​Šta je sad pa "samobriga", jebote

Ovih dana je na internetu gotovo nemoguće izbeći izraz „samozaštita". Bilo da je u pitanju orošavanje vagine u organizaciji sajta Gup, ili neki ludi ceđeni Mun đus sok, napravljen od sastojaka čije nazive ne umemo ni da izgovorimo, ideja da moramo prema sebi da se ophodimo dobro da bismo održali mentalno i fizičko zdravlje je izašla iz svoje hipi senke, i svi živi su je potpuno prihvatili. Ali više nije dovoljno stavljati masku na lice ili otići u šetnju, čin samozaštite je postao još jedna stvar koju žene moraju da rade dobro. Jesi li iskoristila pravi filter za vodu kojom si prala asai palmu? Da li su sveće koje si upravo zapalila napravljenje ručno i od organske soje, ili su u pitanju one grozne fabričke? I kako da sprečimo da neizbežna kapitalistička plima poplavi nešto tako jednostavno kao što je samozaštita, i učini je samo još jednom stvari koja se kupuje i prodaje? Sve su to stvari koje me muče dok sedim u trenerci i naručujem picu, da bih „bila dobra prema sebi".

Autorka i izdavač Erin Klasen se takođe muči s ovim idejama, i u novoj knjizi, Previše brineš pokušava da rasprši neke opšteprihvaćene zablude o samozaštiti. U ovoj kolekciji fotografija, eseja i ilustracija, zamolila je kreativne žene raznih zanimanja da istraže šta stoji iza naše želje da 'ugodimo sebi'. Našla sam se s njom u Torontu, da popričamo o tome zašto se žene osećaju sebično kada se staraju o sebi, i zašto je danas sve tako posrano.

VICE: Pročitala sam tvoj esej koji na neki način najavljuje knjigu, i veoma je dirljiv, veoma ličan. Kaži mi nešto o tom eseju, i o tome šta danas samozaštita predstavlja za tebe.

Erin Klasen: Naravno, da. Mislim, dok sam odrastala, moja mama mi je bila primer za brigu. Bila je veoma pažljiva prema svojoj deci i mužu, i bila je veoma bitna u svojoj zajednici, u crkvi, bavila se dobrotvornim radom, i takvim stvarima. Tako da imam komplikovan odnos prema tome šta znači biti žena, i mislim – često imam osećaj krivice kada previše vremena posvetim sebi, a ne drugima, i kada se ne postaram za to da svi ostali budu srećni. Mislim da sam rad na ovoj knjizi počela kada sam se zapitala – šta znači starati se o sebi? A samozaštita je postala parola, u smislu, 'ako odeš na manikir, ili ugasiš telefon i šetaš sat vremena, to je sjajno'. I jeste sjajno, ali mislim da je za mnoge ljude u pitanju nešto više, i o samozaštiti sam počela da razmišljam kao o holističkoj, emocionalnoj, a ne samo fizičkoj stvari.

Drago mi je da si pomenula ideju da je to postao slogan, zato što se svuda pominje, i taj izraz skoro da je izgubio smisao, a to je da se staramo o sebi. I onda odeš i kupiš sebi nešto lepo, ili neki proizvod za negu. Kako da se ljudi odmaknu od ideje da je u pitanju nešto što se samo konzumira?

I to je još jedna stvar u kojoj moraš da budeš dobra. To je još jedna stvar na mom spisku, ako se ne staram o sebi, onda sam nekako u zaostatku, i ne mogu to da postavim na Instagram, i ne mogu da se hvalim time, ili tako nešto. Ne znam da li znam bilo kakav odgovor, meni pomaže razgovor sa drugim ženama koje slično misle, i kada nađem zajednicu, i kada sam u mogućnosti da pričam o tome. To je meni uvek vredelo. Odnosi su mi uvek bili veoma bitni. A što sam starija, važniji su mi odnosi s ženama. Pitam se da li je teško, ili sam ja u pitanju, a one mi kažu, 'ne, teško je". Hajde onda da razgovaramo o tome.

Čak i obična komunikacija s prijateljima je samozaštita?

Mislim da jeste. I mislim da ova knjiga – bilo je 17 saradnica i 15 različitih poglavlja. I ono što sve radimo i što nas vezuje je deljenje.

Šta misliš, zašto je to postalo toliko popularno? Zašto odjednom Gvinet Paltrou i svi na Instagramu pričaju o samozaštiti?

Ljudi žude za time da se osećaju bolje. Svi se sve vreme osećaju tako posrano. Mislim, nije lako na ovom svetu. Ima mnogo spoljnih faktora zbog kojih nam je zaista loše. A ima i mnogo konfuzije oko toga ko bi trebalo da budemo, koliko bi trebalo da dajemo i koliko bi trebalo da brinemo. I opet, ne znam da li govorim u ime svih, ali ja mislim da definitivno postoji želja da se uspotavi neka vrsta ravnoteže, i najiskrenije, da nađemo način da se nosimo sa svime time.

Zašto si rešila da napišeš knjigu o samozaštiti?

Razmišljala sam o tim temama i o tome šta znači biti dobra žena, ili dobra osoba. To me je dovelo do mnogo članaka i spiskova, i do Gvinet Paltrou i drugih koji pričaju o samozaštiti. Pre nego što sam uopšte upotrebila taj izraz, malo sam istraživala, i shvatila da ljudi pričaju o tome, ali na veoma površan način. Ideju za knjigu sam dobila tokom razgovora sa fotografkinjom koja je na kraju uradila omot i seriju fotografija u knjizi. Razgovarale smo o odnosu njene bake i njene majke. Našle smo se na kafi i razgovarale. Nisam je poznavala, ali sam znala njene radove i zamolila je da se nađemo, pa smo ćaskale o tome šta je to samozaštita, i da li je sebična. Što podseća na rasprave koje se sada vode, zar ne? Da li je samozaštita sebičnost, ne, nije, i zašto nije.

Mislim da je nikada nisam smatrala za sebičnost. Ali možda sam ja sebična osoba i to ne znam. Reci nam nešto o ovoj dilemi.

Ja sam odrasla u porodici gde se davala i primala ljubav. Zato je to pomalo teška tema, ali mislim da sam veoma emotivna i osetljiva osoba, i stalno sam u fazonu – na primer, da je ovde sa nama još ljudi, mi bismo razgovarale, ali ja bih razmišljala o tome da li svi imaju piće, znaš. Možda je samo u pitanju moja ličnost, i previše sam u svakom trenutku svesna tih stvari, i to me iscrpljuje. Tako da da, nije da ne radim sve stvari sa tog spiska. Definitivno idem u šetnje i pravim sebi kupke, idem kod pedikira kao i svi ostali, ali meni to ne deluje kao napor. Za mene to potiče odatle. Pomislila sam da ne radim te stvari da bih se osećala dobro, pa sam se zapitala, šta treba da radim da bih se osećala dobro? Da spremam kuću i negujem biljke. Kul, sjajno, znaš. Ali svako ima drugačije iskustvo, ali svi osećamo iste stvari.

Da li i dalje misliš da je sebično starati se o sebi?

Ona vrsta samozaštite koju sam počela da upoznajem tokom ovog procesa nije. Samozaštita o kojoj sada govorim je zapravo pitanje toga kako da u ovom svetu budeš ljudsko biće. To nikada ne može da bude sebičnost. Jer ako nisi u stanju da budeš srećan, od kakve koristi si bilo kome drugom?

I koje su te stvari koje nisu tako očigledne, kao što su kupke i šetnje, a koje tebi gode?

Moja omiljena stvar je definitivno da se družim s prijateljicama, na ovom kauču, ili na njihovom kauču. I da samo pričamo. Pomalo u šali kažem da volim da plačem, ali to zapravo uopšte nije šala. Posle toga se osećam mnogo bolje. A ako ti se u životu ništa ne događa, i želiš da plačeš, samo pogledaj neku stvarno ljigavu romatničnu komediju.

Koju?

Svesku, naravno.

Zapravo, nikada nisam gledala taj film.

Voliš li da plačeš?

Obožavam da plačem.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu