Svađe, vutra, porodični problemi: Šta kriju stari dnevnici devojaka iz Beograda

Narušavanje privatnosti je sigurno jedan od najvećih strahova prosečnog tinejdžera. Roditelji često nemaju razumevanja pa znaju da nanesu ozbiljne traume stavljanjem nosa tamo gde mu nije mesto. Retko ko nije bio upoznat sa ovim problemom tokom odrastanja, ali i pored svih rizika, većina nas je tokom osnovne i početka srednje škole vodila dnevnik, ili bar neke beleške.

Danas nam brojne stvari koje su obeležile taj period deluju beznačajno, pa čak i smešno. Vršnjačke svađe, problemi sa simpatijama, lude žurke gde smo prvi put probali pivo i slične stvari. Međutim, ponekad dečiji dnevnici nisu u potpunosti bezazleni. Oni su bili čuvari naših najdubljih tajni i skrivenih osećanja, svega što smo morali da izbacimo iz sebe, a nismo mogli da podelimo sa porodicom i prijateljima.

Pitala sam Draganu Deh, psihološkinju i  porodičnu psihoterapeutkinju, zašto je teško odoleti zavirivanju u tuđu privatnost?

Šta je to što nas tera da čitamo tuđe dnevnike?

Dragana: Nekome je teško da odoli, a neko ima visok nivo poštovanja tuđe intime. Često roditelji posežu za tim načinom otkrivanja potencijalno opasnih tajni svoje dece, posebno kada se nađu u osetljivom životnom dobu, a razlog tome je najčešće briga. Sa druge strane, prijatelji, sestre ili uopšte odnosi koji ne sadrže aspekt brižnosti, govori o uverenju onih koji čitaju, da u dnevnicima postoji tajna, za njih važna, govori o odnosu koji nema dovoljno poverenja, odnosno ima sumnji ili pak – nema dovoljno poštovanja granica drugih, tj onih čiji je dnevnik. Svako ima pravo na svoju intimu, samo svoje vreme i samo svoju „fioku" koja će bez ključa biti zaštićena od bilo čijih pogleda. Saznajući određene tajne o nekome, stiče se osećaj (pseudo)kontrole, ali i osećaj moći, što takođe može biti uzrok potrebi da se sve tajne saznaju. Ali, takav odnos koji sadrži nabrojane elemente može postati vrlo toksičan i to po obe strane.

Zbog čega ljudi uopšte pišu dnevnike? Da li je to neka vrsta izduvnog ventila u periodu adolescencije? 

Dragana: Pisanje dnevnika predstavlja svojevrstan samodijalog i kao takav je veoma koristan. Isto tako, pisanje nas „tera" da dovršimo misao, donesemo zaključak, definišemo nešto, što u razmišljanju ili malim pričama sa drugarima biva i propušteno. Introverti, ljudi koji nemaju naviku ili želju da dele doživljaje sa drugima, pisanje dnevnika dožive i kao ventil i to ne samo adolescenti. Pisanje dnevnika se savetuje svima u određenim životnim dobima, pa i specifičnim situacijama. Na kraju, da ne zaboravimo, neko jednostavno ima dar za pisanje koji upravo počinje pisanjem dnevnika ili nekih veoma sličnih sastava.

Zamolila sam ljude da se prisete dana kada su tajne beležili na listove papira, umesto da ih kriju u sebi. Zanimljivo je to što većina čuva svoje stare dnevnike. Postoji neka sentimentalna veza koja nas sprečava da ih tek tako bacimo, bez obzira koliko nas je sramota ili koliko bole stvari koje smo pisali. Ne otvaramo ih više, svakako ne pišemo u njima, ali oni su tu i služe kao podsetnici na naše prošle ličnosti.

Ovde nije u pitanju klasičan dnevnik, već jedna vrsta otvorenog pisma u školskom leksikonu. Marina je ovaj leksikon sačuvala kao podsetnik na osnovnu školu, iako on ne sadrži lepe poruke.

Zašto još uvek imaš ovaj leksikon? 

Marina: Ja sam ova zla devojka iz prepiske. Mnogo me je sramota zbog stvari koje sam pisala, a i zbog toga što sam koristila slovo W umesto V. Znam da sam bila mlada, imala sam samo 12 godina, ali sada kada pogledam sve to zvučim sebi kao potpuno druga osoba.

Koliko je vremena prošlo od toga i koliko si se promenila?

Marina: Prošlo je više od deset godina, ali ni sada mi nije smešno kada čitam stvari koje sam pisala. Očigledno sam bila jako besno dete, neke stvari su me mučile i nisam znala da ta osećanja ispoljim na adekvatan način. Sada sam drugačija, hvala Bogu. Čak i devojke koje sam prozivala su mi dobre drugarice, ovo je bio samo jedan kritičan period.

Aleksandra je proživela jednu od burniji porodičnih drama kada joj je majka pročitala dnevnik u prvom razredu srednje škole. To je bilo pre više od deset godina, ali Aleksandru i danas progoni taj događaj, jer se desilo upravo ono čega se plašila. Kao mlada tinejdžerka iz Rume, morala je da putuje do Mitrovice u srednju školu. Na toj liniji se zaljubila u Marka i bila je spremna da uradi sve kako bi bili zajedno. Sve osim da mu stvarno priđe. Najzanimljiviji deo njenog dnevnika obuhvata ove dve priče. Otišla je na žurku kako bi se približila simpatiji, a isto veče je prvi put u životu probala travu.

*Stranica iz Aleksandrinog dnevnika je prepisana zbog zaštite privatnosti

Vidim da si u dnevniku umesto vutra pisala samo slovo V. To ipak nije sprečilo tvoju mamu da skapira o čemu se radi?

Aleksandra: To sam pisala da me kao keva ne bi provalila u slučaju da nađe dnevnik. Stvarno sam bila jedno preglupo dete. Tada sam imala samo 15 godina. Naravno da mi je keva pronašla dnevnik i pročitala. I provalila sve. Poludela je i odvela me da se testiram na narkotike.

Prošla si test?

Aleksandra: Jesam. Ne znam kako, ali jesam. Opet mi to nije mnogo pomoglo. Pošto sam iz jako malog mesta, cela stvar se brzo pročula i onda su ljudi počeli da izmišljaju svašta o meni. To se sve dogodilo pre moje selidbe u Beograd. Govorili su da sam navučena na kokain, a imala sam samo 15 godina. Znaš kako je to kada selo krene da ogovara. Sada mi je sve smešno, ali tada sam bila prilično sjebana.

Čestitam.

Aleksandra: Hahahah, hvala.

Lena je poslala isečke iz svog dnevnika (deliće sebe) u periodu kada je išla u srednju školu. Za nju je dnevnik bio utočište i mesto gde je mogla da izbaci sve što nije smela nikome da kaže. Lena je ovaj period ostavila iza sebe zbog čega nije želela da govori o onome što nam je dala da pročitamo. U dnevniku je govorila o provodima, društvu, ali i problemima koje je imala u porodici, pre svega sa ocem koji je psihički i fizički zlostavljao.

Marta mi je dala svoj dnevnik koji je pisala kada je imala 12 godina. Već tada je Marta imala velike planove za budućnost, a mene je zanimalo da li su se ti planovi ostvarili.

Ovde si navela svoje najveće želje, reci mi da li su se ispunile?

Marta: Mnogo mi je smešno sve što sam tada napisala. Ali većina želja mi se ostvarila, neke pre šesnaeste, ova za psa nedavno. Jedino mi je preostalo da otputujem na Karibe. Ko zna, možda se i ta ostvari.

Za kraj nam ostaje fotografija iz Sandrinog dnevnika. Ona je na moju molbu iskopala najstariji dnevnik kako bi nas razveselila. U dnevniku nije pisala datume, ali se dobro seća ovog perioda osnovne škole zbog nekoliko turbulentnih događaja koji su ga obeležili.

Opiši nam šta se sve dogodilo ovde?

Sandra: Pa kao što vidite, nisam bila previše zadovoljna obilaskom hramova. Ne znam šta sam očekivala, ali to nije bilo to. Odrasla sam sa roditeljima koji nisu vernici, što je dodatno raspalilo moje razočaranje.

Da li se sećaš papagaja koji je pobegao?

Sandra: Da, naravno. Zvao se Beba i bila sam jako vezana za njega. Trebalo je mnogo vremena da prebolim njegov odlazak.

Još na VICE.com:

Fotografije kuhinja i kupatila beogradskih singl devojaka

Pitali smo ljude u VICE Srbija šta sve šef može da pročita u njihovim mejlovima i četovima

Zajebi privatnost, hoću sve da znam