Razgovor o umiranju sa "babicom za smrt"

Ponekad upadnem u paniku zato što se svi samo šetkamo okolo ignorišući neobičnost postojanja i realnost neizbežne smrti. Osećam se kao luda što me spopadaju takve misli, dok ljudi oko mene raspravljaju o epizodi Igre prestola i šta će jesti u meksičkom restoranu. Ne krivim te ljude. Bilo bi teško živeti u stanju konstantne opsednutosti sopstvenom nadolazećom smrću. I sama sam zakopala mnoga egzistencijalna pitanja ispod menija Fabrike čizkejka ili problematične ljubavne veze Čaka i Bler u Tračari. Ali kad me opauči sva realnost smrti, osećam se usamljeno i izolovano zato što mi se čini kao da niko drugi verbalno ne želi "time da se bavi".

Neki ljudi u Americi se bave time. Bodi Be je "babica za smrt", izrađivač mrtvačkih kovčega i izvršni direktor Doorway into Light, neprofitne organizacije na Mauiju koja pruža zastupničke usluge i programe edukacije za one kojima se bliži smrt i njihovim negovateljima. Doorway into Light želi da "osavremeni i revolucionarizuje pogrebno preduzeće i pogrebnu industriju, transformiše 'biznis umiranja' i vrati ga na 'svetu službu'" ekološki održivim i duhovno inkluzivnim putevima. Be je još i osnivač i predsednik " Prodavnice smrti", prvog odobrenog zelenog pogrebnog preduzeća na Havajima koje nudi biblioteku i knjižaru, biorazgradive urne i drvene kovčege, kao i frižider za tri tela.

Razgovarala sam se Beom o vezi između averzije prema smrti, konzumerizma i uništenja naše planete.

VICE: Kako ste počeli ovim da se bavite?

Bodi Be: I sam se ponekad pitam. Tridesetak godina sam bio zaređeni sveštenik i počeo sam da nailazim na ljude kojima je bilo potrebno savetovanje ukoliko su umirali ili im je umirao neko blizak. Osećao sam da nisam dovoljno obučen za to, te sam tako postao dobrovoljac u ustanovi za palijativnu negu, prošao sam njihovu obuku i potom su od mene počeli da traže da idem i sedim sa ljudima na samrti u njihovim domovima. To je bio neverovatno moćan način učenja za mene i još uvek je. A kao poslovan čovek, proučavao sam, razgledao i istraživao pogrebnu i grobljansku industriju — što je biznis težak milijardi dolara — i oni se često služe prilično štetnom praksom. Oni misle samo na svoj krajnji cilj: To je poslednji poklon koji ćete dati baki, zar ne želite da joj poklonite najskuplji kovčeg? Čak su i ustanove za palijativnu negu postale poslovi teški milijardi dolara koji zavise od osiguranja, što zaista ograničava sve ono što možete da uradite. I zato sam pomislio: U redu, želim nešto da uradim po tom pitanju. Pitao sam duhovnog učitelja i autora knjige Budi ovde sada Rama Dasu da li i on želi nešto da uradi i tako smo zajedno organizovali događaj koji je za tri dana privukao više od 100 ljudi, zato što sam želeo da saznam koga u ovoj zajednici zanima negovanje osoba na samrti na savesniji način. Ostalo je proisteklo odatle.

Da li je bavljenje ovim poslom uticalo na vaš odnos prema sopstvenoj smrtnosti?

Rekao bih da mi to sada menja život svakog dana, zato što kad se nalazite u blizini smrti onda ona za vas postaje stvarnija. Naravno, većina nas zapravo nije svesna toga da će umreti. Mi se ne ponašamo tako. Ponašamo se prema ovom svetu kao da imamo vremena na pretek. Kad ljudi umiru, govorimo da oni odlaze kući i naravno da ja to dovodim u pitanje, jer bi na osnovu toga čovek mogao da zaključi da je zato Zemlja danas u tako groznom stanju — zato što mnogi od nas ne misle da im je ovo dom. Ne uzimam više vreme koje mi je preostalo toliko zdravo za gotovo. Znam da ću umreti i ne znam kada će to biti. Ne odlažem više sve što moram da uradim. Odnosi prema ljudima u mom životu postali su mi mnogo važniji. Tvrdim da za sobom neprestano ostavljamo trag, a taj trag je ispunjen ili ljubavlju, poštovanjem i divljenjem ili besom, ljubomorom, mržnjom i neopraštanjem. Vidim koliko se ljudi na samrti muče da počiste taj trag za sobom, a najbolje vreme da se to dovede u red je danas, a ne kad umirete.

Kakva je razlika između zelene sahrane i obične? Znam da ne koristite nikakve toksične hemikalije kao što su formaldehid, ali šta još?

Sve što prodajemo, svi naši kovčezi i urne, napravljeni su od materijala koji ne sadrže nikakve hemikalije, toksine ili otrove. Sklepam prost, običan drveni mrtvački kovčeg koji ne sadrži nikakve zavrtnje ili eksere. Prodajem kovčege od bambusa i urne koje se otapaju u moru. Zeleni pogrebni savet nas je zvanično sertifikovao kao zeleno pogrebno preduzeće.

A šta je sa posebnim ritualnim sahranama koje organizujete? Ako neko želi da bude sahranjen u moru, da li vam je dozvoljeno da telo prosto spustite u okean?

Da nije tako, intervjuisali biste me u mojoj zatvorskoj ćeliji. Postoje zakoni koji regulišu sahranu tela u okeanu, ali ne postoje zakoni protiv nje. Ljudi se sahranjuju u moru otkad postoje brodovi. Oružane snage i dalje sahranjuju svoje pripadnike u okeanu. Dakle, da, radim to već godinama i mi smo među retkima koji to rade ovde na Havajima.

Kakve ste druge kreativne ili jedinstvene sahrane održali?

Mislim da se ističe ona kad je umrla jedna poznata umetnica, a njena zajednica umetnika i raznih drugih je došla, obukla je, našminkala i to je onda postala kostimirana sahrana. Kupili su kovčeg iz naše "Prodavnice smrti" i čak ako odete na našu Fejsbuk stranicu, videćete da je naša kaver fotografija upravo sa te sahrane.

Šta je, dakle, tačno "Prodavnica smrti"?

"Prodavnica smrti" je nešto što ja zovem prostorom za edukaciju zajednice. Pružamo svoje usluge, savetujemo, prodajemo proizvode i resurse za ljude na samrti i njihove porodice, ljude koji rade u ovim oblastima i ljude koji naprosto žele sami da se edukuju i istraže činjenicu da će jednog dana umreti. Postoji biblioteka, knjižara, biblioteka za referentnu građu. Imamo notara za ljude na samrti. Imamo sveštenika, nekoliko savetnika, a usred svega toga izloženi su naši biorazgradivi kovčezi i urne. Takođe, prodajemo predmete kao što su sveće i ulja da bismo vam omogućili da organizujete sopstvenu sahranu kod kuće i da vam naše usluge ne budu potrebne.

Šta se desi kad ne balzamujete telo? Znam da u Kaliforniji ne morate da balzamujete telo, ali morate da ga držite u frižideru.

Ne morate da balzamujete telo nigde u Americi. Ne možete da unesete telo u avion ili putujete sa telom iz savezne države u državu — na snazi su određeni zakoni koji to regulišu — ali česta je zabluda da postoje zakoni koji kažu da svi moraju da budu balzamovani. Niko ne mora da bude balzamovan. Na Havajima, telo mora da bude sahranjeno, kremirano ili stavljeno u frižider u roku od 30 sati. U svakoj saveznoj državi je drugačije. A čak u Kaliforniji mislim da ne postoji vremensko ograničenje koliko dugo telo može da se drži kod kuće.

Au.

Ali ljudi balzamiraju baku da bi im poslednja uspomena na baku bila neka vrsta nerealne, ulepšane slike. Ljudi pružaju veliki otpor i pokazuju veliku averziju prema tome da baka izgleda kao mrtvac. Mislim da je to pravi problem u našoj kulturi, nismo dovoljno naviknuti na to da vidimo kako ljudi izgledaju kad su mrtvi. A čuo sam i izjave kao što su: "E, pa ne želim da se bake sećam po tome kako je izgledala kao mrtvac." Dakle, mislim da mora mnogo toga da se uradi povodom naše averzije prema tome kako smrt izgleda i činjenice da ćemo u nekom trenutku umreti. Mislim, mi čak ni ne govorimo: "Baka je umrla." Kažemo da je automobil umro ili da je drvo umrlo, ali baka je uvek preminula ili otišla na drugi svet.

Šta biste rekli nekome ko oseća veliku anksioznost prema smrti?

To su vam svi. To su vam praktično svi ljudi.

Kako onda da se pomirimo s činjenicom da ćemo umreti?

[Smeje se]

Pretpostavljam da je to pitanje za milion dolara.

Držim prezentacije o tome: kako se sprijateljiti sa smrću. Ponekad se krećem okolo u svom kosturskom kostimu. Zato držim prodavnicu koja se zove "Prodavnica smrti". Ljudi mi govore da ne smem da je zovem "Prodavnica smrti". Oni žele da je zovem "Prodavnica 'Dok se ne sretnemo ponovo'". Zato je deo onoga što radim toliko smelo: pokušavam da izvučem smrt iz tabua u koji smo je u ovoj kulturi pretvorili. I mislim da to ima mnogo veze sa svim onim što se dešava danas u svetu. To je zato što smo toliko odvojeni od svog mesta u prirodnom svetu i važnosti smrti i umiranja. Ako obratite pažnju na prirodu, videćete da nema života bez smrti. To važi i za nas. Trebalo bi da postoji "Prodavnica smrti" pored svakog "Starbaksa", kao način da se pomogne ljudima da se probude i uvide koliko je život dragocen i krhak. Kad ljudi umiru na drugom kraju sveta, mi pomislimo: Oh, pa to je samo statistika. To nisam ja i to nije moja porodica. Ne razmišljamo o tome da će se to i nama dogoditi. To su neki tamo ljudi.

Kakva su vam osećanja po pitanje vaše sopstvene smrti? Da li osećate da ste u određenoj meri pomirili s njom?

Da, naravno, zato što provodim mnogo vremena u njenoj blizini, smrt je moja velika učiteljica. Većina ljudi, uključujući i mene, mesečare okolo u stanju hipnoze. Ali kad saznate da umirete ili da vam je prijatelj umro, to onda postane najradikalnija stvar koju sam video. Bio sam na velikim sahranama na kojima su stotine ljudi bili naglo probuđeni iz hipnoze i to su neka od najduhovnijih iskustava koja sam doživeo, zato što su ljudi odjednom odbacili sva pretvaranja i gluposti.

Ume da bude strašno kad vas neko probudi iz mesečarenja, ali to je možda samo zato što provodimo toliko mnogo vremena hipnotisani da nismo naviknuti na to da budemo budni.

E, pa ako nas uskoro ne prodrmaju iz toga, svi ćemo vrlo brzo utonuti u san.

Kupite knjigu So Sad Today: Lični eseji na Amazonu i pratite je na Tviteru.