Sećamo se prvih dana Oasis sa braćom Galager

„Bili smo poslednji, bili smo najveći, ništa što neko bude napravio neće biti veliko kao Oasis". Tako Noel Galager završava novi dokumentarac o Oasis, Supersonik, sa potpuno istim samouverenim junačenjem koje ih je učinilo – na neko vreme – najvećim rokenrol bendom u Britaniji.

Film prati rane dane Oasis, sve do njihova dva koncerta u Nebvortu 1996. Više od 250 ljudi je došlo na te koncerte; četiri odsto stanovništva Ujedinjenog Kraljevstva se prijavilo za karte. To je bilo trenutak masovnog kulturnog ujedinjenja koje je danas teško zamisliti, naročito oko nečega tako zastarelog kao što je gitarski bend.

Posle Nebvorta, zaveštanje Oasis zasenio je niz razočaravajućih albuma, promene postava i metamorfoza Lijama i Noela Galagera u tabloidne karikature. Ali Supersonic nas podseća na slavne dane; kako su njihove pesme bile himne mogućnosti i težnji; da je njihova muzika nudila radikalnu nadu u doba propasti pod konzervativcima, posle sumornih godina tačerizma. To je bio kratak trenutak u istoriji kada je, kao što to Noel kaže: „Najveći muzički fenomen bio bend iz socijalnih stanova."

Razgovarala sam sa rediteljem filma Metom Vajtkrosom – koji je bio deo tima koji stoji iza dokumentarca o Ejmi Vajnhaus, Ejmi – o tome kako je uspeo da sastavi zavađenu braću Galager, o snobovštini koja prati momački rok, i šta bi pravo zaveštanje Oasis trebalo da bude.

VICE: Čini mi se da su poslednjih godina fanovi Oasis nekako getoizirani – nedavno sam pričala o njima i osećala sam se kao da maltene moram da se autujem da sam fan. Šta misliš, zašto se to dogodilo?

Met Vajtkros: Muzika se menja; isto je sa svakom generacijom. Ne možeš da voliš muziku koju je voleo tvoj stari brat, ili koju je voleo tvoj ćale. Došlo je do reakcije protiv momačkog roka, i muzika je postala osetljivija, uz bendove kao što su Coldplay ili Keane. Ali takođe mislim da je tako zbog fiksacije tabloida na Lijama i Noela. Što su više postajali karikature u štampi, veliki deo njihove inteligencije i duhovitosti je bivao izgubljen. Ljudi su počeli da misle da su oni samo gomila pivopija i galamdžija. Što ne može da bude dalje od istine.

Za mene je izraz momački rok samo primer klasne snobovštine – jesi li pokušao to da raspršiš?

Pomalo. Ali zaista, nisam znao šta da očekujem kada sam ušao u prostoriju s njima. Bio sam veoma iznenađen kada sam upoznao Lijama i Noela. Veliki deo onoga za šta ljudi smatraju da je arogancija je… pa, nije samo samopouzdanje, ali kada te neko pita da li je tvoj bend najbolji na svetu, naravno da ćeš reći da jeste.

Pa, mnogi današnjii bendovi to ne bi rekli.

Ha, da, to je veoma tačno. Sada svi kreću sa pozicije skromnosti. Ali ja ne želim da moji bendovi budu preskromni. Mislim da nedostaje malo razmetljivosti i stava.

Zašto si se fokusirao na godine koje su prethodile Nebvortu?

Kojeg god benda da se setiš, prve dve, tri godine su ga definisale. Posle mogu da postanu The Rolling Stones ili (užasna mešavina od britpop benda) Manswear, ali taj trenutak je prizma kroz koju možeš da vidiš kakvi su zaista. Posle toga – a to su čak i Noel i Lijam rekli – dođe trenutak kada samo postaneš veliki bend.

Nebvort je toliko značajan trenutak – to je bila prekretnica. Posle toga, više ništa nije bilo isto. Imali smo gomilu snimljenog materijala posle Nebvorta, sa njihove američke turneje. Lijam se nije pojavio, Noel je morao sam da peva na prvom koncertu, posle sledi dodela MTV nagrada, na kojoj Lijam pljuje publiku – zaista deluje kao da su namerno sami sebe sabotirali. Tada su točkovi zaista počeli da otpadaju. Ja sam želeo da nađem ravnotežu – film je trebalo da im oda počast, ali nisam želeo ništa da ulepšavam…

Na kraju filma, svi članovi benda kažu da je trebalo da prestanu sa radom posle Nebvorta. To je zapravo prilično neobično.

Ludo je, zar ne? Stvarno ludo. Naročito zbog toga što je Noel bio prvi koji je pred nama rekao: „Čak i na putu do Nebvorta sam znao da je to početak kraja". To je toliko blizu početka, da pomisliš, 'Kako ste nastavili deset godina posle toga'? Ali kao što kaže Lijam, „Jebi ga, bili smo mladi. Da je neko rekao, 'Hoćete da svirate na mesecu', ja bih pristao."

Postoji scena u filmu kada Lijama pogode flašom na bini, i on kaže: „Nevolje su nas jednostavno pratile". Ja sam ih gledala 2000, i definitivno sam osetila da je publika mrzovoljna, i da su se njihovi fanovi promenili posle Nebvorta.

Pa, stvar je postala veća. Snimljeni materijal sa tih ranih koncerata je baš simpatičan. Sve devojke su u prvim redovima, i sve su zaljubljene u Lijama – sve pokušavaju da ga dodirnu i znaju sve tekstove. Na kasnijim snimcima definitivno se vidi da je publika ogrubela – bilo je više nacirkanih rokera koji se tuku. To nije bio izbor benda.

Kako si uspeo da nateraš Lijama i Noela da pristanu da nešto rade zajedno? Oni godinama nisu razgovarali.

Ni dan danas mi to nije jasno. Prvo sam upoznao Noela, i rekao mu, najfinije što sam mogao: „Vidi, ne možemo da snimimo film bez ostalih članova benda". Lijamu sam morao malo da titram. Shvatam da je ovo velika stvar – u prošlosti su umeli da ih zajebu. Kao i sve ostale bendove, to je neizbežno. Ovo nije bio zvaničan film; nisu ga oni napravili. Ali nisu nam postavljali nikakva ograničenja. Želeli su da bude o muzici, a ne o svim tim tabloidnim glupostima, što je tačno ono što sam ja ionako želeo da uradim.

Sastavio si ih…

Da budem iskren, ovaj film ne donosi ništa novo, osim toga što će možda podsetiti ljude na to šta su izgubili. Ako ništa drugo, omogućiće ljudima da to shvate, jer ne mislim da su Noel i Lijam ikada imali ikakvih sumnji oko toga koliko veliki utisak su ostavili, i kolika je važnost toga.

Misliš li da si odgovoran za revitalizovanje zaveštanja Oasis?

Za mene je, bez obzira da li voliš njihove pesme ili ne, neverovatno i samo to da dva sata slušam njihove priče. Ta iskrenost i otvorenost danas nedostaje rok muzici. Njih jednostavno boli dupe. Koliko god vremena da provedeš s njima, sranja koja im svakodnevno izlaze iz usta su neverovatna. Bila je to neverovatna vožnja.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu