Radio sam u kol-centru srpske državne firme i hteo sam da se ubijem

Ispričano Ivi Parađanin

Prihvatio sam taj posao, eto tako, skroz bezveze.

Nisam školovani telefonski operater. Nisam imao čak ni bilo kakav kurs u vezi sa komunikologijom ili slično. Mrzim da pričam. Naročito telefonom. Znate ono da muškarci dvaput manje od žena vole telefonska čavrljanja, e pa ja ih uopšte ne volim, tačnije – prezirem ih. Često ignorišem telefonske pozive jer me mrzi da pričam. Srećom u poslednje vreme se pojavilo brdo aplikacija preko kojih možeš da komuniciraš a da ne pričaš, a i slušaš.

Volim da crtam, posmatram, slušam i opažam. Imam i OCD. Reklo bi se da sam čovek od oka. Od uha i ustiju, nikako.

Završio sam industrijski dizajn. Šljakao sam tu i tamo po nekim tezgicama kao frilenser, ali ne dovoljno da obezbedim sebi hleb, jogurt i paštetu svakog dana. Primoran da živim od nečega, morao sam da nađem posao, i kao većina vršnjaka, znao sam da to neće biti moj posao iz snova. Ali nisam znao da će to biti posao iz noćne more koji će me sažvakati, preoblikovati, izmrcvariti i ispljunuti na beton. Ugasiti kao jeftini pikavac. Naježim i stresem čim se setim tog perioda.

Imao sam 22 godine.
Našao sam preko prijatelja posao o kojem mnogi sanjaju, takozvanii državni posao, ili u prevodu malo, ali dovoljno para za malo, ali dovoljno rada. Kontao sam da ću i posle radnog vremena moći da crtkam i radim nešto svoje.

Zaposlio sam se u kol centru državne firme. Moje zaduženje je bilo da svakodnevno razgovaram sa korisnicima koji su zvali da provere svoje račune, dobiju neku informaciju, ili, ispostaviće se kasnije, prosto pročavrljaju sa vama. A da.

Pa dobro, pomislio sam, i rešio da pristupim tome potpuno robotski. Ja sam tu umesto neke tamo snimljene sekretarice, naučiću nekoliko rečenica napamet i recitovati ih, osam sati dnevno, isključenog mozga. Usput bih mogao da crtam na kompu, pikam igrice, a možda i odgledam neki film, ko zna. Tešio sam se, i bio naivan. Iskreno, bio sam infantilno srećan što sam u crnom okeanu svog dekadantnog društva uspeo da nađem nekakav posao. Bio sam srećan što sam ipak uspeo da izbegnem mešanje cementa i kopanje raka.

U početku, nije to izgledalo toliko loše, i nije ni slutilo da će se pretvoriti u katastrofu. Bilo nas je petnaestak u kancu, a ja sam bio najmlađi. Svi smo imali svoje parče stola, telefon, slušalice i neki dinosaurs od kompjutera. Naravno, nismo imali internet.

A onda je telefon zazvonio prvi put.

I danas se naježim kada se setim te melodije. Jebeno zvrrrr mi je napravilo pakao od života. Prvim podizanjem slušalice otvorila se Pandorina kutija.

U proseku, primao sam 200 do 300 poziva dnevno. Pomenuo sam koliko mrzim da pričam. Zbog kol-centra, zamrzeo sam i da slušam. Neki ljudi su stvarno zvali jer im je nešto zbilja trebalo, neka važna informacija, njih je, recimo, od celokupunog broja poziva – jedan dnevno. Obožavao sam te ljude. Padao sam u iskušenje da saznam ko su i častim ih pićem.

Babe i dede uglavnom zovu zbog usamljenosti i jer im se priča, što mi je isprva bilo čak i slatko jer sam slab na stare ljude kao neko na kuce i mace. No, matori šišmiši su preterali. Babe su mi prepričavale serije, ogovarale komšiluk, pričale o unucima, žalile se na državu i penzije. Dede su ubijale svojim momačkim pričama i sagama "je l' znaš ti kad sam ja bio mlad". Trudio sam se da ne slušam, ali ma koliko se cimao i naprezao, nisam uspeo da budem robot i moj mozak je registrovao svaku glupavu informaciju koju su mi davali.

Ako imam sreće, razgovor traje minut, dva. Rekord i dalje drži čiča koji je sat vremena bez prestanka pljuvao firmu u kojoj sam radio. Tada sam čak i ostavio otvorenu slušalicu na sto, podigao je ponovo posle 40 minuta i skapirao da lik još uvek blebeće.

Bilo je tu i bizarnih zahteva, poput žaljenja na zaglavljenu rodu u dimnjaku i slomljen kuk. Imali smo i maskotu kancelarije, gospodina Milića koji je svaki dan zvao u isto vreme da pita istu stvar. Bio sam primoran da čujem i hiljadu i jednu tužnu životnu priču. Jednog ponedeljka, zvala me je žena koja mi je ispričala da su joj svi pomrli, od muža do dece, i da nema para da plati račun. U jednom trenutku me je čak pitala da li ja možda imam da joj pozajmim, jer joj se po glasu čini da sam dobar dečko. Razgovor je, naravno, bio praćen njenim grcanjem i jecanjem. I posle toga je trebalo da odem kući, smejem se i vodim ljubav sa svojom devojkom. Kako? Polako, ali sigurno, počeo sam da tupim i gubim razum. Odlaske na pića, rođendane, porodične ručkove, skroz sam ih iskorenio. S vremena na vreme bih izašao u grad, ali samo na mesto gde sam siguran da je muzika baš glasna, i da je nemoguće pričati. Mrzeo sam svaku osobu koja mi se obrati. Zamrzeo sam i devojku koja je neopisiva brbljivica, i po završetku svakog dana mora da mi ispriča šta joj se sve dogodilo. Ponekad sam halucinirao da se njena glava transformiše u glavu neke babe bez zuba sa telefonskom slušalicom u ruci.

Vremenom sam izgradio neki sistem da mjutujem ljude, odnosno, da skroz prestanem da ih slušam. Pošto već kobnih osam sati na poslu moram to da radim, u pravom životu sam prestao. Postao sam pravi pravcati zombi. Svi su se zabrinuli za mene, ali kada bih bilo kome krenuo da objašnjavam šta mi je i zašto mi se sve to dešava, nasmejao bi mi se. Uglavnom su me optuživali da sam mnogo počeo da duvam, niko nije razumeo kroz kakav haos i krizu prolazim.

Na poslu sam počeo da zabušavam, pravio sam učestale i duge pauze za klonju. Ljudi, koliko sam ja tada zavoleo klonju. Bili su to moji Bahami u toj ogromnoj limenoj zgradurini. Obožavao sam te plave pločice iako su raspale, i dasku za šolju, iako je polomljena. Tu niko nije mogao da me dira, ni da me pozove. Blejao sam tako na šolji i po sat vremena, u tišini i mirnoći zureći u predivan zid. Omiljeni deo dana bez konkurencije.

___________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Krivolovci:

___________________________________________________________________________

Nisam dugo mogao tako, šef je primetio i skrenuo mi pažnju. Morao sam da pronađem drugo rešenje. Rešio sam da se na pet poziva pravim da ne čujem i da imam smetnje na vezi. Ali me je debela kurva koja je sedela pored mene otkucala.

Devojka me je ostavila.

I više me niko nije zvao na mobilini.

Progutala me je tišina.

Osećao sam se jako loše, i nisam video smisao ni u čemu. Nisam ništa nacrtao tri meseca. Zaboravio sam kako se to radi. Zaplakao sam. Prvi put posle 15 godina sam glasno i umorno zaplakao. Ridao tačnije.

Sada kada razmišljam o svemu tome, nije mi jasno kako sam dozvolio da me jebeni telefonski pozivi i računi toliko sjebu i unište.

Sledećeg dana sam zakasnio na posao. Izgurao sam dva, tri normalna poziva, a onda, onda me je pozvao pomenuti gospodin Milić koji nas je zvao svaki dan i čiji nas je glas progonio kada legnemo da spavamo. Otvorila se kutija zle Pandore i iz mojih ustiju. Počeo sam da vređam i napušavam izmišljenim konstrukcijama psovki, drao se, urlao, mahao rukama i tras. Zalupio sam slušalicu.

Pokupio sam stvari i bez pozdrava, zauvek otišao.

Nekoliko meseci kasnije, našao sam posao u struci. Imam za hleb, jogurt, paštetu i čokoladu svakog dana. I dovoljno mi je.

Devojka mi se vratila.

Još uvek se, kada se javljam komšiji na ulici, umesto "Dobar dan" kažem "Dobar dan, izvolite kako vam mogu pomoći."

Mobilni telefon mi je i dalje na sajlentu. I molim vas nemojte nikad da me zovete, ako baš ne morate.

Thumbnail foto: Flickr korisnik greyweed

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu