Šta se desi kad zaspiš u salonu nameštaja

Naporno je kupovati nameštaj. Jeste li nekad legli u izloženi krevet da ga isprobate, a onda pomislili „dođe mi odmah da zaspim“? Ja redovno. Problem je u tome što u životu postoje neka nepisana pravila koja bismo prekršili ako bismo opušteno odremali u prodavnici nameštaja. Ali zašto? Kome bi u stvari smetalo?

Odlučili smo da ispitamo reakcije po raznim salonima nameštaja: koji su predusretljivi, koji nisu, koliko su kome udobni kreveti, koliko se prijatno kod koga spava.

Krenuli smo od Forty Winks.

Fotograf i ja smo se našli sami u izložbenom prostoru, dok nas je sa distance troje prodavaca osmatralo okom sokolovim. Samo dva minuta kasnije, prišli su nam i rekli da prestanemo da se zajebavamo. Nisam se osetio dobrodošlim bile su baš loše vibracije.

Ipak, dok smo izlazili morao sam da prilegnem u jedan krevet bar malo.

Manje od dva minuta posle toga, počeli su da viču i prete izbacivanjem. Pravio sam se da ih ne čujem dok nisu počeli da me tapkaju po glavi. Baš nepristojni.

Vreme: 1 minut, 50 sekundi
Ocena: 1 zvezdica

Ovde se prodaje preskup fensi minimalizam. Skupo je i disati vazduh unutar prodavnice.

Našao sam kauč od 18,000 dolara ali mi nije baš bio nešto udoban, pa sam prešao na jedini krevet izložen u ponudi.

Opet je problem bio u tome što nismo imali druge mušterije da nam prave društvo. Za samo par minuta, prodavačica je prišla da pita fotografa da li je sa mnom sve u redu. On joj je odgovorio „Jao izvinite, dečko mi je zaspao, radio je noćnu smenu a onda sam ga odvukao da kupujemo nameštaj, znate.“

Ona se nasmejala. „Mora da mu se krevet baš dopao.“ Proćaskali su dvadeset minuta dok sam ja dremao.

„Nedavno smo se doselili iz Sidneja, tražimo novu dekoraciju za naš stančić u Prahranu.“

„Divan vam je nameštaj, onako vanvremenski.“

„Jesu vam to Isei Mijake pantalone? Ja njega obožavam.“

Vreme: 23 minuta, 51 sekunda
Ocena: 4 zvezdice

De Rucci je kineski salon nameštaja na čijoj se reklami neki čovek intenzivno mršti. Izgleda kao da mrzi ceo svet osim kreveta. Samo određenih kreveta.

Na osnovu prethodno stečenog iskustva, ušao sam u prodavnicu sam a fotograf me je sledio par minuta kasnije, da se ne zna da smo zajedno. Par minuta pošto sam zaspao u jednom od kreveta, prodavačica mi je prišla i tiho pitala „Hej, jeste dobro?“ Ja sam nastavio da spavam a njoj je bilo mrsko da me dodiruje, pa sam ostao tako još 10 minuta.

Čuo sam fotografa kako priča sa zaposlenima: „Vidite na šta je svet spao, ma strašno. Đubre jedno.“ Nisam mogao da verujem koliko se brzo prestrojio iz uloge zaljubljenog dečka u ulogu prezrivog neznanca. Bar je krevet bio fin i udoban. Na kraju me je ipak neko od prodavaca blago dotakao po ramenu što sam protumačio kao da je vreme za buđenje.

Vreme: 13 minuta, 23 sekunde
Ocena: 4 zvezdice

Ralf Loren ne prodaje samo košulje za drkadžije, već i domove za drkadžije. Krevet im je ograđen somotskim kanapom, jasno je da nisam dobrodošao, ali tako mi se prispavalo…

Stvarnost nije bila dostojna očekivanja.

Sunce mi je sijalo u oči, madrac je bio strašno tvrd.

Sa druge strane stakla, svi su me gledali kao životinju u zoo vrtu.

Na kraju je osoblje primetilo pa su mi nežno gurnuli stopalo. „Izvini, druže, taj krevet je na prodaju – mora da se pazi na higijenu, znaš“, rekao je prodavac blago zgađen ali lepo vaspitan.

„Nema problema“, rekao sam ja, „istuširao sam se jutros.“

„Imaš jedan lokal tu iza ugla“, rekao je dok sam ustajao. „Možeš tamo na kafu, druže.“

Vreme: 17 minuta, 38 sekundi
Ocena: 3 zvezdice

Bio sam zadovoljan rezultatima eksperimenta, ali nekako mi nije autentično delovao. Pižame su mu nedostajale. Cvetići i dugice. E tako, savršeno.

Šolja čaja, pa u krpe.

Krevet je bio fenomenalan, ali smetalo mi je što ljudi gledaju u mene. Bila je gužva u IKEA salonu, stalno je neko prolazio. Jedni su me slikali, drugi samo tiho stajali u blizini, ali većina se samo smejala i ispaljivala iste pošalice na temu kafe.

Rečenica „da ga okačim na Fejsbuk“ uporno se ponavljala. Drago mi je da sam ih malo razonodio, ali teško je odmoriti se kad si stalno pred nečijom kamerom. Glumcima stvarno nije lako.

Ali 45 minuta kasnije, više nikog nije bilo briga. Bio sam sasvim normalan. Pored kreveta je prošlo četvoro zaposlenih, niko nije ni trepnuo. Radio sam u veleprodaji godinama, znam šta su mislili: „Neka to neko drugi reši.“

I na kraju sam najzad stvarno utonuo u san. Nisam se budio možda pola sata, sve dok nisam čuo devojčicu kako doziva tatu. Tata se smejao, ali je mala zvučala zabrinuto.

Nešto malo ispod dva sata, čuo sam svog fotografa u razgovoru sa jednim od zaposlenih. „Onaj čovek već dugo tu spava, nećete da ga probudite?“

„Ma ne“, glasio je odgovor. „Tek kad budemo zatvarali.“

Radno vreme im je trajalo još četiri sata. Zajebi. Pobednik je IKEA. Kreveti su super mekani, osoblje neviđeno uviđavno, dao bih im deset zvezdica da mogu.

Vreme: 1 sat, 53 minuta
Ocena: 5 zvezdica

Dakle, šta je ovde lekcija? Dremajući po raznim izložbenim krevetima, potvrdio sam ono što sam već mislio o ljudskom rodu. Većina ljudi je dobra i ljubazna i uviđavna prema potpunim strancima. Izuzetak su zaposleni u Forty Winks salonu nameštaja.

Pratite Dejvida na Tviteru i Instagramu

Fotograf Kal Foster je takođe na Instagramu