Quantcast
Šta me muči u spotu Saše Jankovića

Na red za seciranje spotova predsedničkih kandidata za izbore 2. aprila došao je spot Saše Jankovića.

Sa 19 godina, sedeo sam ispred starog kompa sa sporim ADSL internetom, surfovao Jutjubom i naleteo na video u kome will.i.m i gomila mladih selebritija preko akustične gitare pevaju govor Baraka Obame. „Yes We Can" govor pretvoren u „Yes We Can" pesmu u kojoj lepi ljudi lepih lica, tela i glasova interpretiraju poziv predsedničkog kandidata da uzmu stvari u svoje ruke. Da su oni ti na koje su čekali, da je na njima da oblikuju stvarnost i definišu budućnost, i da to urade tako što će prvo glasati za njega. Njega, koji nije izgledao kao neko ko bi ikada mogao da postane predsednik, iz hiljade razloga. Taj video je komunicirao identitet, a ne spisak političkih obećanja i planova sa kojima se slažeš. Poenta je bila „naši smo", „znamo se", „zajedno smo". Ljudi na koje smo čekali smo mi.

Sve to se komuniciralo u tom jednom spotu od nekoliko minuta i svi ti mladi ljudi, u Americi, i ja i još milioni ljudi svuda po svetu, poverovali smo u to što je Obama bio, kasnije postao, i za „nas" i dalje jeste. Veza nije bila racionalna, bila je emotivna, kao što svaka veza koja se generiše (političkim) marketingom treba da bude. Taj video je komunicirao identitet, a ne spisak političkih obećanja i planova sa kojima se slažeš. Poenta je bila „naši smo", „znamo se", „zajedno smo". Ljudi na koje smo čekali smo mi.

Razne stvari su se desile u prethodnih devet godina. I u Americi i u Srbiji, i sa Obamom i sa mnom, ali juče sam sedeo za moćnim kompjuterom, sa super-brzim bežičnim internetom i na Jutjubu gledao reklamu Saše Jankovića koja je u temi, tonu, kodu, čak i u samom tekstu, taj Yes We Can video. I prvo nisam osetio ništa, a onda sam uzeo da pravim memove.


Pripadanje „drugoj Srbiji" nikada nije bilo pitanje političkih poruka, planova i ideja. Da, svi koji su tu su za „okrenutost Zapadu", „ljudska prava", „vladavinu zakona", ali to nisu primarne tačke okupljanja. To su argumenti kojim se pravda ono što je u stvari u pitanju: identitet. Politički i svaki drugi. Zna se šta slušaš, šta gledaš, na šta se ložiš, šta čitaš. A uz to uvek ide i konstantno odbijanje da se prihvati da se radi o „identitetu". Nikada se ne priznaje da se radi o tome, već se okupljamo oko „ideja" i „vrednosti", iako je samoočigledno da je sve pitanje toga „ko smo mi". 

A mi smo na Tviteru, delimo vest o koncertu Nika Kejva u Beogradu, mrzimo Vučića, obeležavamo deveti mart i traumirani smo dvanaestim. Mi smo glasali za LDP i mi ćemo da glasamo za Sašu Jankovića. I da, svako ima jednu ili dve ili tri stvari u ovom pasusu za koje može da kaže „da on/a nije". Ali to ne menja činjenicu da ljudi oko njega/nje jesu, i da svi delimo identitet čije su koordinate jasne: „manjina" smo, ponosna na to što je manjina, uverena u svoju ispravnost zbog intenzivnih negativnih emocija koje proživljava zbog političke i društvene situacije u zemlji u kojoj živi - ali iz koje ne ide, uverena da „zna bolje" i da će, „samo ako dođe na vlast", uspeti da snagom svojih ideja i principa transformiše Srbiju u „modernu evropsku zemlju" koja će izgledati u stvarnosti onako kako izgleda sa filterima na našim Instagram fidovima.

Zamisao je bila da Janković govori u naše ime, ali to je dobronamerno tumačenje nas koji smo ciljna grupa spota i koji znamo sve te ljude, cenimo ih i verujemo im. 

 
A taj Yes We Can video je esencija onoga na šta se „ložimo". Vrhunski je produciran, a zastrašujuće jednostavan, jako direktan, a suptilan, precizno montiran, ali tako da izgleda spontano. Gotovo savršeno delo čiste propagande za koju ne želite da verujete da je propaganda jer znate da je propaganda lažna i veštačka (kada je loša i kada je gledate spolja), a izgleda stvarno i istinito (jer je kvalitetno i usmereno direktno na vas).

I zbog toga „Ljudi na koje čekamo smo mi" nije dobar spot.  I ovde ne mislim na to da je Yes We Can građa na koju se ovaj spot nakačio - to nije merodavan argument za advertajzing, a ni za umetnost generalno. Sve je već postojalo ranije, i sve što postoji je preuređivanje teksta koji je neko već napisao. Stvar je da ovaj spot ne dodaje ništa novo; štaviše, u svojim pokušajima da bude drugačiji od Yes We Can, proizvodi nešto jako loše. U Obaminom spotu svi pevaju Obamin govor, to jest, daju svoju kreativnu interpretaciju teksta, dodaju nešto „svoje", pokazuju kako ih je govor „inspirisao" što onda pojačava osnovnu poruku spota: ne radi se Obami, već se radi o „nama", iako je poenta da odemo da glasamo i da volontiramo da bi Obama postao predsednik.

 U spotu se pojavljuju ljudi koje poznajem, sa kojima sam radio, koje volim i poštujem. Dobar deo rečenica iz spota mogu da potpišem - „Za živote iz helikoptera i poplava" je savršena lajna.

Ovde niko od ljudi koji se pored Jankovića pojavljuju u spotu ne dodaje ništa svoje osim prisustva, i još gore, ne daje nikakvu interpretaciju Jankovićevog govora, već bukvalno stavljaju njegove reči u svoja usta. Oni botuju. To je strukturalni problem. Preskočena je rampa. Zamisao je bila da Janković govori u naše ime, ali to je dobronamerno tumačenje nas koji smo ciljna grupa spota i koji znamo sve te ljude, cenimo ih i verujemo im. Svako nedobronameran, svako od Jankovićevih protivnika i u opoziciji i u vlasti i svako od glasača kojima on nije simpatičan može da kaže, s punim pravom, da je Janković u spotu predstavio svoju armiju poznatih botova koji nemaju ništa da kažu ni da urade, već samo automatski, kao roboti, ponavljaju njegove reči. Što je izvorna definicija bota. 

I sad ovde nastaje problem, jer sam pola sata proveo nad ovim prethodnim pasusom razmišljajući da li da ga isečem. 

Jer, Janković je jedini kandidat za koga bih mogao da glasam na ovim izborima. On je novo lice „druge Srbije". U spotu se pojavljuju ljudi koje poznajem, sa kojima sam radio, koje volim i poštujem. Dobar deo rečenica iz spota mogu da potpišem - „Za živote iz helikoptera i poplava" je savršena lajna. Te rečenice se baziraju na principima u koje verujem, za koje smatram „da bi stvorili modernu evropsku zemlju" od Srbije. Ne znam baš kako tačno - ideja da je „Ustav" sve što nam je potrebno je simplifikacija jer niti taj Ustav valja niti bilo ko u Srbiji misli da je on legalno izglasan - ali sigurno bi moralo da uspe, jer bi to sprovodio Janković, a Janković je „naš" kandidat. Nas, na koje sve vreme čekamo.

Može vrlo jednostavno da se kaže da je ovo čitanje pogrešno, da Janković nije kandidat „druge Srbije", već kandidat „građana", što je, inače, tradicionalno eufemizam za „drugu Srbiju". Kao što je bio i zaštitnik građana. On nije kandidat „kruga dvojke", jer evo, ide svuda po Srbiji u kampanji, u spotu priča o zakonu koji mora da važi svuda. U svakom selu i gradu kaže da ćemo mi sami da sredimo, i da nam ne mogu pomoći ni Brisel ni Moskva ni Vašington. Na mitingu je pričao o „šajkači u srcu", dao je intervju Sputniku u kome je pričao kako voli Rusiju i ne želi u NATO. 

Ali se u spotu pojavljuju samo ambasadori „druge Srbije", „naši" ljudi - fini, pristojni, građani. Ljudi koje slušamo već decenijama i koji su već ubedili svakog koga su mogli da ubede u ispravnost „naših" ideja. 

Izuzetak je Dušan Ivković, jer je „novi" i, možda, uticajniji nego svi ostali zajedno, ali i sa njim su tabloidi već započeli proces čerečenja kroz koji je Janković već prošao, kao i dobar deo ljudi koji su u spotu. Niko u Srbiji ne ostaje neukaljan, jer je Srbija blato. A Janković je kandidat koji bi trebalo da je očisti, zajedno sa svima nama. Kao da svi mi zajedno nismo pokušavali na isti ovaj način već ranije. Kao da cela ova operacija nije urađena već ranije. Kao da Janković nije Čeda 2.0 - da, sa manje energije i (fizičke) snage, ali bez hipoteka zbog kojih je 1.0 verzija postala prevaziđena. 

Takođe, Janković veruje u institucije, koje su u fazi permanentnog rušenja već dosta dugo. Pošteno i hrabro je radio svoj posao i ubedljivo je najbolji kandidat od svih koji su u ponudi. I zbog svega toga je problem napisati bilo šta loše o spotu. I to nije samo moj problem, nego svih „nas", koji čekamo da kampanja bude gotova da bi govorili o svim problemima koje imamo sa Jankovićem. 

Jer to je još jedna karakteristika „druge Srbije" - kada se primi, primi se do kraja i razvije zastrašujuće parcijalno slepilo. Taj bag je bio prisutan sa 1.0 verzijom, a nije otklonjen ni sa ovom. I zbog toga se ćaska i hejta i vrišti u privatnim porukama na mrežama, dok se na lajnama striktno napadaju drugi kandidati, pogotovu drugi kandidati opozicije. Zbog toga se javno pišu optimističke, ložačke poruke o „Jankari" a privatno se hejtaju gluposti „Prangyja" - Prangy je nastalo od „Sale Prangija", kao benigna aproprijacija odvratne klevete čija se malignost tako uklanja. 

Zbog toga novinari javno podržavaju političkog kandidata, ali ne napuštaju svoju profesiju, nego su za njega PR, a za druge su novinari. A mi svi ostali, pošto znamo sve te novinare, pravimo se da to nije stravično kršenje svakog etičkog kodeksa - dok je jedan od razloga Prangyjeve kandidature to da svi treba budu časni, pošteni i pristojni. Parcijalno slepilo na sve strane. 

Niko u Srbiji ne ostaje neukaljan, jer je Srbija blato. A Janković je kandidat koji bi trebalo da je očisti, zajedno sa svima nama.

Dok je tekao spot, iznova se ponavljalo to osećanje da sam ovo već gledao - i pod time ne mislim na Yes We Can. Da smo svi ovo sve već prošli. I sve već uradili. I na kraju ubedili sebe da je operacija bila uspešna, samo je kandidat bio pogrešan. Da i dalje stvari treba da se menjaju od vrha, a ne da se grade odozdo. U samom spotu se kaže da ne treba mi da se menjamo, već da je problem samo u državi. Kao da država nije rezultat svih nas. U tekstu se iznova i iznova građani oslobađaju bilo kakve odgovornosti i svi problemi se svaljuju na vlast, isto kao što je sadašnja vlast za sve probleme koje je tada društvo imalo krivila prethodnu vlast. Samo što su ton i ciljna grupa bili drugačiji. Ali poruka je u suštini ista: Srbija je divna, ali je muči država. Konkretnije, mi smo super, vlast ne valja; kad mi preuzmemo vlast, onda će država biti super, kao što smo i mi. Samo što mi skidamo Obamu, a oni plaćaju strane stručnjake da im praveloše reklamena temu „Vučiću pederu".

Ključna stvar je da ovo nije dobar spot, ali da će spotovi svih drugih kandidata (verovatno) biti lošiji.

Juče je bio 12. mart. I on se opet dokazao kao nulta tačka, kao polazište svega što se dešava sad i svega što „druga Srbija" radi i jeste u poslednjih desetak godina. Na groblju je duvao vetar, bilo je oblačno i svi prisutni su gledali u sopstvenenoge, šmrckali i brisali oči. Mirisalo je na dim sveća i kale. 

Zoran Đinđićje bio ta beta verzija čiji nas nestanak i dalje proganja. Nije čak ni stvar u tome koji je političar pokušao da bude novi Đinđić - svi su, sa manjim ili većim stepenom farsičnosti - već u tome što mi, „manjina", i dalje ne možemo da prevaziđemo to da ga više nema. I da, pre nego što je ubijen, nismo baš bili skroz uz njega. Već smo znali i da ga kritikujemo. To je nešto što nismo radili „našim" kandidatima posle toga.

Kao i svake godine, taj odlazak na grob je bio politički čin. A to svakako ne govori mnogo toga dobrog o društvu, a verovatno ni o mojim prioritetima. I dalje ne znam da li ću glasati. Vikend kad su izbori, ja sam u Sarajevu, tako da će konačna odluka verovatno zavisiti od reda letenja, ali i od ostatka kampanje).

Ključna stvar je da ovo nije dobar spot, ali da će spotovi svih drugih kandidata (verovatno) biti lošiji. Makar meni, pripadniku „druge Srbije" koji mrzi tu sintagmu, iako je svestan da je u potpunosti tačna.

Fotografija: skrinšot sa Jutjuba.

Još na VICE.com

U pet do dvanaest: Stotine ljudi dočekalo potpise Belog Preletačevića za predsedničku kandidaturu

Šta će nam ostati od Zaštitnika građana posle Saše Jankovića

Mamurne vesti: izborne kampanje, tužbe i vojske