Samo zato što ne možete da prestanete sa antidepresivima ne znači da ste navučeni

Korisnici često govore o zavisnosti od antidepresiva kao da je to isto kao kad ste navučeni na drogu kao što je kokain. Evo zbog čega je to pogrešno.

|
30 April 2018, 10:05am

Slika levo: (Foto: Wodicka/ullstein bild via Getty Images). Slika desno: (Foto: Jb Reed/Bloomberg via Getty Images). 

Tekst je prvobitno objavljen na VICE US.

" Pokušavam da se skinem s njih ali izgleda da ne mogu, koliko god postepeno da krenem da se odvikavam."

" Osećam simptome apstinentske krize kao što su drhtanje, napadi panike, simptomi gripa, mučnina, iscrpljenost, noćna znojenja, peckanje i utrnulost u rukama i nogama."

" Bio sam budan nekih dva dana u paklu, a taj pakao sastojao se od snažnog osećanja straha pomešanog sa uverenjem da ću u tom stanju ostati zauvek."

" Buka je potresala svaki delić mog tela, a moje oči su izbegavale dnevnu svetlost. Tresao sam se od glave do pete, a ogromni napadi panike prolazili bi mi kroz telo, ostavljajući me iscrpljenim i potpuno uplašenim. Krajnja iscrpljenost zamenila je osećaj umora i više nisam mogao da spavam noću. Mnogo puta sam pomislio da bi bilo najbolje da umrem."

Imajući u vidu opioidsku krizu koja u ovom trenutku hara Amerikom, može vam se oprostiti ako ste pomislili da su ovo priče o zavisnosti. Jer nisu. Umesto toga, one su svedočanstva ljudi koji se bore sa prestajanjem uzimanja antidepresiva ili lekova protiv anksioznosti. I ona pokazuju da nećemo moći da im pružimo efikasnu pomoć — kao ni ljudima sa pravim zavisnostima — sve dok ne budemo razumeli pravu ulogu koju apstinentska kriza igra u zloupotrebi opojnih sredstava.

U suštini, možete da imate simptome apstinentske krize, a da niste zavisni — kao što možete da budete zavisni, a da ne osećate očigledne fizičke znake apstinentske krize. Nemogućnost da se ovo shvati decenijama je otežavalo lečenje bola, mentalnih bolesti i zavisnosti. Ali kad prepoznamo razlike, u prvi plan odmah izbiju bolji pristupi rešavanju ovih problema.

Pravi izraz za stanje kad su vam potrebne supstance za funkcionisanje bez simptoma jeste "zavisiti od njih" — a kad zavisite od nečega, to samo po sebi nije problem, dok god je korist od leka ili droge i dalje u mnogoj meri veći od njihove štetnosti. Zbog toga je u mnogima slučajevima najbolji metod lečenja depresije, bola i zavisnosti od opioida ostati na stabilnoj, odgovarajućoj dozi leka, ne skinuti se sa njega uprkos nedavno istaknutom problemu apstinentske krize.

Nažalost, etiketa "zavisiti od" pretvorena je u isto što i "zavisnost" svuda sem u najskorijem izdanju dijagnostičkog priručnika za psihijatriju. Čarls O'Brajen, profesor psihijatrije sa Univerziteta u Pensilvaniji, bio je u odboru koji je doneo tu odluku. Za Dijagnostički priručnik za psihijatriju III-R, koji je objavljen 1987. godine, odbor je odabrao "zavisiti od nečega" kao zvanični dijagnostički izraz zato što je etiketa zavisnosti doživljena kao “pežorativna”, prisetio se on u intervjuu.

O’Brajen se onomad usprotivio toj odluci. "Rekao sam: ‘Molim vas, taj je već zauzet, to je farmakološki izraz – a tu spadaju svi ti lekovi i droge koji se ne zloupotrebljavaju a proizvode zavisnost i simptome apstinentske krize... ako morate da insistirate na 'biti zavisan od' kao teškog oblika zavisnosti, samo ćete zbuniti ljude, a to je upravo ono što se desilo", rekao mi je on.

Kad je postao predsedavajući odbora za DSM-5, O’Brajen je bio rešen da okonča tu konfuziju — i posle tog argumenta 2013. godine, došlo je do širokog slaganja da je prethodna formulacija bila greška. Zvanična dijagnoza danas je "poremećaj zloupotrebe supstanci", od umerenog ka teškom.

Ali pet godina kasnije, i javnost — i lekari — i dalje se muče da raspoznaju razliku. Između ostalog, to ljude navodi da pogrešno zaključe da su "zavisni" od antidepresiva iako zapravo nisu urađeni kad ih uzmu, a i ne osećaju neizdrživu želju za takvom vrstom rada. Prema istim kriterijumima, mnogi takođe pogrešno zaključuju da ako zavisnost od droge ne podrazumeva teške simptome apstinentske krize, to onda nije ništa strašno.

Kokain je klasičan primer za to: iako simptomi apstinentske krize kod kokaina proizvode ekstremnu želju i nervozu, odsustvo fizičkih simptoma — kao što su povraćanje i proliv, koji imate kod apstinentske krize od opioida — navelo je eksperte osamdesetih da pogrešno zaključe da je on manje adiktivna droga. Epidemija kreka jasno je pokazala da je taj pogled na stvari pogrešan, ali mnogi ljudi i dalje doživljavaju "fizičku zavisnost" kao težu od "psihičke zavisnosti", a zapravo je psihologija tu ključna.

Ovo je delimično važno zato što mnogi ljudi sa zavisnošću od opioida opisuju simptome apstinentske krize kao najgore moguće iskustvo, najbolnije zamislivo stanje. Međutim, ako pogledate istorijate ljudi sa zavisnošću od opioida – uključujući i moju — brzo ćete otkriti da oni prolaze kroz sve simptome apstinentske krize više puta.

U mom slučaju, na primer, nikad nisam poklekla i ponovo uzela drogu tokom perioda kad sam osećala aktivne simptome apstinentske krize. Tek bih nekoliko nedelja ili meseci kasnije, kad nisam osećala fizičku potrebu za drogom, odlučila da mogu da kontrolišem svoju upotrebu i ubrizgavam sebi heroin samo vikendima. Naravno, ti vikendi vrlo brzo su se pretvorili u svakodnevnu upotrebu.

Kad bi apstinentska kriza bila ključna prepreka oporavku, jedno iskustvo apstinentske krize bilo bi dovoljno da to okonča. Što će reći, trebalo bi da možete da izlečite ljude od opioidske zavisnosti onemogućivši im pristup drogama —zbog toga koliko je bilo grozno skinuti se sa njih, oni nikad ne bi poklekli i počeli da ih uzimaju ponovo, govori taj rezon. To, očigledno, nije ono što se dešava: posle samo mesec dana od ulaska u program detoksikacije, pokazale su studije, nekih 80 odsto bivših korisnika sklono je da počne da uzima ponovo.

Šta je, dakle, onda zaista bitno kod zavisnosti? Nacionalni institut za zloupotrebu droga, oslonivši se na definiciju iz DSM-5, definiše je kao "kompulzivno traženje i uzimanje droga, uprkos štetnim posledicama" — simptomi apstinentske krize nisu čak ni neophodni za tu dijagnozu. Prepoznatljive osobine zavisnosti su kompulzija i žudnja: verovanje da je droga ključna za funkcionisanje vašeg života, čak i kad je očigledno potpuno suprotno od toga. "Zapravo je tu najbitnija žudnja", rekao je O'Brajen.

Jasna razlika između zavisnosti i onoga kad zavisite od nečega može da se vidi čak i u mozgu, prema rečima Rubena Bejlera, administratora zdravstvene nauke pri Nacionalnom institutu za zloupotrebu droga. "U početku svake adikcije, lučenje dopamina aktivira se preko ventralne tegmentalne oblasti u srednjem mozgu, koja se nalazi pri vrhu kičme", rekao je on. U toj fazi, sama supstanca deluje kao prijatno i zadovoljavajuće iskustvo.

Kako se zavisnost nastavlja, međutim, mozak otkriva da neki znakovi — ljudi, mesta i stvari, kao što se kaže u sloganu za oporavak — predviđaju unos droge. E sad, ti znakovi zapravo pokreći lučenje dopamina još pre nego što se uzme supstanca, proizvevši žudnju. A jednom kad se droga nabavi, originalna doza više ne zadovoljava i ljudi onda uzimaju još, pa još. Na kraju, upotreba droge deluje neophodno samo da biste se osećali normalno.

U mozgu, ove promene se održavaju kroz prelazak sa lučenja dopamina prvenstveno preko ventralne tegmentalne oblasti na njegovo lučenje uglavnom iz oblasti koja se zove substantia nigra (crna supstanca). Čak se i smer ovog kola menja: umesto da utiče na ventralnu oblast (u ovom slučaju, fizički niže u mozgu), SN utiče na dorzalnu oblast (u ovom slučaju, gornju). (Ventralni možete zamisliti kao donji deo neke životinje, dok je dorzalni njen gornji deo, kao leđno peraje kod ajkule.)

"Tu se stvara navika", rekao je Bejler. "Dakle, ovo ponašanje, jednom kad se prebaci sa ventralne oblasti na dorzalnu, postane izrazito stečeno ponašanje i postane automatsko i refleksivno."

Kad zavisite od nečega, s druge strane, promene se dešavaju u različitim oblastima. “Ta tranzicija sa ventralnog na dorzalno nema nikakve veze sa farmakološkom pojavom fizičke zavisnosti od leka", dodao je Bejler. Zbog toga, u većini slučajeva kad zavisite od nečega, ponovno uzimanje je retko: jednom kad ljudi u potpunosti završe sa apstinentskom krizom i više im ne treba supstanca da bi izašli na kraj s prvobitnim simptomima, oni više nemaju žudnju i ne žele više ikad da ponovo iskuse apstinentsku krizu. Kod zavisnosti, opet, ponovno uzimanje uobičajeno je zato što je njihovo stanje definisano nemogućnošću reagovanja na negativna iskustva, uključujući apstinentsku krizu.

To ne znači da zavisiti od nečega ne predstavlja problem za ljude koji uzimaju lekove kao što su antidepresivi, lekove protiv anksioznosti ili opiode kad nemaju više koristi od njih. U tim slučajevima — kad droga istinski više ne radi ili ima više štetnosti nego koristi — apstinentska kriza i dalje može da izazove ozbiljnu patnju.

“Deo problema je što se smanjenje doze ne radi dovoljno postepeno”, rekao je Dejvid Jurlink, profesor medicine i pedijatrije na Univerzitetu u Torontu. On je opisao pacijenta kome je prvobitno ispisan tramadol za bol u ramenu, ali je otkrio da kad je pokušao da prestane da ga uzima nakon što je bol prošao, više nije mogao da spava. "Svaki put kad je pokušao da smanji dozu za samo 25 miligrama, unštila bi ga nesanica, pa je nastavio da ga uzima još godinu i po dana", objasnio je Jurlink.

Umesto toga, Juurlink mu je dozu smanjivao za po samo pet miligrama, što je zahtevalo da se lek nabavlja iz specijalne apoteke koja sama spravlja lekove. "I sad više nije na tom leku i neuporedivo mu je bolje zato što više ne uzima ono što je uzimao — ne zbog analgezije, već zato što je uopšte to uzimao."

Kad budemo prepoznali razliku između zavisnosti i onoga kad si zavistan od nečega, moći ćemo da se usredsredimo na probleme vezane za svaki od njih umesto da anatemišemo bilo koga ko prolazi kroz apstinentsku krizu i svaki lek ili drogu koji je izaziva. Moći ćemo da lečimo problematične slučajeva kad ste zavisni od nečega sa većim poštovanjem, priznajući da je smanjenje patnje postepenim smanjenjem doze, dobrovoljno i pažljivo, bitno bez obzira na to u kakvom je neko zdravstvenom stanju. Samo zato što neko nije zavisnik ne znači da naglo skidanje sa nečega njemu ne predstavlja problem.

I prestaćemo da doživljavamo kratkoročne bolničke "rehabilitacione" ili "programe detoksikacije" (obično od sedam do 28 dana) — koji pacijente drže izolovanim tokom akutnog perioda krize — kao najbolji mogući metod lečenja zavisnosti. Pravi problem ovde je zašto neko oseća kompulzivnu potrebu za bekstvom. Ako samo oduzmete drogu a ne razrešite egzistencijalnu dilemu, povratak drogi nekog tipa biće poprilično neizbežan.

Pratite Maju Salavic na Tviteru.