ratni izveštači

Zabranjena zona: Život ratnog foto-reportera

Australijanac Luk Kodi objašnjava kako se nosi sa strahom i kako uspeva da preživi.

pisao Mahmood Fazal
31 Mart 2018, 6:00am

Fotografije: autorove

Prvobitno objavljeno na VICE Australija.

Luk Kodi juri krize širom planete gde god da izbiju. Rođen u Melburnu, on sada putuje po Bliskom Istoku, Severnoj Africi i Ukrajini, fotografišući ogoljene tragedije koje proisteknu iz rata.

Prvi put kad sam video Lukove fotografije na Instagramu, osećao sam se kao da je uspeo da dočara lični užas nasilja. On nam omogućava da vidimo deliće života na ulici; radničke demonstracije u Karakasu, beskućnike koji su pali kao žrtve u Mosulu i raseljene porodice iz Gaze. Ukratko, haos političkih previranja pretvara u nešto lično.

Zamolio sam Luka da sedne sa mnom i objasni mi svoj proces rada. On se odazvao pozivu i nas dvojica smo popričali o motivaciji jednog slobodnog ratnog foto-reportera i impulsivnoj prirodi njegovog posla.

Karakas: Član 350, Luk Kodi


VICE: Zdravo, Luk. Tvoj posao zvuči zastrašujuće. Šta je najstrašnije što ti se desilo?
Luk Kodi: Bio je to dan plebiscita u Venecueli i čitav dan proveo sam fotografišući izborno mesto u Čakauu, sedištu opozicije. Kasno posle podne odlučio sam da pođem do Altamire sa koleginicom fotografkinjom Katijanom Kordonom. Uskočili smo u auto i odvezli se nekoliko ulica pre nego što su nas zaustavili na priručnom kontrolnom punktu. Siva tojota hiluks zaustavila se iza nas, dvojica muškaraca izašla su iz nje i prišla nam s obe strane. Jedan od njih zatražio je od Katijane da ugasi motor i izađe iz kola. Kad je drugi pokušao da otvori moja vrata, viknuo sam Katrijani da vozi. Ona je legla na gas, ali nije stigla daleko pre nego što smo ponovo naleteli na gust saobraćaj. Ubeđen da traže mene, izašao sam iz kola i počeo da bežim. Sakrio sam se između parkiranih automobila i poslao poruku prijatelju, koji je ubrzo posle došao da me pokupi. Kad sam stigao kući, čuo sam da je istog dana kidnapovan jedan drugi novinar i gadno pretučen pre nego što je pušten na slobodu. Kasnije sam saznao da su iz kola pokušali da nas izvuku pripadnici SEBIN-a, Bolivijske nacionalne obaveštajne službe.

Mosul: Na periferiji fronta, Luk Kodi

Jesi li se još koji put izvukao tako za dlaku?
Više puta sam se izvlačio za dlaku iz situacija koje su lako mogle da se pretvore u horor priče. U Iraku su pucali na mene, a mina je eksplodirala na tri metra od mene. U Kairu sam uspeo na priču da izbegnem bes rulje sastavljene od pristalica Muslimanskog bratstva koji su mislili da sam američki špijun, a jednom drugom prilikom sam zamalo izbegao da me ne uhapsi egipatska vojska. Imao sam mnogo sreće.

Gaza: Posledice, Luk Kodi


Kako se nosiš sa strahom kad se prepustiš trenutku? Gde povlačiš crtu između posla i bezbednosti?

U gomili situaciji u prošlosti rekao sam sebi da je ono što radim samo igra. To je efikasna taktika u datom trenutku, ali dođe na naplatu kasnije kad preispituješ situaciju.

Izlaženje na kraj sa strahom opasno je hodanje po žici. Postoje prednosti povišenog stanja svesti koje izazove strah, ali nalet adrenalina može da utiče na tvoje rasuđivanje. Samo se trudim da pravim pauze posle dužih perioda snimanja žestokih prizora, samo da bih se resetovao.

Karakas: Član 350, Luk Kodi

Šta te je privuklo Karakasu? Ove fotografije zaista dočaravaju ozbiljnost situacije.
Gledao sam video snimke sa protesta i zapanjila me je brutalnost reakcije Nacionalne garde. Odrastajući u Melburnu i provevši 14 godina u Londonu, najveći deo vremena viđao sam kako je ljudima dopušteno da protestuju u miru. Na tim jezivim slikama demonstranata koje gaze oklopna policijska vozila video sam ljude kojima su oduzete osnovne ljudske slobode.

Takođe, upravo sam se bio vratio iz Iraka, koji je bio preplavljen fotografima. Znao sam da je Venecuela zabranjena zona za većinu stranih novinara tako da bi to bila dobra prilika za rad u okruženju sa manje konkurencije, ali zato sa više rizika.

Gaza: Posledice, Luk Kodi

U kom trenutku si odlučio da počneš da tražiš zone ratnih sukoba?
Moje odrastanje bilo je prilično burno i mnogo sam se selio kao dete. U tinejdžerskim godinama, sećam se da sam gledao reportažu na 60 minuta o sukobu Izraela i Palestine koji je u meni probudio znatiželju prema dualitetu naše prirode. Kad sam se preselio u London 2003. godine, moje prvo solo putovanje bilo je u Izrael. Iznajmio sam kola i vozio se po čitavoj zemlji, dokumentujući putovanje video kamerom, intervjuišući ljude koje sam sretao, nadajući se da ću saznati više o sukobu za koji mnogi smatraju da korene vuče još iz Biblije. Ta iskustva su u meni posejala seme želje za karijerom kao fotografom ratnih sukoba.

Kako je došlo do toga da ovim počneš da se baviš kao slobodnjak?
U junu 2013. godine, u trenutku kad nisam imao angažman, video sam na društvenim mrežama snimak kako demonstrante tuče policija u opremi za razbijanje demonstracija na trgu Taksim, u Istanbulu. Javio sam se prijatelju koji živi blizu mesta protesta i kupio avionsku kartu. Izveštavanje sa protesta u Gezi Parku bilo je moje prvo iskustvo kao slobodnjaka i iako sam odranije imao osećaj šta ovaj posao zahteva, i dalje nisam znao kako ću se ponašati u agresivnijem okruženju.

Mesec dana kasnije, otputovao sam u Egipat da pokrivam demonstracije posle hapšenja lidera Muslimanskog bratstva predsednika Muhameda Morsija. Situacija je bila mnogo nasilnija nego u Turskoj i nisam mogao da priuštim da angažujem fiksera, što je umnogome povećalo opasnost. Hodao sam svakog dana kroz prostrani kamp Muslimanskog bratstva ispred džamije Raba al-Adavija, okružen teško naoružanom egipatskom vojskom. Naučio sam da koristim aparat tako da premostim jezičku i kulturološku barijeru i uspostavim komunikaciju sa ljudima. Kad bi tenzija eksplodirala tokom marševa, ustanovio sam da proces gledanja kroz objektiv i slikanja stvara osećaj izdvojenosti od scene, pruživši mi tako način da se zaštitim od čitavog haosa.

Tri nedelje koje sam proveo u Kairu bile su ključne. Vrativši se kući u jednom komadu, sa radovima objavljenim u Gardijanu i Njujorkeru, to mi je dalo potvrdu da mogu da radim ovaj posao.

Gaza: Posledice, Luk Kodi

Odluka da ideš u Irak mora da je bila teška. Šta je dovelo do nje?
Planirao sam da provedem čitavu prošlu godinu pokrivajući sukobe, radeći na tome da postanem etabliran kao slobodnjak. Potom je Mosul dospeo u vesti, tako da je to izgledalo kao dobra prilika. Procena rizika bila je obeshrabrujuća, naročito kad sam čitao o velikom broju žrtava snajpera i improvizovanih eksplozivnih naprava; kao i o visokoj stopi PTSP simptoma među novinarima koji su pokrivali prvu fazu operacije. Kolege kojima sam se obratio za savet pokušali su da me odgovore od odlaska. Koliko god da ih je bilo teško progutati u ono vreme, upravo su mi takav stav i ogoljeni saveti prijatelja pomogli da se u potpunosti pripremim za put u Irak.

Karakas: Član 350, Luk Kodi

Šta si saznao o situaciji u Iraku?
Jedna od najrečitijih stvari bila je koliko plemena ima paravojsku ili “Jedinice za mobilizaciju naroda” koje im štite teritorije, boreći se protiv ISIS-a rame uz rame sa iračkom vojskom. Tokom mesec dana koliko sam bio tamo, boravio sam u Erbilu, glavnom gradu iračkog Kurdistana. Svakog dana bismo se vozili 80 kilometara na zapad do Mosula, prolazeći kroz 30 kontrolnih punktova ili više. Kontrolisali su ih Kurdi, razne hrišćanske ili šiitske paravojske, kao i iračka vojska. Ovo putovanje pokazalo je koliko je zemlja isparcelisana i kako vakuum bezvlašća može lako da dovede do rata.

Na svakom putovanju na koje odem moje predrasude na neki način bivaju osporene — to je deo razloga zašto uopšte volim ovaj posao. Pre nego što sam otišao u Irak, imao sam neku predstavu u glavi kako izgleda borac ISIS-a, na osnovu njihove propagande i slika koje sam viđao u popularnim medijima. Očekivao sam da vidim dobro obučene, teško naoružane vojnike, ali prvi vojnici ISIS-a koje sam sreo bili su netom zarobljeni uplašeni tinejdžeri u trenerkama i sandalama, sa kapuljačama preko glave.

Gaza: Posledice, Luk Kodi

Je li bilo nekih priča sa terena koja su ti bile posebno užasavajuće?
Tokom prve nedelje u Mosulu pridružio sam se kurdistanskoj TV ekipi dok su se približavali položaju na liniji fronta. Videli smo usamljenog čoveka kako hoda prema nama putem prekrivenim ruševinama. Isprva smo se zabrinuli da bi mogao da bude bombaš samoubica. Nakon kratkog razgovora iz daljine sa njim, saznali smo da čovek traži lek za suprugu koja je na samrti. Plakao je dok je objašnjavao svoju situaciju novinarki kurdistanske TV ekipe, zbog čega se i ona rasplakala, i naglo prekinula intervju sa njim. Bol u njegovom glasu i snažan osećaj beznađa naterao me je da spustim fotoaparat. Možda vam ovo ne deluje kao nešto posebno užasno i može čak da vam zvuči kao nešto uobičajeno u ratu, ali postane šokantnije kad shvatite koliko se ljudi zatekne u sličnim ili gorim okolnostima.

Karakas: Član 350, Luk Kodi

Šta misliš zbog čega se ljudi stalno upuštaju u ratne sukobe?
Tokom čitave istorije čovečanstva, ljudi su živeli u plemenima koja su se borila za zemlju, resurse i suprotstavljene ideologije. Iste bitke vode se i dan-danas. Nasilje i sukob urođeni su u našim kulturama i postali su sastavni deo naše prirode. “Ratne priče” i verski tekstovi su izvori inspiracije: narativi o heroizmu i dobrom protivu zla koji ih okružuju ujedinjuju grupe i podstiču narednu generaciju mladih da budu spremni da dokažu muškost ili posvećenost veri.

Šta tebe navodi da i dalje deliš ove priče sa nama?
Kad vidim manjinske grupe i marginalizovane kako se bore za slobodu i živote — ljude koji zaslužuju da se čuje njihova priča — to me uvek podstakne na dela. Pokreće me ideja da moja fotografija može da izazove saosećanje kod gledaoca i tako pomogne da se skrene pažnja na problem i pokrene rasprava o nedaćama koje su zadesile veliki broj ljudi a koje ne bi smele da se ignorišu.

Pogledajte još fotografija Luka Kodija na Instagramu

Pratite Mahmuda na Tviteru

Ovaj članak se prvobitno pojavio na VICE Australija.