Super je živeti sam, čak i kada si osoba sa hendikepom kao ja

Odrastajući sa cerebralnom paralizom, uvek sam mislio da je mogućnost da imam sopstveni stan samo nemoguć san.

|
03 Januar 2018, 7:08am

Ilustracija: Deshi Deng

Dođe trenutak kada više jednostavno nije kul da živiš s roditeljima. Ja nikada nisam imao previše problema s tim, a moji mama i tata svakako nisu činili da se osećam kao da ću biti izbačen, ali u 25. godini, ne samo da su oni želeli da me vide kako širim krila, već sam i sam to poželeo. Dosta toga se dogodilo tokom godine otkako sam počeo da pišem kolumnu o životu sa cerebralnom paralizom, ali nadaleko najveća promena je to što sam se konačno odselio od kuće.

Ranije mi je odlazak bio problem. Koliko god da sam nezavisan, takođe mi je potrebno i mnogo pomoći oko svakodnevnih stvari, kao što su vožnja, prelazak iz kreveta u kolica, priprema hrane, kupanje, oblačenje, brijanje, i oralna higijena. Ali kada je iskrsla prilika u vidu stana koji je izdavala agencija koja pomaže u pronalaženju podrške ljudima kao što sam ja, shvatio sam da je došao trenutak za akciju. Ovih dana, stvari koje većina ljudi uzima zdravo za gotovo – kao što je odluka kada da izađeš, a kada da ostaneš u intimi – i ja uzimam zdravo za gotovo.

Uzmimo kuvanje, na primer. Uvek sam donekle bio gurman, ali sada kada mogu da spremam klasična jaja sa slaninom u udobnosti sopstvenog doma, to je nešto čime mogu da se ponosim. Moja kuhinja ima snižene pultove koji odgovaraju mojoj visini, pa se trudim da kuvam koliko god mogu. U blizini je mala pijaca, gde mogu da kupim sav zeleniš i druge namirnice, i već sam se poprilično izveštio u roštiljanju. Par puta sam spremao rebarca, pravim opasne krmenadle, a takođe umem i da budem lenj i naručim klopu.

Ljudi uvek pitaju da li se osećam izolovano zato što živim sam, kao da oni nisu izolovani. Ali u mojoj zgradi ima noćnih negovatelja, koji mi pomažu u mojoj rutini, a sam biram dnevne negovatelje. Takođe živim na 15 minuta od roditelja, taman dovoljno daleko da mogu da svrate ako mi nešto zatreba. Ali ja lično volim privatnost.

Takođe sam i prilično spontan. U zabavnom kraju grada pored koga živim postoji gomila kul barova i restorana, i obično istražujem, idem na kafu s prijateljima, ili izađem na ručak. Jednom nedeljno ili mesečno imam emisiju na radiju Univerziteta Britanske Kolumbije, koja se zove Dozvoljen pristup svuda, koja mi daje nešto na šta mogu da se fokusiram, a naravno, volim da gledam televiziju. Postoje ograničenja, na primer, nikuda ne mogu da odem iznenada, ali ne dozvoljavam da me to pogađa. Ako postoji nešto što želim da uradim, ja nađem načina.

Jedna od stvari koja se popravila otkako živim sam je mogućnost da se sastajem s ljudima. Ranije sam zamerao sebi kada izađem, razočaran što nisam više nalik Henku Mudiju ili Vinsentu Čejsu, ali nakon razgovora sa jednim prijateljem, shvatio sam da ću pre dopustiti da se stvari odigravaju spontano, sada kada konačno imam mesto koje mogu da nazovem svojim.

Naravno, pre nego veče sam uhvatio sebe kako svajpujem – ponekad je nemoguće da to ne radiš. S toga sam odlučio da te noći ostanem kod kuće i malo zaigram ruski rulet sa svojim srcem. Dok sam manično svajpovao kao ludak, nadajući se da ću se prijatno iznenaditi, pitao sam se da li ću se vratiti u svoju antisocijalnu žabokrečinu. Svako ko koristi aplikacije za dejting na pametnom telefonu zna kako to ume da bude: mučno, dosadno, i sjajan način da odlažeš obaveze. Ali ja na to gledam kao na ispravnu zamenu za grickanje noktiju. Uvek sam bio malo nervozan oko toga šta žene misle o mom invaliditetu, ali sada kada sam sam, samo se zezam s tim.

Čim sam se preselio, odmah sam se osetio slobodnim i ostvarenim. To je ogromna prekretnica za svakoga, ali naročito za mladog tipa sa cerebralnom paralizom. To je značilo da konačno mogu da prestanem da se osećam kao teret, da mi porastu muda, i da sasvim jednostavno, postanem čovek. Po prvi put u životu, moje brige i odgovornosti su sasvim moje. I, da li večeras želim da izađem u grad i provedem se? Ili bih radije ostao kod kuće i svajpovao udesno? U oba slučaja, na meni je da odlučim.

Pratite Spensera Williamsa na Twitter.

JOŠ na VICE:

Kroz Beograd sa cerebralnom paralizom: Ljudi su mi jedini oslonac

Vodič za zabavljanje sa devojkom sa hendikepom u Srbiji

Samo u kući (sa hendikepom): O kuvanju, kupanju i ostalim svakodnevnim izazovima