​Sedam tura piva duboko u kladioničarskom podzemlju

Sedim u crnoj rupi sveta, okružen teškim narkomanima, beskućnicima, pijačnim prodavcima, džeparošima, uličnim peračima šoferšajbni, pokvarenim aparatom za vodu, namučenom ukrasnom biljkom kojoj ne znam vrstu. Na stolu su lista, dve male hemijske olovke, par listića, daljinski od televizora, nekoliko boca piva, teški ključevi, paklice i upaljači, u pepeljari uvek gori barem jedna cigareta. Kiseonik je zamenjen olujom nikotinskih oblaka. Place your bets. Stavljam dvesta dinara na broj 13. Ne dolazi. Izvrstan uvod u ono što ću slušati narednih šest sati.

Kladionica je, za razliku od elektronskog ruleta koji mi je upravo pojeo falafel, jedinstven fenomen. Sa jedne strane, to je igra na sreću kao i svaka druga. Ma koliko jedan rezultat bio logičan, lopta je okrugla kurva. Sa druge strane, istovremeno je i igra nauke, jer osim ako ne uplaćujete tikete nasumice i bezglavo, kockate se na osnovu nekakvog predznanja.

Tu su i nada i nesputani optimizam koji nas preplave kada nam radnik iza pulta preda sveže odštampani tiket, koji nas potpuno zaokupi kada stanemo par metara dalje i još jednom sve dobro pogledamo ne bi li smo sami sebi potvrdili da je baš to dobitna kombinacija koja će nam instalirati denge u lisnicu. Nema kladioničara koji ne stane da pogleda. Tiket je avionska karta za ostrva sreće u jednom smeru i moraš se uveriti da ti nisu uvalili pogrešnu destinaciju.

Osećaj o kome govorim nas prati i drži na nogama u stanju euforije sve dok ne počne prva utakmica; tada se pretvara u strepnju, posebno ako rezultat ne krene tokom kojim mi želimo. Govorimo sebi da ima još vremena, da ima još dosta da se igra, da ništa nije gotovo dok sve nije gotovo. Fluktuacija rezultata i stalno bacanje pogleda čas na utakmicu čas na tiket, baca nas tamo-vamo, od radosti do tuge.

U većini slučajeva završi se tugom. Kolika je, zavisi od količine novca kojim ste se kockali, proporcionalno vašim finansijskim mogućnostima, ili količinom novca koji ste mogli da dobijete da jebeni ošamućeni Kramer nije dao autogol i da se utakmica između dve Borusije završila podelom bodova.

Postoje dve škole mišljenja o problemu klađenja, koje se slažu samo oko toga da je uplaćivanje tiketa poput alkohola ili vutre, u zavisnosti od toga šta mislite da je kapija ka težim drogama. Ali dok prva kladionicu vidi kao nešto što je u suštini samo po sebi benigno, druga na nju gleda kao na tiho zlo koje sporo i na duži rok razjeda čoveka, njegovu porodicu i odnose sa svima oko sebe, i koje za pet ili deset godina može potpuno da ga uništi.

Ili možda može i brže? Postoji urbana legenda o čoveku koji je krenuo od hiljadu dinara da "juri neki jebeni iks" na nekoj švajcarskoj ligi, ili engleskoj, ("možda je čak Dortmund bio") i progresivno povećavao uplatu, odnosno svakog narednog kola stavljao dvostruko više nego u prethodnom. Iks nije došao cele godine, dok je on pisao čekove i uzimao kredite da bi i dalje mogao da uplaćuje, jer je to postalo pitanje života ili smrti; svaki kladioničar koji igra progresiju ne razmišlja da stane jer je svestan da bi tako bacio sve do sada uloženo. Na kraju je postao beskućnik. Legenda kaže da je nerešeni rezultat došao tek kad ovaj više nije imao šta da uplati.

Ili možda može još brže? Navodno se čovek zaveden glasinom o sigurnoj dojavi ("ne veruj nikada dojavi") zadužio kod zelenaša i stavio par desetina hiljada evra na Juventus u nekoliko kladionica (s obzirom da postoji ograničenje u isplati), na Juventus koji je dolazio tokom cele utakmice, osim u zadnjem minutu nadoknade kada je Stara torinska dama primila gol i čoveku uništila život.

- Možemo da napravimo poređenje i da kažemo, ako je rulet heroin, a poker aparati koka, onda je kladionica alkohol ili vutra, ali sve je relativno - kaže mi Petar. Ima oko 35 godina, ali izgleda kao da ima 50. Neposredno pre nego što smo počeli razgovor, pukao se u venu. Žarko, koji sedi sa nama, cima ga već neko vreme da ode po vops. - Sad ću.

- U toku mog skidanja sa gudre, ovo je meni bilo strogo zabranjeno. Prvi recidiv sam imao za slavu, u kolaču je bila po njima društveno prihvatljiva supstanca. Kladionica je društveno prihvatljiva, ali je svejedno zlo. Ona je za većinu uvertira.

Muž njegove drugarice je strastveni kladioničar, a uticaj njegovog svakodnevnog hroničnog klađenja od po 20, 50 i 100 dinara na psihu te žene, na njihovu porodicu i na ceo taj brak je katastrofalan. Žarko ga ponovo prekida zbog piva.

- Čekaj - kaže mu Petar, stresajući pepeo cigarete na pod. - Ona mu kaže idi, evo ti za pljuge, bekutan, pelene. On ode i kupi prvo sve što treba da kupi i onda ode da uplati tiket. Pet minuta, pet minuta, pet minuta. Samo to ponavlja kad ga zove telefonom. Svakodnevno sebe i svoje najbliže uvija u crnilo. Uplaćivanje malih tiketa, nije to neki materijalni udarac, već psihički.

- 'Ajde idi po pivo, je l' treba da kleknem?

- Rekao si mi, čuo sam te.

- Pre pola sata.

Petar napokon odlazi u podrum pića u susednoj ulici. Žarko grozničavo počinje da priča dok na svoj čudni način trese cigaretu u pepeljaru, kao da trese varjaču u šerpu. U kladionici radi više od deset godina i nagledao se svega i svačega, i svakoga, od penzionera preko prodavaca na pijaci do vrhunskih hirurga, advokata i atašea stranih ambasada.

Priseća se slučaja momka koji je konstantno uplaćivao stotine evra na tikete, nekad dobijao, nekad gubio, da bi na kraju odlučio da otvori sopstvenu kladionicu. Mesec dana kasnije, morao je da proda sve trafike i stanove samo zato što je dozvolio jakim igračima da uplaćuju bez ograničenja, pritisak koji mala firma tog tipa nije mogla da izdrži. Vlasnik jednog poznatog beogradskog kazina poželeo da baš na taj način zatvori sve kladionice. Svakog petka je slao svoje ljude sa debelim štosom A4 papira na kome su sitno bile ispisane prognoze. Igrao je po nekoliko hiljada tiketa, u sistemu 5/8 sa tri fiksa, sa ukupnom uplatom i do 10.000 evra.

- Od jutra do mraka dva čoveka kucaju samo njegove tikete. Šta je njegova bila fora? Njemu ako se uklopi dobro kolo, dođe mu milion evra isplata. On je išao tako iz zajebancije, "aj' saću ove da drkam, aj' saću malo ove". Dve-tri kladionice je i upropastio. A zašto, niko ne zna zašto. Bukvalno je to bilo izdrkavanje. Naravno, gazda kladionice proceni da li će da ga pusti da igra za 1,000, 5,000 ili 10,000 evra. Ako je gazda raspoložen, pusti ga sve. E, tako je dvoje-troje bilo raspoloženo, a on jednom kad udari ti si gotov.

Petar se vratio, u rukama drži kese sa flašama piva. Zveckaju dok ih spušta na sto. Načuo je kraj Žarkove priče. Kaže da se sve ozbiljne kladionice brane na strani.

- Kladionice koje se brane u drugim kladionicama su seljačke kladionice. Uvek bilo - kaže Žarko.

- Pa, po čemu to kažeš?

- Pa, po tome što to nije kladionica, nego pilićarnica - kaže Žarko, i vraća se na suštinu. Ljudi koji mnogo ulažu ne propadaju na kladionici zato što se obično klade novcem koji bi i inače potrošili na zabavu, kao advokat koji godinama igra samo Evroligu, uplaćuje 8,000 evra po kolu i najčešće puca. Žarko tvrdi da on zarađuje toliko da mu čak i kad dobije to ne znači mnogo jer kad izgubi samo slegne ramenima. On ne živi od kladionice već je jednostavno navučen.

- Ima, međutim, ljudi koji primaju opklade bez limita, i svi koji su tako igrali su otišli u kurac. Par puta je dolazio u lokal lik koji to radi, nije se hvalio, ali se zna da možeš da ga okreneš i kažeš "20,000 evra na Mančester". Ako padneš, dođeš mu te pare, ako nemaš pare, ko zna šta se dešava.

Letos, za vreme Svetskog prvenstva, drugar je jurio iks. Morao je da se zaustavi četvrtog dana, posle devete utakmice, nakon što je Švajcarska u trećem minutu nadoknade postigla pobedonosni gol protiv Ekvadora i spalila mu 4,000 evra ušteđevine koju je imao. Remi je došao tek u 13. kolu, što je novi rekord. Srećom, on je razuman i nije hteo da se zadužuje kod zelenaša. Nisu svi takve pameti. Petar kontrira Žarku.

- Preteča kladionice je sportska prognoza. Tu su postojali neki sistemi gde si na trinaest parova mogao da gađaš keca, iks ili dvojku, a ako si negde hteo dvoznak ili troznak morao si mnogo više para da uplatiš. Ćale moje prijateljice je strastveno to igrao. Imao je jako dobru platu. Na kraju je ostao bez para, zaduživao se kod zelenaša, i kod jednog poznatog beogradskog kriminalca koji je ubijen '90-ih. Jednog dana su im zakucale neke čike na vrata i rekle im, "imate tri dana da izađete iz kuće". Ostali su bez krova nad glavom, keva ga je odmah ostavila, on je k'o pička pobegao na selo, pa su se akali po iznajmljenih gajbama. Drugarica je uletela u loše društvo, kriminalci, splavovi, pevači, alkohol. Za vreme trudnoće se navuče na heroin… Hoću da ti kažem da je čak i tad, kada nije bilo na ovom nivou, kad je totalno bilo u sklopu lotoa, da su čak i tad postojali navučeni ljudi na sportsku prognozu, da su se toliko zajmili da su stavljali u zalog sopstvenu kuću i od toga su posledice nastajale po mnoge živote. Ona se još uvek nije oporavila.

- To su izuzeci, retke priče - kaže Žarko.

Pridružio nam se za stolom šarmantni stariji gospodin fino potkresane brade, znam ga kao čika Gavrila. Telefon mu neprestano zvoni. Vadi ga iz unutrašnjeg džepa crne kožne jakne i prekida vezu. Ni on se ne slaže sa Žarkom.

- Nisu te priče baš toliko retke. Moj kolega iz banke, on je bio čovek koji je ceo dan sedeo u kladionici, čovek se kladio na sve živo. Ja to nisam video u životu. Nije mu bitno ko igra, samo da ima pet utakmica da se sastavi tiket. Jebote, to se popunjava, to se kontrira, to se uživo kladi… Bukvalno ceo svoj život je sjebao, raspala mu se porodica, izgubili su stan, razvod, sve u pičku materinu, razumeš, sin mu je odlepio psihički, završio u ludnici, jebiga.

Žarko mi, dok otkucava tiket mladiću koji je maločas ušao, objašnjava da je zapravo najgore ljudima koji rade u kladionici. Dostupne su im tuđe pare, odnosno računar na kome kucaju tikete bez novčanog pokrića, dostupni su im teletekst i lista, i vode se logikom da ne može petnaest singlova da ih proda u jednom danu. A može. Pre nekoliko godina se našao u situaciji da ovakvim uplatama duguje kladionici 25,000 dinara.

- Došla je subota, ja odigram tikete u vrednosti 15-16,000, popnem dug na 40,000, mislivši, jedan tiket ako mi prođe ja vadim sve, drugi tiket ako mi prođe ja sam dobar duplo, treći ako mi prođe ja sam dobar 100,000. Šta se dešava? Meni prolaze sve utakmice, ali na svim tiketima mi je jedna utakmica koja počinje u 20h. Teletekst, čekao se Ren protiv Bordoa, sećam se, to nikad neću zaboraviti. Peti minut, 1-0 za Ren. Idemo, em zaradih 100,000, em vraćam dugove. Euforija, ludilo, pije se, zeza se. Poluvreme 1-0, do jaja. Znači, utakmica je počela u osam, u deset do deset kad se završavaju Francuzi, svi ostali crvene, a Ren stoji 1-0 - priča dok izbacuje dim cigarete.

Svi kladioničari znaju da je ovo najgori deo celog iskustva, kada se na teletekstu ili lajvskoru čeka zadnjih pet minuta tekme koja je na ivici, kao što je recimo 1-0, i kada ti se u glavi vrti samo "sad će 1-1, sad će 1-1".

- Ne, šta se dešava. Umesto da pocrveni makar 1-1, oni u 95. minutu… a u petom minutu je po teletekstu poveo Ren… oni u 95. minutu vraćaju na 0-0, i zacrveni se. Gledam teletekst i ne verujem. Jer kad dođe do greške, oni makar to posle pola sata vrate, a ne na kraju utakmice. Hvatam se za glavu i doživljavam nervni slom.

Žarko je uspeo da se izvuče kada je par dana kasnije igrao reprezentacije i sa uplatom od 200 dinara nagruvao tiket od 40,000. Od tada više ne igra jake tikete. Retko srećan završetak. Kladionica u kojoj je radio je otvorila novi lokal koji nije dobro poslovao, pa su menadžeri zamenili radnika misleći da je do toga. Promet stvarno krene. Međutim…

- Jedno jutro, zovu menadžeri za stanje, niko se ne javlja. Odlazi kolega iz centrale da otvori lokal i nalazi poruku: "Recite menadžerki da sam juče slučajno izgubio 150,000 dinara na kladionici, idem do Splita da nabavim pare, nemoj ništa da brine, vraćam se za tri dana".

Desilo se to da je radnik sam sebi pravio promet igrajući novcem kladionice, dok nije došao petak kada je radio ceo dan i kada ga je od jutra do mraka prodao svaki tiket koji je uplatio. Pošto je bio iz unutrašnjosti, i nije bio prijavljen, niko ga više nikada nije video.

Ali, nije ni menadžment imun na igranje tuđim parama. Jedan direktor kladionice je bez ičijeg znanja firmin novac uplaćivao kod konkurencije, prateći tikete ozbiljnih igrača čije se uplate po ekspoziturama uvek javljaju u centralu. Na početku mu je išlo, ali je došlo kolo kada je upao u dug od 450,000 dinara pa je morao za džabe da radi do pre godinu dana da vrati dug.

Postoji urbana legenda o čoveku, zaposlenom u kladionici na kucanju tiketa, koji je konsultovao nekog kompjuteraša kako da vrati pet minuta nazad vreme, što je sa pojavom uživog klađenja značilo da znaš ko će prvi dati gol. Ali, čak i pre kompjuterizacije radnici su se snalazili. Petar odlučuje da se ponovo uključi u razgovor.

- 1994. godina je u pitanju kada se prva kladionica otvorila u gradu. Tiket je izgledao, ono, ti napišeš šta si igrao i lupe ti široki pečat sa datumom da prekrije sve da ne bi mogao da dopisuješ. Izvesni Rosi, neki Bosanac, on je tada sastavljao kvote i kucao tikete. Njemu se izgubio svaki trag jer je ispisivao tikete nakon što se utakmica završi. Radio je u talu sa nekim likovima, pošto je bilo zabranjeno zaposlenima da uplaćuju tikete. Oni donesu da uplate odmah nakon utakmice, on lupi pečat regularno. Bio je glup Bosanac, mogao je na sitno da ih radi koliko god da je hteo, nego je uzimao velike cifre.

- Svaki kockar ti je alav, nijednog kockara ne znam da nije alav. Što se bilo čega tiče, zato i propadaju - dobacuje Žarko.

- Najveći problem je to što ljudi hoće da žive od kladionice. Ima takvih ljudi, ali su vrlo retki. Kladionica se ne boji ako čovek koji uplaćuje hiljade evra na singlove dobije, jer on igra toliko da on to vraća garantovano. Šta je najgore za kladionicu? Kad uđe klinac sa 20 dinara, nabije deset parova, jebiga, i šlogira ih za 150.000. Taj mali nema šanse da vrati te pare - kaže Čika Gavrilo.

- Šta su se onda dosetili? Stavili su rulete, da taj klinac koji dobije 150.000 dinara na tiketu može da im ih vrati. Kladionice bez ruleta nisu toliko opasna stvar, ali lokal gde imaš i tikete i rulet, ta priča ide na dno - kaže Žarko.

Tako dolazimo do najvećeg zla koje trenutno krasi svaku prokletu kladionicu u ovom gradu. Grad je prepun priča ljudi koji su sebi uništili život tako što su ušli u kladionicu zbog fudbala, a završili na aparatima i/ili elektronskom ruletu. Znam čoveka koga je žena ostavila, živi sada sam sa dve ćerke. Uplaćivao je tikete iz zezanja, a završio na ruletu na kome od tog trenutka permanentno gubi sve što ima. Pozajmljuje se na sve strane, novac mu šalje i brat iz Švedske, on sve odmah spuca. Prošle zime su mu isključili struju zbog dugovanja, pa su ćerke morale da odu na selo da se ne bi smrzle. Nemaju šta da jedu. Pritom i pije: najgora kombinacija.

Petar mi priča o slučaju njegovog drugara čija je porodica u blizini imala udžericu koju je prodala investitoru iz Kosovske Mitrovice sa dogovorom da dobiju stan u zgradi koja će se na tom mestu sagraditi, a da im oni plate godinu i po dana kirije dok radovi traju. Njemu su dali koverat sa 4.500 evra.

- Usput je svratio na pijacu, pa onda i ovde. Za 15 minuta je spucao 50 evra na elektronskom ruletu, otišao kući da ostavi bakaluk i sa celom kovertom sa parama se vratio i krenuo da igra i da igra i da igra. Da se strovaljuje. Došao mu je ćale ovde da ga čupa, tu je bila i policija, rasulo. "Sklonite ovog pijanca od mene, smeta mi dok igram", to je rekao policiji za rođenog ćaleta. Na kraju policija privede matorog. Na sve to se ispostavilo da je ta firma iz Mitrovice fantomska, još uvek su pod kirijom, od zgrade nema ništa, dečko se više ne pojavljuje u kraju, nema kontakt ni sa kim, povukao se u sebe, na sto mesta se pozajmio od zelenaša, znači čovek je duh.

Žarko se nadovezuje.

- Naš drugar, ima dvoje dece, u teškoj je finansijskoj situaciji. Digne kredit od dva soma evra, krene da kupi kola, al' pošto smo između stanice autobuske i njegovog stana mi, on svrati ovde, jer je navučen kao ker na ovo sranje. Došao je u 12:00, u 14:00 od dve hiljade evra njemu je ostalo 12.000 dinara. Nervni slomovi, šokovi, lomi sve oko sebe, gađa ljude stolicama. Došlo mu dete, traži mu 50 dinara za sladoled, on ga izbacuje napolje, kaže mu, "marš napolje, nema tata pare za sladoled", a ima pare u ruletu.

Čika Gavrilo navodi primer oca i dva sina koji su držali ugledan servis za popravku televizora. Sve su izgubili na aparatima u kladionici, a otac je doživeo i moždani udar. Petar se seća jedne anegdote vezane za njih.

- Ovde tu u komšiluku, dan slave, izašli su da pazare sve što treba, otac sa dvojicom sinova. Pokupili su prase i kolač iz pekare, gosti dolaze, njih još nema kući, nema ni bakaluka sa pijace za salatu, nema ni praseta, nema ničega. Keva ih zove na telefon, niko se ne javlja, da bi na kraju žena obišla po kraju sve kladionice i našla ih ovde. Prase sa sve jabukom u ustima je bilo okačeno između ova dva poker-aparata, sva trojica su bili tu, svaki udara opsesivno.

Niko nije pošteđen. Čak ni student generacije PMF-a sa sopstvenim patentom, koji je sa tiketa prešao na rulet na kome je spucao celokupni štek svoje devojke, nekoliko hiljada evra koje je ona godinama skupljala. Izgleda da je mislio da to što zna matematiku znači da može da predvidi logiku po kojoj padaju brojevi. Nije mogao.

- On je dolazio ovde plav, on se pozajmljivao od zelenaša, njega su tukli, jednom mesečno ga neko tukao. Ja sam tog čoveka gledao, kad odigra ruku, kad mu ide spin, ovako se okrene ka zidu, klekne i moli se bogu. To je toliko tužno, da neko ko je pametan… Tužno, odvratno, jadno - kaže Žarko.

Zašto mi je elektronski rulet zanimljiv? Zato što pravi ruleti po hotelima i po ozbiljnim kockarnicama ne privlače marginalce. Obični ljudi, niža klasa, beskućnici, oni ne zalaze u ekskluzivna kazina. Tamo nećete pronaći cigančiće koji peru stakla automobila. Neće čovek sa sto dinara u džepu da se iscima do Novog Beograda da bi igrao, nego će da uđe u kladionicu koja mu je usput i svuda dostupna, i u kojoj ne mora nikome ništa da objašnjava. Kladioničar i igrač elektronskog ruleta su ista osoba.

- Bio je tu jedan klasičan seljak, prodavao je ovde na pijaci one badnjake pred Božić, ima šumu, skupio to i prodaje. On je od toga trebalo da preživi do proleća kad to rasproda, ima kući ženu i decu. Ceo dan to prodaje, mučenik, smrzava se, brate, zima, zarađivao je tridesetak hiljada dnevno od toga ako se ne varam. Kako završi dan, znači pijaca radi do šest, on dođe ovde, sve što je zaradio pljas na rulet, pa sutra opet sve što je zaradio pljas na rulet. Na kraju je ostalo to, "jaoj kuku lele, ne znam kako sad da idem kući, ne znam šta će deca da mi jedu tri meseca".

Sve vreme dok pričamo, prekida nas bivši bokser koji je ušao pola sata ranije. Neprekidno nam saopštava šta je igrao na ruletu, skače levo-desno, hvata se za glavu kad padne ono što je hteo a nije igrao, ne zatvara usta, daje pare šakom i kapom za nove ture piva. "Zbog talije".

Neko vreme ga posmatramo i ćutimo, dok se Žarko nije setio tragikomičnog slučaja svoje koleginice. Počelo je tako što mu je na svakoj predaji smene davala par hiljada dinara od navodnog bakšiša.

- Šta se u stvari dešavalo? Ona je od malih nogu navučena na sve u kladionici. Dođe na posao i igra. Kako rulet ima one tri linije sa brojevima, ona pokrije dve trećine, od 36 brojeva pokrila 24, bez nule naravno. Uplaćuje 1.000 dinara, 3.000, 6.000, mora da je ubode, to je puta tri, vraća pare, još jedna ruka i ona je neko vreme bila dobra na mesečnom nivou 500 evra.

- Da, da, ali samo momenat, nisi najbitniju stvar čoveku rekao. Ona igra parama kladionice. Pošto ne možeš da uključiš kredit ni iz čega, ako je bilo u kasi 30.000 recimo a ona sve uplatila, nema više čime da igra, nego iz kutije u koju ubacuješ pare u rulet vadi keš i sa time ponovo roka. Kada već progresija geometrijska dođe do toga, onda ide na dve, tri table, pa onda angažuje ciganče i igra na celom ruletu - pojašnjava Čika Gavrilo.

- Uglavnom, došao je crni petak… A u stvari nije tad došao crni petak, mada je bio stvarno petak, nego su je snimili na kamerama šta radi. Ona je bila u minusu 120.000 dinara, ali dok su oni došli za tih 15 minuta ona se izvadila. Upali su joj, prebrojali pare, ona bila u plusu 50.000 dinara, dali joj te pare i dali joj otkaz.

Sve bi bilo u redu da se na tome i završilo.

- Ali, ona koliko je navučena, odlazi u nedelju kod koleginice u drugi lokal, kod njene drugarice, i kreću da igraju. U 11:00 one u leru 500.000 dinara, mora da se gasi rulet, nema više igre. Pritom, devojka je gabaritna, ono, ima je što se kaže. Šta njoj pada na pamet? Izlazi iz lokala u 11:00, navlači čarapu na glavu, vraća se u 11:30, vadi nož i kao drugarici, daj pare. I odlazi. Ova kao prijavljuje pljačku, dolazi inspektor iz 29-og, i odmah na snimku izvali da je to ista osoba koja je pola sata ranije bila tu. Ajde da je neko neupadljivog izgleda, nego se dileja nije ni presvukla, samo navukla čarapu na glavu. Privedu je, šta joj nakače, oružanu pljačku, razbojništvo, kako to već ide, jebem li ga. Zašto? Zbog jebenog ruleta. Uglavnom, svako ko radi u kladionici i krene da se kocka, taj je otišao u kurac, sto posto, taj je potpisao sebi smrtnu kaznu.

Neko vreme svi ćutimo, i razmišljamo o poslednjim Žarkovim rečima. Čika Gavrilo prekida tišinu.

- Imaš mnoge ljude koji moraju da imaju neki ventil. Ne pije, ne kurva se, ne zajebava se, ne puši, ne drogira se, ništa, onda dođe ovde i pukne par hiljada, izdrka se i kraj priče. Ali, ne ugrožava ni sebe ni porodicu ni nikoga drugoga. Međutim, svako ko pokuša od ovoga da živi i misli da ovde može da bude pametniji od ovoga, i da napravi ovde pare za život, taj je osuđen na propast, taj je definitivno osuđen na propast.

- Svako ko je seo na rulet je jednom nogom u grobu - kaže Žarko.

- Ne, nije jednom, nego sa obe, sa obe - kaže Petar. Moraju da se svađaju.

- Sa jednom!

- Sa obe!

- Sa jednom! Sa jednom je nogom u grobu! - insistira Žarko strasno, kao da mu samo postojanje zavisi od tog drugog donjeg ekstremiteta.

Sa jednom ili obe, svejedno je. Svi hoće da osete taj put ka pobedi, da osete sreću dobitka, da budu pobednici, da budu na strani sreće, da Fortunu koja proleće pored njih uhvate za haljinu. Najčešće ne uspeju, a vetar im bestraga odnese list papira sa prognoziranim utakmicama, ili životnu ušteđevinu stavljenu na zelenu čohu.

Ne postoji pouka koju možete izvući iz ovoga. Barem ja ništa nisam naučio. Tokom pisanja ovog teksta odigrao sam pet tiketa, i ništa nisam dobio. Pogodio sam keca na Altah protiv Salcburga, kvota 7, ali sam pao drugde. Lopta možda jeste okrugla, ali je tiket ravan. Šta god to značilo.

Dok završavam još jednu flašu piva i razmišljam da krenem dalje u noć, palim cigaretu i žalim se Žarku da sam se nadao da će mi izneti više crnih priča vezanih za tikete.

- Pa, daj da izmislimo onda: Doš'o brate čovek, odigrao tiket na 200.000, puk'o, siš'o dole u WC i obesio se. Ja silazim dole, rek'o jel si dobro komšo, kaže nisam, što nisi, obesio sam se. Koji ti je kurac.