja?

Prvi put sam za nju čula kada sam naišla na članak pod naslovom „Ova komuna u Britanskoj Kolumbiji vam dozvoljava da u njoj živite besplatno, i plaća vas drogama". Članak opisuje Pulovu zemlju kao ekološko selo, gde ljudi mogu da žive u zamenu za rad na imanju, ili im plaćaju u magičnim pečurkama.

Prošle nedelje sam tamo provela jedan dan, pokušavajući da otkrijem da li je to zaista slučaj, i ukratko, odgovor zavisi od toga koga pitate. Svi koje sam upoznala su mi rekli da stanovnike više ne plaćaju u magičnim pečurkama, što izgleda razočara mnoge novajlije, koji su pročitali isti članak kao i ja. Za 10 dolara dnevno, Pulova zemlja je jeftino mesto za putnike koji prolaze kroz Tofino, putujući na surfovanje, i za mlade koji leti sezonski rade u gradu. Ali ima i drugih, koji godinama tamo žive i koji je zaista smatraju domom, a njene stanovnike svojom porodicom. Takođe ima običaj da privlači ljude koji su izgnanici, siromašni ili mentalno oboleli.

Majkl Gudlif je upravitelj Pulove zemlje.

Ljudi kao Gudlif, koji decenijama povremeno žive u Pulovoj zemlji, ogorčeni su kada neko njihovo tajno parče raja okarakteriše kao „narkomansku komunu", iako nema sumnje da su droge deo kulture. Skoro svi motaju džointe ili srču iz pajpova. Dok sam bila tamo, obišla sam malu baštu marihuane, i videla kako ljudi rade pečurke i tripuju na LSD-u i MDMA. Jedna Francuskinja mi je rekla da se sprema da vrti vatru – što deluje riskantno i u najboljem slučaju – a onda je nonšalantno pomenula da je uzela esid. Atmosfera podseća na onu u hostelu za žurke, koji se slučajno nalazi tu blizu, u šumi. Ali nije samo to u pitanju; izgleda da su ljudi ovde da bi se oslobodili monotonije uobičajene rutine nalaženja posla, skrašavanja, kupovine nekretnine. Kao što kaže jedna od stanovnica, dvadesetčetvorogodišnja bivša kuvarica soseva Čejen: „Mi nismo ludi, drogirani hipici. Mi smo gomila sjebanih ljudi koji pomažu jedni drugima". Žele da uživaju, kaže ona, „Ali ne u drogama, nego u životu".

Čejen i Tomas Džekson u bašti marihuane.

Kupljena 1988. od strane Majkla Pula, istinskog hipika koji je voleo halucinogene droge, za apsurdno malu sumu od 50 hiljada dolara, ova zemlja bogata gustom šumom je zaista očaravajuća. Ima kedrova, starih jela, jezeraca, kao i medveda i puma, kažu mi, i prošarana je zemljanim stazama i daščanim promenadama. Lutajući unaokolo, pokušavajući da se ne sapletem o korenje ili razglavljene daske, gledam mišmaš improvizovanih skloništa, uključujući šatore, prikolice, sićušne drvene šupe, kuće na drveću i adaptirane kamionete. Stanovnici takođe dele kuhinju, i za večeru spremaju povrće iz sopstvene bašte. Kuhinja je uglavnom jedino mesto na kome ima pristojnog signala za moblini.

Kuhinja.

Uprkos prelepoj okolini, ne mogu a da ne primetim da mesta za kampovanje baš i nisu netaknuta priroda. Unaokolo je razbacano mnogo đubreta, materijala za reciklažu, kao i pikavaca, a svi mirišu... prilično prirodno. Naišla sam na peškir na žici za veš koji je bio prekriven smeđim flekama. Rekli su mi da postoji jedan tuš sa toplom vodom, koji ne koristi mnogo ljudi.

„Ja se dve godine nisam istuširao, kupam se u okeanu", kaže Hjubert, isklesani dvadesettrogodišnji surfer sa plavim dredovima. Hjubert se doselio u Pulovu zemlju pre sedam meseci, ali već tri godine živi u kombiju. Spava u maloj drvenoj kolibi, sa svojim crnim labradorom, i trenutno je u procesu proizvodnje dasaka sa surfovanje koje ima nameru da prodaje, pa mu u Pulovoj zemlji pomažu da organizuje radionicu.

Hjubert.

Netrepnuvši, Hjubert, Gudlif i još par momaka su pokazali na smeđu baru pored nas, i rekli mi da piju vodu iz nje i u njoj se kupaju (takve je boje zbog trule kedrovine na dnu).

„Osim izgleda i sloja sluzi, voda je čista kao suza", kaže Džoš Poton, 23, Novozelanđanin koji je relativni novajlija u Pulovoj zemlji, dok neko drugi dobacuje, „Još nismo imali proliv".

Mat, smeđi momak od dvadeset i nešto, zarazno vedre prirode, opisuje Pulovu zemlju kao „anarhiju", za šta kaže da je možda i najbolja, ali i najgora njena odlika.

„Tanka je linija između toga kad je sve dozvoljeno i osećaja neke vrste usmerenja".

Mat pored bare za koju kaže da je pio vodu iz nje.

Kaže da ovde nema osuđivanja, a da bi to dokazao, priseća se susreta s ženom koja misli da svojim umom može da kontroliše vremenske uslove; susreta sa osobom koja misli da ima intergalaktiču svemirsku dozvolu za delovanje; i sa čovekom koji je tvrdio da radi za Anonimuse, i koji je Matu ostavio svoj pasoš i gomilu skupocene opreme za snimanje.

Ali koliko god da zvuči kao hipi fantazija, Pulova zemlja nema nimalo laskavu reputaciju u gradu.
Pre nekoliko godina, navodno je bila dom viralnoj video zvezdi Kalu, autostoperu koji vitla sekirom, čije je pravo ime Kaleb Lorens Mekgilvari, koji je kasnije bio optužen za ubistvo.

„Magični školski autobus".

„U mnogo slučajeva, ako potencijalnom poslodavcu kažeš da živiš u Pulovoj zemlji, završio si priču. Zbog higijene, ako treba da budeš konobar, a znaju da živiš u šatoru u šumi...", kaže dvadesetpetogodišnjak pod imenom Adam. Nekoliko ljudi je ponovilo izgleda poznatu mantru, koja ide otprilike ovako, „Ako ti je nestao bicikl, naći ćeš ga u Pulovoj zemlji".

Što se tiče droge, Gudlif, koji je odrastao u komuni ispod radara u Manitobi, iznova mi ponavlja da Pulova zemlja nije poligon za dilere. Kada ga pitam zašto se toliko fiksirao na to da promeni tu reputaciju, on kaže, „To podriva integritet ovog mesta. Obaveza ovog mesta je da ljudi budu bezbedni, a ne da prodaju droge" (na licu mesta sam videla komplete naloksona).

Gudlif kaže da je izbacivao ljude kada donesu kokain na imanje, pa čak i zbog toga što su davali halucinogene droge ljudima sa mentalnim oboljenjima, za šta on smatra da je opasno.

„Odrastao sam uz oca koji je celog svog života uzimao LSD. Video sam dugoročne efekte. Izaziva mentalne bolesti".

Medi Tesmer, 19, živi u ovom kombiju.

On misli da je Pulova zemlja prirodan izbor za ljude sa mentalnim oboljenjima, zato što su tu prihvaćeni i mogu da je priušte.

„Oni nemaju para, a traže zajednicu", kaže on, primećujući da jedan od stanovnika pati od paranoidne šizofrenije.

Pitam Gudlifa da li mu je čudno da živi sa gomilom ljudi od dvadeset i nešto, ali on izgleda misli da bi više štrčao u tradicionalnom okruženju.

„Ljudi mojih godina svi žele da imaju kamionet, žive u kući i rade od 9 do 5. To stvarno nije moja ekipa", kaže on. „Kada imaš ljude izolovane u gradovima i malim kutijama, oni se osećaju izolovano".

Naravno, nemaju svi u Pulovoj zemlji nameru da tu žive doveka. Tomas Džekson, dvadesettrogodišnjak dečjeg lica iz Londona, Ontario, ovde je samo tri nedelje, i već planira da ode (Priznaje da su toaleti isuviše surovi za njegov ukus.).

Logorska vatra.

Prirodno, za nekoga njegovih godina, Džekson kaže da je ono što Pulovu zemlju čini zaista posebnom činjenica da ne može da uhvati normalan signal za mobilni. „To te vrati deset godina unazad. Ljudi razgovaraju jedni s drugima", kaže on.

Dok me vodi kroz šumu do kućice na drvetu koja se zove „Piramida", zastaje i kaže, „Stvar sa životom ispod radara, ili hipi životom, je to što ćeš na kraju svega ipak ostariti. Ljudi i dalje imaju stres u svom životu. Ne možeš da pobegneš".

Možda ne, ali Pulova zemlja deluje kao mesto na kome to vredi pokušati.

Još na VICE.com:

U komuni Porodica bistrih potoka u Srbiji ostao je samo jedan čovek

Fotografije prave savremene hipi komune

Izolovana antitehnološka hrišćanska zajednica na Novom Zelandu