Sve fotografije: autorka

"Kad su njega ubili, čemu mi da se nadamo": Građani Mitrovice o ubistvu Ivanovića

Neki su uplašeni da može doći do nasilja - jer ovde sve može biti povod.

|
jan 16 2018, 2:09pm

Sve fotografije: autorka

Mnogo puta mi je zazvonio telefon, a da sam nakon javljanja poželela da se nisam javila. Jutros sam poželela najjače.

Dok trčim od mesta ubistva ka bolnici, primećujem da su ulice skoro puste. Nema muzike u kafićima. Nema vike. Ljudi koje srećem su u šoku i do pre par sati su pitali da li je istina da je Oliver ubijen.

- Neizmerna tuga... Znala sam ga kao dobrog čoveka, koji nas je odbranio 1999. godine i bio najodlučniji da ostanemo ovde. Uvek je sarađivao i sa Albancima i ovim strancima i znam da su ga svi poštovali. Žao mi je pre svega njegove porodice, a onda i zbog svih nas. Nekako nemam više nadu da će ovde biti bolje za normalne ljude - priča mi Olivera (45) tužnim glasom.

Jeste teško poverovati, jer je uvek bio pun života i nasmejan. Čak i u najtežim situacijama, kada se branio severni deo grada, kada je posećivao ljude u izolovanim selima, čak i u sudnici gde mu je suđeno za ratni zločin.


Opširnije o ubistvu Olivera Ivanovića pročitajte u posebnoj vesti:


Najupečatljivija slika sa tih suđenja su svedoci tužilaštva koji su se pozdravljali sa Oliverom i hvalili ga da im je pomagao, umesto da ga optužuju.

- Oliver je bio genije, za sve ostale političare. Pametan, govorio je nekoliko jezika. Ovako privatno sam ga poznavao samo na “dobar dan”, ali sam od drugih ljudi čuo da je bio dobar prijatelj, pomagao je svima. Ne znam šta da ti kažem. Kad su njega ubili, čemu mi da se nadamo? Bojim se da je ovo poruka za sve nas, da ovde mira nema, niti će ga biti - kaže Marko B (34) godine.

U prodavnici ljudi razgovaraju upravo o tome, o Oliverovoj ljudskosti.

- Ne umem najbolje da opišem kako se osećam. Idem gradom i vidim kako je pusto. Nema muzike u kafićima. Samo se deca nasmeju. Težak dan za sve. Ubili čoveka u sred grada, po danu. Nema šansi da policija otkrije ko ga je ubio. Nikad ne otkriju. Sve je ovo otišlo predaleko. Takvog čoveka ubiju, a samo šta je preživeo prethodnih godina I bio po zatvoru. Žao mi je njegovih sinova, ali bar su imali oca na koga mogu da budu ponosni u svakom smislu - kaže Bojan (23).

Nekoliko desetina sugrađana već je počelo da donosi cveće i da pali sveće na mestu gde je ubijen. Nema galame, svi tiho govore. Dva policajca koja su ostala na mestu zločina kažu da im je teško jer pamte Olivera samo po dobrom.


- Užasno mi je. Bila sam na predavanju kad je kolegi stigla poruka. Izašla sam na pauzu Iine vraćam se. Poznavala sam Olivera i njegovu porodicu. Šetam po gradu, jer me ne drži mesto. Tužna sam, ali i jako ljuta. Na život, na nas. Morali smo da sačuvamo onakvog čoveka. Meni je bila čast što nas je predstavljao u nekom lepšem svetlu, kulturnijem - kaže dvadesetjednogodišnja Jelena.

Volimo da kažemo „o pokojniku sve najbolje“. Za Olivera se sve najbolje govorilo i dok je bio živ. Zato je tuga danas u Mitrovici. Zato me je zvala drugarica iz Gračanice da kaže da je tamo ista atmosfera.

Nekoliko žena u gradu je plakalo na sred ulice.

Neki su uplašeni da može doći do nekog nasilja - jer ovde sve može biti povod.

- Nisam ga poznavala lično, ali su svi pričali da je bio dobar i da je mnogo učinio za nas. Ova atmosfera mi je neprijatna i malo sam uplašena. Ne znam zašto ne može da bude mir, kao da čim se malo smiri, desi se ovako nešto i opet smo svi na oprezu. Već mi se smučilo da tako živim, kad sam u godinama kad treba da uživam u normalnom životu. Razmišljam da idem odavde i nadam se da ću uspeti, jer ne mogu da živim pod stalnim stresom i da razmišljam ko će biti sledeći ubijen - priča mi vidno uznemirena Sanja (20).

U gradu preovladava mišljenje da, iako je ovim ubistvom stavljena tačka na bilo kakvu normalnost, daljih incidenata neće biti.

Više na VICE
Vice Channels