Sva sranja kroz koje žene prolaze kad su same na ulici

Kad žena noću sama hoda ulicama grada, teško može da spreči nekog kretena koji odluči da je prati i uznemirava. Ali mnoge žene pokušavaju da se izbore protiv ove nesigurnosti – da odišu samopouzdanjem koje u začetku sprečava sve vrste napada. Brz i odlučan korak, pogled dole, ruka u džepu kaputa a u ruci telefon.

VICE redakcije širom kontinenta pozabavile su se problemom uličnog uznemiravanja. Razgovarali smo sa ženama iz 13 evropskih gradova o tome koliko se ugrožene osećaju kad su same na ulici po mraku, i kako sa tim osećanjem izlaze na kraj.

VICE: Da li se u nekom delu Pariza noću ne osećaš bezbedno?

Mari: Uglavnom u bogatijim krajevima, jer tamo obično nema nikog na ulicama u to vreme, pa niko ne bi ni primetio da me napadnu. Ali najgori je ipak noćni metro.

Zašto?

Osim opšte neprijatnosti koja proizilazi iz skučenih podzemnih vagona prepunih ljudi, imala sam ozbiljne neprijatnosti. Jednom prilikom, dok sam čekala na peronu, neki tip je pokušao da me gurne na šine. Par puta su pervertiti drkali predamnom, a jednom me je pratio neki manijak sa brijačem u krvavim rukama.

Šta radiš u takvim situacijama?

Odem iz stanice ako mi ne deluje bezbedno. Noću devojci nije lako da sama šeta ulicom. Uvek se nađe neki govnar da dobacuje, posebno kad nosiš štikle – zvuk koraka ih privlači.

VICE: Da li se na nekim ulicama Milana noću ne osećaš bezbedno?

Lidija: Generalno gledano ne, mada više vodim računa kad sam u opasnom delu grada, ili u nekom zabačenom predgrađu gde nema puno ljudi. Ali ironično, najviše su me smarali u centru grada, u sred gužve.

Šta se desilo?

Pre par meseci u vozu, tip preko puta od mene otkopčao šlic i izvukao kitu. A nije to ni prvi put – mislim da je četvrti. Znači, nije me šokiralo ali ipak sam prešla na drugo sedište.

Da li si možda otupela na takve pojave?

Ne znam da li će me strah od loših stvari ikad sprečiti da noću šetam ulicama, ali brine me što se toliko žena sa tim suočava svakodnevno – normalizovali smo uznemiravanje.

VICE: Da li se osećaš bezbedno kad si sama na ulicama Londona po mraku?

Prija: Uglavnom da, mada živim u Isthemu gde ume da bude malo nezgodno, posebno noću.

Šta preduzimaš da bi bila bezbednija?

Pazim da ne nosim slušalice, i da nikog ne gledam u oči. Ako sam sama i vidim da mi prilazi neko sumnjiv, samo sklonim telefon i pređem na drugu stranu ulice.

Da li ti se nešto konkretno desilo što bi te sprečilo da se noću sama krećeš gradom?

Meni nije ništa, valjda mi je zato i OK da šetam sama. Ja sam iz Derbišira, i generalno se osećam bezbednije u tako nekom malom mestu, ali ima i tamo svakakvih. Nekad mi se čini da je sigurnije u Londonu gde su ulice prepune, bar ne bih bila sama da se nešto desi.

VICE: Da li se osećaš ugroženo negde u Berlinu?

Gisa: Nikad nisam ozbiljno mislila da mi je bezbednost ugrožena. Mada ima mesta u Berlinu koja ne deluju baš bezbedno. Često radim noćnu smenupa nailazim na razne čudake.

Gde se to dešava?

Harmanplac u Nojkelnu, na primer. Tu me je jedan tip prati u sred bela dana i psovao seksistički. Mislim da je bio mentalno poremećen.

Ali to ti ne izaziva osećaj ugroženosti?

Ne, generalno se osećam bezbedno, posebno kad sam na biciklu. Previše se ljudi plaši, Berlin stvarno nije tako loš kao što se misli.

VICE: Da li ti je u nekom delu Bukurešta noću ugrožena bezbednost?

Elena: Na trgu Svetog Georgija, to je u samom srcu grada. Ume da bude nezgodno, ima dosta napuštenih kuća, dosta skvotera. Imala sam problem tamo prošlog leta.

Šta se desilo?

Išla sam ka kolima negde oko pet popodne, kad me je neki tip zaskočio s leđa. Uhvatio me je za grudi i preko usta, grubo me je povukao unazad. Jedan od nadzornika sa parkinga je prišao da mi pomogne pa se napadač uplašio i pobegao. Nije delovalo da je beskućnik ili da ne zna šta radi, a da je hteo da me opljačka valjda bi krenuo na tašnu.

Da li misliš da je Bukurešt noću opasan za žene bez pratnje?

Pa, često ima verbalnog uznemiravanja, ali na to se gleda u kulturnom kontekstu, sve kao „Šta je ona tražila sama na ulici u to doba, i zašto je nosila suknju?" Pritom u Rumuniji se misli „Samo šamar, nije strašno, nisam je ubio." Znači, ulično dobacivanje nije vredno pažnje za ljude koji tako razmišljaju.

VICE: Da li se nekad osećaš ugroženo kad se sama vraćaš kući?

Uda: Često, i to ne samo noću. Muškarci mi dobacuju, traže moj broj, uznemiravaju me.

Ima li pojedinih delova Barselone u koje sama ne zalaziš?

Gore je u prigradskim mestima, na primer Badalona ili Mataró [pola sata od Barselone]. Tamo živi mnogo zaludnih besposličara, koji ništa ne rade osim što spopadaju devojke u prolazu.

Misliš da je Španija noću opasna za žene bez pratnje?

Mislim da je to povezano sa kulturom mačizma koja je još uvek prisutna u Španiji, ali sve varira od muškarca do muškarca. Kao muslimanka, znam da u mojoj zajednici ima dosta polne neravnopravnosti. Ne mislim da je to vezano za samu religiju, više je kulturno pitanje, stvar vaspitanja. Moj otac uopšte ne misli kao mačo, ali moj dečko misli. Ne voli da izlazim bez njega, sama ili sa društvom.

VICE: Da li izbegavaš da se noću sama krećeš nekim delovima grada?

Sofija: Da, izbegavam sve što je van centra, neosvetljene i puste ulice. U principu sve osim većih ulica. Sve se valjda trudimo da izbegnemo probleme.

I kako se onda vraćaš kući?

Nikad sama. Ili zovem taksi ili ostanem da prespavam kod drugarice ili kod sestre.

Zašto?

Plaši me mrak kad sam sama, ne bih da mi se nešto desi. Čula sam svakakve priče. Živim u predgrađu a studiram u Beogradu, čula sam da su silovali jednu devojku koja se vraća kući istim putem kao i ja.

VICE: Da li izbegavaš pojedine stokholmske ulice kad si sama po mraku?

Ida: Ne baš. Ne osećam se sigurno u blizini Centralne stanice. Tamo sad ima više policije, ali dešavaju se razne loše stvari.

Da li ti je nekad nešto pripretilo kad si se noću zatekla sama na ulici?

Ne baš. Osećala sam se ranjivo kad sam bila u metrou a nije bilo ljudi okolo. Ali obično nosim majice sa kapuljačom, stil mi je polno neutralan, pa ljudi pomisle da sam muško. Bilo je agresije od nekih koji su mislili da sam muškarac pa su hteli da se biju.

Kako bi mogla da se bolje zaštitiš?

Bilo bi mi lakše da jesam muško. Svakom može da se desi da ga zaskoče i opljačkaju, ali tu je jedna posebna dimenzija straha koji cis muškarci nikad neće shvatiti ili iskusiti. Trebalo bi da se poradi na obrazovanju oko toga.

VICE: Da li ti neki deo Beča ne prija noću kad si sama?

Ana*: Ja živim u predgrađu, ponedeljkom ne stižem kući pre devet. Na mojoj stanici obično nema mnogo ljudi – samo par matoraca koji se prema meni odvratno ponašaju.

Šta su ti radili?

Pitali su me šta ću ja tu sama, dobacivali nepristojno, nekad me i zvali da pođem sa njima.

Kako reaguješ u tim situacijama?

Ubrzam korak samouvereno. Ako to ne pomogne, kažem im da nemam vremena za priču, da žurim kući sama. Srećom, do sada mi je to uspevalo.

*ime izmenjeno po zahtevu

VICE: Da li kad si sama noću izbegavaš neke delove Ciriha?

Karmela: Noću ne volim Langštrase u četvrti crvenih fenjera, u stvari ni danju mi ne deluje bezbedno. Ako igde u Cirihu postoji mogućnost da se nešto desi, postoji tu. Čula sam i da se svašta zbiva u okolnim mestima kao što je Švamendingen, njih instinktivno izbegavam.

Da li si imala nekih loših iskustava zbog kojih se ne osećaš bezbedno?

Lično nisam, ne. U Cirihu živim 16 godina i srećom nije bilo ničeg traumatičnog. Možda zato što sam uvek živela u prilično pristojnim delovima grada.

VICE: Ima li nekih delova grada koje noću izbegavaš kad si sama?

Nastasja: Ne, ja sam odrasla u Amsterdamu pa sam oguglala na sve. Jednom je neki tip u vozu seo pored mene, noću, i počeo da me pipka. Čim sam se izdrala, pobegao je u drugi vagon. Jedno vreme sam posle toga gledala da sedim pored drugih žena, ali ne dam više da to iskustvo utiče na mene.

Šta radiš da te ne bi uznemiravali?

Pa ono površno, pazim kako se oblačim. Kad kao danas nosim muškobanjaste stvari, na ulici mi se ništa ne dešava. To se menja ako se obučem ženstvenije.

VICE: Da li se ne osećaš bezbedno na nekim ulicama Varšave noću?

Kad sam došla u Poljsku, živela sam u Żoliborzu, u novijem kraju [Varšave]. Tu sam prolazila pored neosvetljenih građevinskih radova, i često sam mislila da me neko prati.

Zašto misliš da se žene ne osećaju bezbedno kad su same?

Žene se tretiraju kao slabiji pol, misli se da je žena lakša meta za pljačkaša jer ne ume da se zaštiti, veća je šansa da će muškarac da pokuša da se brani. Posle jednog koncerta, dok sam pakovala instrumente, vlasnik kluba me je pitao „Zar nije teška ta kutija za ženu?"

VICE: Da li se plašiš da noću sama ideš ulicama Atine?

Sofija: Meni se nikad ništa nije desilo, ali plašim se kad sam sama. Kad sam u nekom društvu, obično nazovem brata da dođe po mene. Ne plaši me neka određena ulica, sve mračne i uske. Ranije sam retko izlazila sama. Kad bih išla, na primer, od Iliona do Peristerija, morala bih da povedem nekog. Sad mi je već malo lakše.

Odakle taj strah potiče?

Ne znam. Čuje se svašta na TV-u, roditelji upozoravaju. Tata mi uvek kaže da ne idem nigde sama, da zovem ili njega ili brata. Tako su me vaspitali.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu