Šta stvarno možemo da uradimo sa tolikim đubretom u Srbiji

Previše stvari me nervira. Verovatno bi najbolje rešenje za mene bilo da odem kod šrinka koji će prekopati po mojoj prošlosti, traumama i potisnutim sećanjima kako bismo zajedničkim snagama otkrili izvor tolike nervoze, ali hajde, zbog pojednostavljenja uvoda, da zaključimo da sam jednostavno takav tip. I zbog dužine uvoda takođe ne bih smeo da nabrajam šta me sve iritira u poslednje vreme. Ali moram, kako bih opravdao naslov, da izdvojim jednu stavku, a to je đubre. Ne mislim na pojedince ili grupe koje bismo, zbog njihovih postupaka, slobodno mogli da okarakterišemo kao đubre, toliku drskost ne mogu da dozvolim, već na đubre koje sami ljudi prave. Postojanje tolike količine đubreta me istovremeno jednako rastužuje koliko i ljuti.

Jer, jednostavno, ne znam šta da radim sa tolikim kesama, flašama i kartonskim kutijama. I što je najgore, plašim se da ne mogu da sprečim njihov priliv u moj život. Problem kesa nekako suzbijam time što nosim ceger u kupovinu, ali i onda moram da kupim voće koje se po pravilu uzima u plastičnoj kesi ili se suočavam sa čuđenjem prodavaca kada im kažem da mi ne treba kesa, kao i sa njihovim neprestanim naporima da mi ipak uvale to šuškavo plastikanersko sranje.

- Treba ti da drži toplotu – kažu.

Ili još gore.

- Evo, neka, da ti se nađe, kad sam već otvorio. Trebaće ti.

Da, trebaće mi, pomislim, da se ugušim tom jebenom kesom. To je jedino što ta kesa može da donese.

Zabrana proizvodnje plastičnih kesa u Srbiji najavljena je još 2009. godine. Oliver Dulić, tadašnji ministar životne sredine, zalagao se da se u svim prodavnicama umesto plastičnih koriste papirne kese, što, očigledno, nije prošlo nikako. I razumem zašto nije, jer sve možemo da promenimo osim naše tradicije, a svi znaju da je sastavni deo srpskog folklora sklapanje najlon kesa i stavljanje u jednu veću najlon kesu, za ne daj bože.

Sa plastičnim flašama tek nemam predstavu šta da radim. Kako strahujem da će teroristi iskoristiti vodovod da potruju stanovništvo, pijem samo flaširanu vodu i onda u kuhinji imam plastične tvrđavice. Jedno vreme sam mogao da ih odnosim u specijalne kontejnere za plastiku u blizini zgrade, ali su nestali. Nadao sam se da su ih odneli na pranje ili da im ugrade senzore koji puštaju elektrošokove na svakoga ko u njih ubaci bilo šta drugo osim plastike, ali uzalud. Kontejneri su nestali zauvek i što je još gore, nisu se pojavili nigde drugde u krugu od tri kilometra. Možda su ljudi skontali da je bolje da plastiku odlažemo u reku, kao ovi tipovi.

Slična priča je i sa papirom. Verovatno imam najbolju zvučnu izolaciju od tolike količine kartona i na trafici misle da sam najveći drkadžija koji uvek traži račun kako bi se uverio u regularnost plaćanja poreza, dok ja jedino želim da taj papirić završi u mojoj kutiji za odlaganje.

Čak i kada u stanu sortiram otpad, javlja mi se mnogo veći problem – gde sve to da nosim? Ne može doveka ostati u stanu i pretvori me u hordera reciklažnog materijala. Jednom prilikom sam seo u auto i lagano obilazio kraj poput filadelfijskog svodnika, tražeći kontejnere za reciklažu, ali bezuspešno. Kako sam nemam predstavu kako da rešim ovaj problem, pronašao sam nekoga ko zna više.

Milica Batričević, dvadesetosmogodišnja studentkinja sociologije i aktivistkinja, već četiri godine reciklira papir, limenke, plastiku, i elektro-otpad, a odvaja i kompost. Još tokom telefonskog razgovora mi govori da ima malo reciklažno ostrvo u zgradi, što me posebno raduje, jer konačno mogu na adekvatan način da se rešim onog silnog đubreta.

Iako sam reciklažno ostrvo zamišljao kao neki minijaturni pogon koji hemijski čisti i obrađuje otpad, moram da priznam da u praksi izgleda manje impresivno, ali ipak potpuno funkcionalno. Tri odvojene kutije za plastiku, papir i limenke, kao i posebne posude za plastične čepove od flaša. Ništa ne izgleda fensi, nema plastičnih kutija sa poklopcima i vakuumom, već su to obične kartonske kutije za razvrstavanje đubreta. I koliko god čudno zvučalo, ovo reciklažno ostrvo Milici zadaje probleme.

- Neki se žale na buku prilikom savijanja plastičnih flaša, ali postoji i taj estetski momenat zato što ovo ne izgleda baš savršeno. Uostalom, nije dozvoljeno da u zajedničkim prostorijama, u šta spada hodnik od zgrade, stoje određeni predmeti, pa mogu i da me tuže što sam postavila sve ovo – priča Milica za VICE.

Sve što završi u ovim kutijama može da se reciklira i odlaže u takozvanu eko kesu. Milica ipak odvaja i tako pomaže drugima: čepovi koje sakupe daju organizaciji Čepom do osmeha (tu je i Čep za hendikep). Limenke se odnose udruženju za pomoć osobama sa smetnjama u intelektualnom razvoju Živimo zajedno, a Milica ih ponekad daje i sakupljačima sekundarnih sirovina.

Papir se ostavlja ljudima koji zarađuju od toga. Milica poznaje čoveka koji otprilike na svakih pet dana dolazi po pozivu. Ali i papir možete da odoložite u eko kesu.

U kompost ne ide samo otpad od voća i povrća, već i kesice od čaja, a sve to kasnije možete da posejete po prirodi, jer je biorazgradivo. Samo i tu takođe treba biti oprezan, jer neki ljudi, kako Milica kaže, na bacanje komposta gledaju kao na krivično delo. Možda je najbolje da to uradite pod okriljem noći.

Za elektro otpad postoji akcija Keš za treš gde firma Set reciklaža otkupljuje kućne aparate, kompjutersku opremu i ostale zajebancije. Za baterije i gajtane verovatno nećete dobiti lovu, ali je ipak bolje da se reciklira, nego da skuplja prašinu na gajbi ili završi u istom kontejneru sa pakovanjem čipsa.

Plastika se zajedno sa tetrapakom odvaja u posebnu eko kesu. U Miličinoj zgradi se kesa za plastikom napuni u proseku već za tri četiri dana. Glavna fora kod odvajanja plastike u eko kese jeste da proverite kojim danima službe gradske čistoće patroliraju vašim krajem, pa shodno tome iznesete kese do obližnjeg kontejnera između osam i deset uveče.

Ali postoji jedna zajebancija kada je u pitanju plastika. Ne možete sve reciklirati, jer ne postoje baš najsjajniji uslovi za tako nešto, pa ako ste do sada odvajali plastične kese, flaše od detrdženta, motornog ulja i bilo koje deblje plastike, slobodno zaboravite na to. Možete reciklirati samo PET ambalažu, to jest, tanju plastiku.

Nažalost, to nisu jedini problemi sa kojim se ova ambiciozna aktivistkinja susreće. Iako je tačno naznačeno koja vrsta otpada ide u koju kutiju, nekii to ne poštuju. Da li je to slučajno, usled nemarnosti ili namerno, nikada se neće utvrditi, ali Milica ponekad u kesi za plastiku naleti na usranu pelenu ili nešto slično. Pod uslovom da postoji nešto slično usranoj peleni.

Takođe se dešava da komšije, ili pak slučajni prolaznici koji imaju nešto protiv reciklažnog ostrva, prospu čitav sadržaja zelene kese u kontejner i tako onemoguće reciklažu. Jednom se desilo da kutija za odvajanje papira nestane. Ali kao što vodi i komšijsku bitku, Milica vodi i borbu sa institucijama.

- Otišla sam u gradsku čistoću sa idejom da predložim reciklažu na masovnom nivou i videla da zaposleni u marketing službi, iako imaju kutije za razvrstavanje, plastiku bacaju u kantu ispod stola – kaže Milica.

Jedan od najmisterioznijih eko slučajeva se desio u parku u blizni Miličine zgrade. Jednog dana je iz parka samo nestala kanta za đubre, a nadležni su konstatovali da kanta nije ni potrebna, jer nema komunalnog nereda. Milica je napravila fotografiju koja dokazuje upravo suprotno.

- Na moje pitanje da li će kanta biti ponovo postavljena, oni su odgovorili: "Povodom Vaše prijave, obaveštavamo Vas da su kante uklonjene jer su ih građani koristili za uklanjanje kućnog smeća" – čita mi Milica prepisku.

I to je zaista savršeno rešenje. Kad već ne možete ljude da naučite da kese sa đubretom bacaju u kontejner, a ne u korpu za otpatke veličine džepa na farmerkama, bolje da im čitav park ponudite kao alternativnu deponiju.

Milica smatra da je glavni problem što, bez obzira što eko kese postoje već pet godina, ljudi ne znaju za njih, često ih pomešaju sa običnim kesama i bace u kontejner sa ostalim đubretom. Takođe preispituje i praktičnost ove ideje, jer mnogi ne mogu da drže jednu ili više eko kesa koje zauzimaju pola kvadrata.

Ali pomak ipak postoji. U njenoj porodici svi odvajaju materijale koji mogu da se recikliraju, a kako ima dva reciklažna ostrva, jedno u prizemlju, a jedno na devetom spratu blizu svog stana, primećuje da se kese u prizmelju pune i mimo njenih akcija.

- Mnogi prijatelji koji znaju da se bavim reciklažom donose plastiku ili papir ovde u moju zgradu – kaže Milica i dodaje da najmanje što bilo ko od nas može da uradi je da počne da odvaja čepove.

Dok privodimo razgovor kraju, moram da joj postavim poslednje pitanje zbog koga sam i započeo ovaj razgovor – šta da radim sa tolikim plastičnim kesama ako već ne mogu ljudski da ih recikliram?

- Najbolje da nađeš nekoga ko pravi pletene stvari od kesa ili nešto slično – odgovara mi.

Eto, ko bi rekao, na kraju će nas umetnost spasiti.

Znam da novinari treba da budu objektivni, da jednako zastupaju obe strane, ali ja zaista moram da branim ideju reciklaže. Prosto, ne mogu da nađem razloge protiv reciklaže i neodgovornog bacanja gde god stignemo, kao što ne mogu da nađem razloge za kupovinu Dačije Sandera ili gledanje filmova Martina Lorensa.

Zaista možemo. Verujte mi, mene mrzi jednako koliko i vas, čak i više, ali makar da probamo. Ukrao bih Milici jedan citat kako bih sve ovo zaokružio – Na kraju ćemo svi udisati đubre.

Uostalom, ako neko misli da je okej da sakuplja tonu plastičnih kesa i dvolitarki piva i njima ukrašava parkove, neka me kontaktira mejlom. Imam par lepih reči da razmenim.

Još na VICE.com: 

Ekoseksualci veruju da mogu da spase Zemlju spavajući s njom

Naši gradovi nas ubijaju

Kad Crnogorci uzmu motiku u ruke

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu