​Sreća je sranje

Sve je otišlo u kurac kada su očevi osnivači Sjedinjenih Država u svoju Deklaraciju o nezavisnosti turili i frazu "…i potraga za srećom" ( pursuit of happiness ). I ne, ne radi se samo o brutalnom kapitalizmu slobodnog tržišta bez intervencije države. Ono što hrabri drugovi Vašington, Adams, Džeferson i ostali tada nisu mogli da pretpostave je sveopšti kukavičluk potonjih generacija.

Te armije posleratnih pojedinaca i pojedinki čiji je, čini se, jedini smisao postojanja i svakodnevnog delanja – da budu srećni. Može li to malo bolje od toga, stotinu mu ružičastih naočara? Postoje mnogo važnije stvari u životu od sreće. Naime, sreća bez pratećeg smisla je prozaično, plitko i isprazno iskustvo poput fejsbučke fotografije sa putovanja. Druga je tema što ni smisla nema (o tome kasnije).

Jer, sve je verovatno počelo motivacionom i samopomoćnom ( self-help) industrijom o "snazi pozitivnog mišljenja" i tzv. autosugestije, zbog koje plače stotinak hektara šume u Amazoniji. Kao na primer, u pop-psihologijama i svojevrsnim manifestima jeftinog optimizma poput Moći pozitivnog mišljenja (The Power of Positive Thinking, 1952) publiciste i sveštenika Normana Vinsenta Pila (pet miliona primeraka, prevedena na 15 jezika), odnosno Tajne (The Secret, 2006) publicistkinje i TV-producentkinje Ronde Birn (devetnaest miliona primeraka, 46 jezika).

Prema ovom bulšitu, perpetuiranom od frizerskih salona do Fejsbuk zidova, "kakve su nam misli, takav nam je život" jer "sve dolazi iz glave". I zato: m isli pozitivno, ti to možeš, budi optimista, voli sebe, čaša je polupuna, svaki dan je novi početak i slične mantre i instant budalaštine za umno nedorasle plašljivce pred grubom i teškom realnosti koju nazivamo životom. Dakle, dovoljno je da mislimo drugačije – pozitivno i optimistički – i, abrakadabra, nizaće se uspesi u školi i na poslu, na računu u banci i u krevetu.

U čemu je tačno problem sa tim? Prvo, zato što varljivo jednako koliko i zavodljivo insinuira da je moguće menjati okolnosti u realnom prirodnom i društvenom svetu procesom pukog mišljenja. Možemo misliti da je Kosovo i Metohija u sastavu Republike Srbije, da smo lepi, visoki i plavi, ili da se pri dnu duge jebu jednorozi, ali to neće promeniti stvarnost: zabluda ostaje zabluda. A realnost je kurva i ugrize nas po džepu kada se zadovoljstvo svrši. I, drugo, jer mnogi dokazi ukazuju na to da nas upravo pozitivno mišljenje može učiniti nesposobnim, nejakim i nesrećnim.

Pozitivni mišljači obično nemaju rezervni plan, skloni su poricanju, preopterećeni su srećom i srećnošću, za neuspehe preterano krive same sebe i svoje misli i tako dalje. Naravno, najopasnije je kada pozitivno razmišljanje nutka kao lek za teške i sasvim realne bolesti poput kancera , što je neutemeljena, preterana i smrtno opasna ideja koja nema veze sa naukom i dokazima .

Uzgred, na svu tu priču o srećnosti se nakačila i naučna psihologija , u disciplini prikladno nazvanoj pozitivnom psihologijom, koja je banalnim anketama pokušala da izmeri sreću kao što se meri 250 grama bureka za poneti. Što su zatim vrhunski brutalno raskrinkali i demontirali kao naučnu prevaru jedan skeptični amater i jedan čuveni subverzivac i aferdžija, fizičar Alan Sokal (vidi ovde). Suština je u sledećem: ljudi koji se služe pozitivnim mislima da bi izbegli da se osećaju loše sebi samima čine lošu uslugu, jer nas upravo loši osećaji motivišu na to da delujemo i preduzimamo nešto. Udaranje briga na veselje neće promeniti situaciju koja je te brige prouzrokovala.

Drugim rečima, kao i svaka prevara, od hrišćanstva do proizvoda za uvećanje penisa, ova jeftina "uradi sam" psihologija za skromnu novčanu naknadu nudi laka rešenja za teške probleme. Dok s druge strane, postoji obilje naučnih dokaza za suprotno – za svojevrsnu moć (ili korist od) negativnog mišljenja, a o čemu je pisao čak i pop-naučni Scientific American . Prema jednom istraživanju , studenti koji su "mislili pozitivno" su posle fakulteta slali manje prijava za posao, imali su manje ponuda za posao, i zarađivali su manje novca u poređenju sa realistima ili pesimistima. Isto je bilo i u slučajevima izlaska na ispit, te prilaska osobama na koje im se diže ili vlaži međunožje - performansi optimista i uspesi pozitivaca redovno su bili traljaviji.

Slično tome , postoji istraživanje prema kojem nas loše raspoloženje čini skeptičnijim prema svetu zbog čega donosimo bolje odluke. Postoje i naučni radovi koji pokazuju da negativno raspoloženje izaziva bolje pamćenje, kao i da smo ubedljiviji i zapravo bolje utičemo na ljude sa kojima stupamo u kontakt ukoliko smo "negativni". Naprosto, očekivanja drugih i samih sebe da budemo pozitivni i srećni zapravo nas čine dodatno sjebanijim i unesrećenim (za još nauke o svemu tome videti i ovde i ovde i ovde).

I zato je sreća precenjena. Biti srećan u svetu koji je osuđen na propast – jer Sunce će se jednom ugasiti, a druge planete su jebeno predaleko – detinjasto je i naivno. Jedino sigurno je da ćemo umreti dok, sorry guys, dokaza da se život nastavlja posle smrti prokleto nema. Moždane funkcije se gase, a sa njima i pamćenje i svest. Život je sagorevanje, prosti proces oksidacije. Isto je i za zelenu salatu, rđu na vratima automobila i čoveka.

Sve što smo videli, naučili i voleli bespovratno nestaje u smrtnoj bolesti koju nazivamo životom. Za Šopenhauera, ovo je najgori od svih svetova, prema Kjerkegoru je taj svet sazdan jedino od anksioznosti, unutrašnjeg nemira, strepnje i straha, a za Tolstoja je jedino apsolutno znanje ono da je život krajnje besmislen. Kao grube mašine za propagaciju gena (sa prekratkim "upotrebljivo do" rokom trajanja), izbačeni smo u svet iz nečije materice samo da bismo se napatili, rasplodili i odapeli.

Život je doživotna robija. Svaki pokušaj da se poboljšamo u startu je osuđen na neuspeh: naše telo, ta kvarljiva, ubuđala i memljiva samica našeg uma, je naš pravi gospodar. I ništa u čemu smo uživali i cenili neće imati smisla, jer ovo telo i um umiru koliko god se trudili i mislili pozitivno. Zatim postajemo sećanje za još generaciju-dve iza, a onda zauvek nestajemo i odatle. Sartr, Kami i ostala ekipa sa najpoznatije leve obale su bili u pravu – egzistencija je apsurdna jer kosmičkog smisla nema, a patnja i o čaj su pravilo. Ali nije to boljka samo 20. veka:još prema antičkom filozofu Hegesiji iz 4. veka pre nove ere, prvom filozofu pesimizma, bol dominira u odnosu na zadovoljstvo i uvek ga nadjačava.

Svet je prenapučen od siromaštva, gladi, zaraznih bolesti, katastrofa, mrtvih pandi i koala, ozonskih rupa, globalnog zagrevanja, ratova, genocida, nasilja, silovanja, zlostavljanja, diskriminacije, religija, tradicija, kontrole, korupcije, nepotizma, nepravde, laži, prevara, gluposti, kenjaže, neznanja, banalnosti, foliranja i prozaike – da li smo zaista pošteni prema sebi i fer prema drugima ako je sve što želimo to da osećamo nekakvu infantilnu sreću?

Čemu to, tih pola grama endorfina kao prirodnog fiksa? Istinski odrastao i prema sebi odgovoran svet ima pametnija posla – mukotrpan rad, sticanje znanja i svetsku revoluciju. Uostalom, proleće je u Srbiji, ej, imamo li zaista razloga da budemo srećni? Normalno je i zdravo da se osećamo loše i da mislimo negativno ako smo izgubili posao, partnera ili deset procenata sa državne plate u skaradnoj državi. Čaša nije samo poluprazna, već i muzgava i napukla.

U tom smislu sveopšteg besmisla – ako mislimo negativno, sve najgore o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, bar smo iskreni prema samima sebi. Što nije mala stvar, bar kao otrovni protivotrov. Jer umesto bebećeg bežanja pod majčinu suknju ili ćebence, bivamo pripremljeniji za najgori scenario. Ironično, pesimizam i hronično teranje te sreće dođavola mogu nam pomoći u tome da taj život bolje podnosimo. Spas leži jedino u saznanju da nam spasa nema.

Kako Vudi Alen briljantno započinje svoje remek-delo Eni Hol (Annie Hall, 1977), i što je i moj lični kredo ili filozofija: "Život je pun tuge, samoće, nesreće i patnje – i onda se završi prebrzo.". Naime, život je samo ona crtica između dve brojke na nadgrobnom spomeniku. Najjeftiniji simbol za dežurnog kamenoresca. Zato je jedina istina u telesnim zadovoljstvima i prolaznim vrednostima. A sreća je sranje, odjebimo to.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu