Teška depresija patološki gojaznih

Fotografija: Jamie Lee Curtis Taete

Ako ste ikada gledali MTV šou Catfish, znate da je ideja da se raskrinkaju svi načini za prevaru ljudi na internetu. U proteklim epizodama su raskrinkavali žene koje se predstavljaju kao muškarci, prevarante koji tvrde da su muzičari, i devojku koja se pretvarala da je bivša Mis tinejdžerki SAD, da bi impresionirala dečka u kojeg je bila zaljubljena u srednjoj školi. Ali u jednoj od najuvrnutijih epizoda je govorila o devojci iz Mičigena koja je želela da zna zašto je njen dugogodišnji prisni prijatelj sa interneta Met Lou odbio da je ikada vidi u stvarnom životu. Kako se ispostavilo, Lou – dvadesetdevetogodišnjak iz Vankuvera, Vašington – joj je iskreno rekao sve o sebi, osim jedne bitne činjenice.

Lou je tokom njihovog desetogodišnjeg prijateljstva na internetu prenebregnuo da napomene da je postao ekstremno gojazan – imao je 300 kilograma, kada je bio najteži. Sramota zbog izgleda ga je navela da odlaže njihov susret oči u oči, i isprva je odbijao ponude producenata Catfish-a za snimanje.

„Sve te kamere bi me snimale iz svakog ugla, pratile bi me po ulici, privlačio bih pažnju", rekao mi je Lou. „A povrh toga, pritisak zbog saznanja da će to gledati milioni ljudi širom sveta… to je bilo nešto najstrašnije što bih mogao da uradim" (Producenti su ga kasnije ubedili da se pojavi u epizodi).

Činjenica da je gojaznost – a ne potpuno lažni identitet, ili recimo, pretvaranje da si Lil Bau Vau, a u stvari si mlada žena iz Atlante – izazvala ovu anksioznost govori nešto o stigmi koja prati gojazne. Nije tajna da je gojaznost u SAD dosegla nivo epidemije. Više od dve trećine odraslih osoba u Americi se sada smatraju za preteške ili gojazne. Od njih jedan mali procenat (4 procenata muškaraca i 8 procenata žena) ima indeks telesne mase od preko 40, što se smatra za patološku gojaznost.

Ali umesto toga da to što gojaznost preovlađuje dovede do veće prihvaćenosti, istina je upravo suprotna: dok stopa gojaznosti raste, rezultati istraživanja pokazuju da je diskriminacija sve gora. Rezultati studije Centra za hranu i gojaznost Jejl Rad pokazuju da je u desetogodišnjem periodu, između 1995. i 2005, broj izveštaja o diskriminaciji na osnovu težine skočio za dve trećine. U Centru su takođe otkrili da su žene podložnije diskriminaciji na osnovu težine nego na osnovu rase.

„Gojaznost je jedno od najstigmatizovanijih stanja u SAD", kaže Ešli Gerhard, stručnjak za zavisnost od hrane i profesorka na Odeljenju za psihologiju Univerziteta u Mičigenu. „Gojazne osobe su češće žrtve diskriminacije, maltretiranja i izolacije. Deca i tinejdžeri sa viškom kilograma su posebno podložna maltretiranju i začikavanju na osnovu težine".

Sve ove predrasude neizbežno uzimaju psihološki danak. Depresija se često javlja među onima koji pate od gojaznosti, i što je osoba teža, teža je i ona, kaže Lusi Folkonbridž, direktorka istraživačkog odeljenja klinike za gubitak težine i poremećaja ishrane Univerziteta u Pensilvaniji.

„Sa svakom narednom klasom gojaznosti, nivo depresije raste, a kod patološke gojaznosti, nivo depresije skače dramatično, i do četiri do šest puta više, u poređenju sa normalnom težinom", kaže Folkonbridžova.

Lou ne samo da je bio depresivan, već i sklon samoubistvu. 2013. godine, na Fejsbuku je objavio sadržaj oproštajnog pisma koje je napisao dve godine ranije, kada je imao 25 godina, i bio u teškoj depresiji. Pismo jasno ukazuje na to koliko strah od osude drugih doprinosi njegovoj neseći: „Imati preko 300 kila je nešto što ni sam ne mogu da shvatim, i ne mogu da zamislim šta se ljudima dogodi u glavi kada me ugledaju, ili čuju koliki sam".

Kaže da je jedino što ga je odvratilo od toga da izvrši samoubistvo bila pomisao na one koji bi morali da nose njegov grozno preteški leš.

„Nisam želeo da islednik ili moja porodica vide u šta sam se pretvorio", rekao mi je. „Želeo sam da umrem, ali nisam želeo da poslednje što će ljudi pomisliti o meni bude to šta sam napravio od sebe i na šta sam ličio".

Lou kaže da se od ranih tinejdžerskih godina bori sa težinom, ali u vreme kada je napisao to pismo njegove orgije sa hranom su se otele kontroli. Bilo ga je isuviše sramota da izlazi u javnost, i krio se u svojoj sobi i igrao igrice. U retkim prilikama kada bi ipak izašao napolje, primećivao je da ljudi pokazuju prstom na njega i da mu se rugaju.

Njegovo depresivno raspoloženje se još više pogoršalo usled efekata koje je njegova patološka gojaznost imala na njegovo zdravlje. Jedva da je mogao da stoji na nogama više od pet minuta, a da ne oseti hronični bol u stopalima i leđima, a stekao je i ozbiljan poremećaj disanja, zbog kojeg je osećao hronični umor.

Na klinici Folkonbridžove u Pensilvaniji, patološko gojazne ispituju zbog barijatrijske operacije, postupka gubitka težine koji uključuje smanjivanje želuca, vezivanjem trake oko njega. Folkonbridžova kaže da je za većinu pacijenata motivacija za operaciju zabrinutost za zdravlje, a ne stigma zbog toga što su gojazni.

„To ne iznenađuje", kaže ona, „pošto je većina zdravstvenih problema koji mogu da vam padnu na pamet povezano sa gojaznošću".

Ali iako smanjenje težine može da reši neke fizičke zdravstvene probleme, ne rešava uvek i mentalne probleme, kao što je depresija. Rezultati istraživanja objavljeni u oktobru, koje se bavilo pacijentima nad kojima je izvršena barijatrijska operacija u Ontariju, Kanada, u proteklih šest godina, pokazuju da se broj slučajeva samopovređivanja – uglavnom namernih prekomernih doza lekova – zapravo značajno poveća tri godine nakon operacije.

„Ljudima koji dolaze kod nas govorimo šta operacijom može, a šta ne može da se postigne", kaže Folkonbridžova. „Ona može da vam pomogne da smršate ali ne može da vam sredi brak, ne može da natera vašu majku da vas voli, i neće vam naći posao".

Lou, koji sada ima 185 kilograma, kaže da depresija nije prestala ni kada je smršao. „I dalje se svaki dan borim s njom", kaže on. „Mislim da će uvek biti prisutna. Razlika u odnosu na ranije je ta što se sada borim protiv nje".

Rezultati istraživanja takođe nameću pitanje i koliko je gojaznost uzrok ili simptom depresije. Rezultati studije Univerziteta Ratgers-Kamden u Nju Džersiju pokazali su da je depresija kod tinejdžerki jak pokazatelj kasnije gojaznosti, ali takođe ima mnogo drugih istraživanja čiji rezultati ukazuju na obrnutu uzročno-posledičnu vezu.

Folkonbridžova misli da ova očigledna protivrečnost možda postoji zbog toga što su u istraživanjima koja se trenutno obavljaju grupe ispitanika izmešane – oni koji su depresivni zbog toga što su gojazni, i oni čija depresija nije u vezi sa gojenjem.

Dona Fer, psihološkinja iz Nju Džersija koja je specijalizovana za lečenje poremećaja ishrane, rekla je da je većina njenih gojaznih klijenata anksiozno, a ne depresivno. I iako većina njih ne može da se seti da li je njihova anksioznost prethodila gojaznosti, sigurna je da je prekomerno unošenje hrane jedan od načina da se nose sa njom.

„Kada žvaćemo, telo ispušta dopamin u mozak i serotonin u utrobu, a to su hormoni koji čine da se osećamo dobro", kaže Ferova. „S toga, da li jedu da bi se oraspoložili i malo se smirili? Apsolutno".

Ovaj ciklus može da održava i stigma koja prati gojaznost, zbog koje ljudi mogu da imaju lošije mišljenje o sebi, i da se okrenu hrani, koja im je uteha. „Suprotno nekim proširenim verovanjima, ismevanje ljudi zbog njihove težine ima kontraefekat i dovodi do još većeg prejedanja", kaže Gerhardova.

Pored toga, i proširena pretpostavka da su debeli ljudi lenji je samo još jedna predrasuda.

„Rekla bih da stav da 'oni to sami sebi naprave' imaju ljudi koji nemaju nikakvog iskustva sa gojaznošću", kaže Folkonbridžova, „Jer istina je da postoji ogroman broj podataka koji ukazuju na genetsku predispoziciju za gojaznost. Apelujem na ljude budu saosećajni i da ne pretpostavljaju da znaju koji su uzroci nečijeg problema".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu