Šta sam naučio o životu radeći na pumpi u Srbiji

Stefan Tasić; ispričano Urošu Dimitrijeviću

Ranije sam retko boravio na pumpi. Nemam auto, nemam zapravo ni vozačku, pa sam svraćao samo ako drugar treba da natoči gorivo ili kada se autobus zaustavi kod Starog hrasta. Ali završio sam srednju školu bez ideje (ni želje) o studijama, ćale me je napinjao, ali me je keva branila, pa sam nastavio da kuliram mnogo meseci po završetku škole. Negde pred zimu je ćale došao i rekao: "Našao sam ti posao, sutra da se javiš na pumpu, ne zanima me". Ja sam mu samo potvrdio i gađao ga hemijskom iz zajebancije. Sledećeg dana u sedam sam se nacrtao na pumpi udaljenoj šest stanica od kuće, i tu sam već pet godina.

Da, već pet godina točim gorivo svim srećnicima koji su na pumpi samo u prolazu i koji, u većini slučajeva, odlaze na neko bolje mesto. Možda bi po nekom nepisanom pravilniku šljakerskih poslova u Srbiji trebalo da budem nadrkan, mrzim svet i bušim lopte klincima ispred zgrade, ali nisam. Zapravo, opušteniji sam više nego ikad i - znam da zvuči nerealno i šef neće pročitati ovo tako da me boli dupe – stvarno volim svoj posao.

Mnogi misle da ne postoji ništa inspirativno u guranju creva u rezervoar i eventualnom brisanju šoferšajbne za sitan bakšiš i u pravu su. Tu nema ničeg zabavnog ili edukativnog. Ne postoji više različitih tehnika točenja goriva, ne postoje seminari na kojima možeš da usavršavaš točenje, kao ni takmičenja. Ipak, ovde sam naučio gomilu stvari koje će mi, kapiram, služiti i kasnije, šta god u životu radio.

IMAM 23 GODINE I MORAM DA SE PONAŠAM ODGOVORNO JER MOŽDA SVAKODNEVNO RIZIKUJEM ŽIVOT

Ne nalazim se baš na sirijskoj granici, ali ponekad se osvestim i shvatim da svakog dana stojim na litrima zapaljivog materijala i da sve može da ode dođavola u sekundi. Okej, nije baš toliko zajebano i izdaleka moj posao deluje slično kao posao onog tipa što vam sipa semenke na merenje u Maksiju, ali sumnjam da je on morao da prođe bezbednosnu obuku koja ne uključuje da u slučaju požara samo istrči napolje, gazeći ljude usput i dajući šokantne izjave za vesti. Pre nego što sam zvanično počeo da radim, imali smo kratke vežbe i gledali tonu filmova o eksplodirajućim pumpama. Zaista, koliko vas je moglo da gleda svoje buduće radno mesto kako nestaje u plamenu i zamišlja sebe tamo? Tako da sam još na obuci prestao i da pomišljam na cigarete u blizini pumpe, čak ni mobilni ne držim u džepu dok radim. Ono, litijumska baterija i opasni Jutjub klipovi, ali to je više neki moj trip nego bezbednosna mera.

Hajde što sam morao da počnem da vodim računa o svojim postupcima, nego sad moram da pazim i na druge. To mi je u početku teško padalo, jer me nikada u životu nije toliko zanimalo šta drugi rade, dokle god ne ugrožavaju mene, ali pošto bi zapaljena cisterna definitivno mogla da me sjebe, naučio sam da govorim ljudima da ugase cigaretu, kao i da je izuzetno loša ideja paljenje automobila na kablove blizu točilice.

UNIFORMA JE DO JAJA STVAR

Znao sam da se ljudi ovde zentaju od uniformisanih ličnosti, nebitno da li ste policajac, komunalac ili poštar koji donosi račun za struju, ali pojma nisam imao kakav efekat ostavlja uniforma pumpadžije. Ne, bezolovni 95 nije afrodizijak i sumnjam da se bilo koja riba loži da vam govori "puni do vrha", ali odelo sa fluorescentnim trakicama je jednako efikasno u obračunu sa imbecilima. Obično neke budale maltretiraju koleginicu na kasi zbog redosleda naplate ili sličnih gluposti, ali kada se ja pojavim u mojoj jaknici sa sve kačketom, tip se samo okrene i kaže da je sve okej. Samo što mi ne ostavi ključeve od kola u znak izvinjenja - "Ma pešaka ću ja, pa vidi gde je Surčin, taman posla".

Uniforma nije do jaja leti, jer nigde nista videli tipa koji vam toči gorivo u šorcu i jadrankama. Takođe nije do jaja zimi, jer na minus 20 vam ne bi pomogao ni Smederevac naguran u dupe, a kamoli uniforma sa termo čarapama i untercigerima, a po pravilu moraš čitavo vreme da budeš napolju. Ali ne žulja i ne ostavlja pege po koži i slične gluposti, pa je podnošljivo nositi je, iako se ne smatra poslednim modnim krikom.

LJUDI KRADU JER SU ALAVI, A NE ZATO ŠTO NE VIDE DRUGI PUT

Otkako radim na pumpi, nikada nisam doživeo veći incident i sve krađe koje su se desile smo provalili tek na kameri ili kada bismo videli da nešto od artikala fali. Ljudi najčešće kradu viski i čokolade, što nekako nisu osnovne namirnice za preživljavanje. Jedino ako ste neki baš razmaženi alkos ili zavisnik od kakaa.

Skoro je jedan tip ukrao viski i, kao i obično, nismo ga provalil odmah. Tip je iskoristio gužvu i išetao sa flašom Balantajna. Da stvar bude još luđa, vratio se posle mesec dana i pokušao istu taktiku. Uhvatio sam ga i zamolio da vrati piće. Nismo zvali policiju, a tip nije izgledao kao težak alkoholičar, već samo kao burazer kome se stvarno pio solidan viski, ili je krenuo na neku proslavu i rešio da se ne troši više. Ili je kleptoman.

Čokoladice redovno nestaju, a jednom je čovek pokušao da ukrade ulje. Zamislite lika kome je očajnički potrebno motorno ulje. Nekoga ko je pogazio sve principe, prešao granicu i pokušao da digne litar ulja za svoj Reno Senik. Da, moguće je samo na benzinskoj pumpi.

ZDRAVLJE JE VAŽNO, DONEKLE

Znam da svakog dana udišem izduvne gasove, da mi se miris benzina uvukao u sluzokožu nosa i da mi isparenje sa užarenog asfalta prže dlačice, ali ne mogu da kažem da mi to smeta. Zapravo, nisam prolazio kroz neki specijalni period adaptacije, jer živim u dosta prometnoj ulici, pa mi dim iz auspuha dođe kao lavanda. Jedino leti ume baš da bude naporno, jer se zbog visokih temperatura oseća para.

Ne znam kakva su mi pluća. Za ovih pet godina nisam imao apsolutno nikakvih respiratornih problema, ali kapiram da bi mi bilo bolje da radim na benzinskoj stanici na Zlatiboru. Od nekih vatrogasaca sam saznao da se pumpe uvek grade na vetropičini, baš kako bi se sva ta isparenja rasterala. Možda se i ja tako luftiram.

TIMSKI RAD I MULTITASKING SU BUDUĆNOST

Možda su neki očevi menadžmenta ovo izvalili već osamdesetih i šutnuli ljude iz kjubikla, ali timski rad je neophodan. Naravno da nisu potrebna dvojica koji drže crevo ili da simultano brišu šoferku sa obe strane, ali nemoguće je raditi sam na pumpi. Znam za neke privatnike koji sami i toče i naplaćuju, ali pojma nemam kako to funckioniše.

Starije kolege mi pričaju o nekim "zlatnim vremenima profesije" (zamislite zlatno doba benzinskih stanica) kada je točilac samo točio gorivo, ali sada toga nema. Sada točilac mora i da pokosi travu, namesti prskalice, počisti nešto. I da, to ume da smara, ali kako 12 sati dnevno samo da točim gorivo? Prometno je, ne postoji dan kada ljudi u Srbiji odjednom odluče da ne voze kola, ali kada bih po ceo dan samo točio gorivo kao robot, izdržao bih jedva mesec dana. Ovako pet godina staža u knjižici i idemo.

LJUDI SU IPAK DIVNA BIĆA I GREŠKE SE PRAŠTAJU

Ne prođe dan da ne naiđe neka budaletina, ali uglavnom dolaze super ljudi. Kada sam počinjao da radim, mislio sam da ću psovati u bradu svakog trećeg smarača koji me tera da zaobiđem čitav auto crevom, jer ga mrzi da ga preparkira, ali sam upoznao mnogo dobrih ljudi. Neverovatan broj stranaca stane ovde i zapriča se. Upoznao sam Egipćane, dvojicu braće Iračana, Kurde – oni su do jaja -kao i Grci. Ti Grci koje sam upoznao su isplanirali povratak tako da toče gorivo baš ovde, samo kako bi se videli sa mnom. Zvali me na piće i sve, ali politika firme je takva da ne smemo da prihvatimo. Jebi ga, a baš sam hteo da izblejim malo sa njima.

Dešavalo mi se, a i drugim kolegama, da se zamislim nešto i natočim ljudima više nego što su tražili. Mislio sam da onda moram da se drkam, da nekako vadim to gorivo, ili da plaćam, ali ljudi su najčešće sami plaćali to što "pretekne". Nisam mogao da verujem, pa gde su oni ljudi koji se u supermarketu svađaju za 30 grama salame viška? Ovi bi jednostavno platili ili bi doneli novac kasnije. Dešavalo se i da ne donesu, pa da radnici plate iz svog džepa, ali to se toliko retko dešava, maltene statistička greška.

Najgore što može da se desi jeste da natočiš pogrešno gorivo. To niko ne želi da mu se dogodi. U tom slučaju auto ne sme da se pali, već se odgura do parkinga i čeka se majstor koji će izvući to gorivo. Oni neki stari automobili sa karburatorima bi mogli da se upale i sa drugim gorivom. Lupiš ga o haubu, kažeš "Vozi, matori, ja častim dizel ovaj put, čisto da probaš". Ali kod novijih automobila može da ispadne veliko sranje. Zato mora da se čeka majstor. Tada ljudi izgube vreme i živce, a jedino si ti kriv. Ipak, to nije dovoljno da te otpuste, barem ne gde ja radim.

Za sada sam ovde, možda i predugo, ali okej je šljaka, generalno opuštajuća. Pomaže mi da zaboravim na probleme, ako ih imam. Iako nemam nešto nabudžen CV, ipak imam radno iskustvo, navike i veštine koje možda mogu kasnije da primenim na nekom drugom poslu. Nadam se samo da sledeći neće imati veze sa gorivom.

Osim ako ne postajem naftni mogul. To bi bilo kul.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu