Trauma mojih predaka mi je u krvi

Jedne februarske večeri 1970. godine u istočnoj Kini, šesnaestogodišnji Hongbing Čang je prao sudove i slušao svoje roditelje kako se svađaju oko toga odakle znaju čoveka koji je svratio na partiju šaha. Iznenada, njegova majka je iznela opasno mišljenje: „Presuda Šaoki Liuu treba da bude ukinuta".

Šaoki Liu je bio jedan od najmoćnijih ljudi u komunističkoj Kini. Ali nije se složio kada je Mao obradivu zemlju namenio za izgradnju čeličana, zbog čega je nastala glad od koje je umrlo barem 30 miliona ljudi. Liua su kritikovali i mučili, a uhapšen je godinu dana od početka Maove kulturne revolucije 1966. Do kraja 1969. je već bio mrtav.

Čanga su učili da bi samo klasni neprijatelj podržao osuđeno lice. U njegovim očima, njegova majka se pretvorila u čudovište: lice joj je pozelenelo, a očnjaci su joj porasli i sa njih je kapala krv. „Izdajnice", rekao je. „Šaoki Liu je bio smrtni neprijatelj i pogubljen je, a ti ga još uvek braniš"!

„Mao Ce-tung je izdajnik i smrtni neprijatelj", odgovorila je njegova majka. Rekla mu je da se partija promenila i da Mao promoviše kult ličnosti. „Sine", rekla je ona, „ti ne znaš šta je klasna borba".

Čangov otac je pretio da će da prijavi svoju ženu, ali Čang je našao list hartije i napisao: „Moja biološka majka, Čongmou Fang, je u rodu sa jednim zemljoposednikom. Njen otac je bio kontrarevolucionar. Protivi se presudi protiv Šaokija Liua i zverski je napala predsednika Maoa".

Padao je sneg kada je otišao do kuće jednog vojnog lica i gurnuo poruku ispod vrata. Kada je došao kući, njegov ujak je molio Fang da povuče ono što je rekla. Ona je skinula Maove portrete sa zidova i zalupila vrata kada je ušla u svoju spavaću sobu. Članovi porodice su osetili miris zapaljene hartije.

„Otvori vrata", rekao je Čangov otac. „Smrt kontrarevolucionarima"!

Čang je udario svoju majku oklagijom po leđima. Tada je već bila ponoć. Njen otac je pronašao jednog partijskog zvaničnika koji je vezao Fang za ruke i noge, i ispratio je iz kuće.

Čangov otac je počeo da pali sve njene slike. Uskoro se pepeo njenih spaljenih fotografija pomešao sa pepelom Maovih. Čang je prelistavao sve knjige i drhtavom rukom precrtavao njen potpis.

Manje od dva meseca kasnije, Fang je stajala na bini napravljenoj od školskih klupa, u centru grada. Bili su joj izbijeni skoro svi zubi. Jedan funkcioner partije je povikao, „Pogubite kontrarevolucionarku Čongmou Fang"! Dok ju je jedan vojnik vukao, spala joj je cipela. Čang je gledao kako odlazi, dok joj je vetar mrsio kosu.

„Kada je puška opalila", kaže mi Čang, „sigurno je mislila na moj glupi izraz lica".

© Eva Bee

„On misli da si čudna", začikava me majka.

Pogledala sam gospodina Čena, vozača koga sam unajmila da nas sa aerodroma odveze do jedinog kineskog – mada nezvaničnog – muzeja posvećenog kulturnoj revoluciji. Muzej se nalazi negde u parku na obodu Šantoua, grada od 13 miliona stanovnika u pokrajini Guangdong. Pošto je bio stanovnik Šantoua, gospodin Čen je znao gde je muzej, ali nikada ga nije obišao.

Bivši zamenik gradonačelnika, Kian Peng, ga je podigao 2005. Otkako je vlada odbila zvaničan zahtev za izgradnju memorijalnog centra, Peng je sam prikupio pet miliona dolara i sam ga izgradio. Nakon otvaranja je novinarima rekao da ima malo posetilaca, zato što im nije dozvoljeno da ga reklamiraju.

Želja da se zaboravi prošlost možda odvraća ljude od toga da obiđu muzej, iako znaju da postoji. Moja majka je rođena 1961. godine, i živela je u Čengduu, dok se 1980. nije preselila u SAD. Kulturna revolucija, koja je trajala od 1966. do 1976, odnela joj je veći deo života u Kini. Kada su moji baba i deda saznali da pišem o posledicama kulturne revolucije na naredne generacije, moja baka se naljutila. „Zašto ne piše o nečemu pozitivnom", molila je moju majku preko telefona. „Reci joj da piše o nečemu pozitivnom".

Mao je 1966. pomislio da gubi kontrolu nad vladom, delom i zbog toga što je njegovo postupanje sa obradivom zemljom doprinelo velikoj gladi. Kulturna revolucija je bila njegov pokušaj da učvrsti svoju vlast nad zemljom i ljudima. To je rezultiralo proganjanjem svakoga ko se nije slagao s njim, uključujući i visoke funkcionere partije, profesore i majke. Ohrabrivao je svoj kult ličnosti i koristio ga da isprovocira nasilničko ponašanje.

Deca i odrasli su slati na selo na 'reedukaciju'; ljudi su prijavljivali svoje prijatelje i članove porodice kao kontrarevolucionare, a Mao je naredio spaljivanje drevnog kineskog nasleđa. Procenjeno je da je stradalo između milion i po i dva miliona ljudi.

„Ne radi se uvek o smrti, već i ostrahu i gubitku", kaže Frenk Dikuter, istoričar koji proučava savremenu Kinu i profesor je na Univerzitetu u Hong Kongu. „Kupovinom krompira na crnoj berzi si mogao da zaradiš robiju. Tvoje najbliže kolege i prijatelji su bili u obavezi da te prijave i osude u javnosti, ako slučajno pocepaš neki Maov poster. To je bilo prilično traumatično".

Nazad u Šantou, gospodin Čen je vozio po krivudavom putu uz planinu, do obećavajućeg betonskog znaka sa citatom Karla Marksa: „Da bi se čovek oprao od greha, mora da govori istinu o svojim gresima". Dočekuje nas ogroman mural u slavu okončanja kulturne revolucije. Proteže se duž celog parkinga. Moja mama je pitala gospodina Čena da li želi da pođe sa nama. Nije ni podigao pogled sa mobilnog telefona. Ne.

Ceo muzej je napolju. Strme stepenice vode preko obronka planine do visoravni na kojoj se nalaze spomenici i murali. Mama mi je prevodila uklesane priče onih koji su nepravedno optuženi i onih koji su ubijeni.

Mesto je impresivno, ali usamljeno i udaljeno. Sreli smo dvoje ljudi, ali oni su tu bili samo zbog rekreacije i hodali su uz i niz stepenice. Staze su zarasle, i glas mi je odjekivao u praznini između kamenih zidova. Svaki put kada bismo se popeli na novi nivo, vazduh je bio ređi, a pustoš je bila veća.

Tamo nije bilo ničega, ništa nije otkriveno. Tu su informacije, ali nema ljudi, nema sećanja. Prešle smo 13 hiljada kilometara da vidimo memorijalni centar za koji niko ne zna i za koga nikoga nije briga. To je bila samo gomila kamenja.

Zadihala sam se kada smo stigli na vrh. Kada sam pogledala niz planinu i u more, pitala sam mamu šta misli.

„Potpuno je napušten", kaže ona.

Čangovu priču sam čula nekoliko dana nakon što smo se vratili iz Kine. Našla sam ga, i počeli smo da razmenjujemo mejlove. Kao i većina priča iz kulturne revolucije koje sam čula, i Čangova je prošla kroz filter moje mame: ona prevodi sa mog engleskog na kineski, a zatim sa kineskog na engleski. Iako se radi o njegovom životu, to su reči moje majke.

Čang svojoj ćerki ne priča o svojoj majci, iako živi u agoniji od dana kada je ubijena. Kaže da se plaši da će njegov bol preći na njegovu ćerku i unuke. Ali prošlost porodice može da utiče i na naredne generacije i kada je skrivena.

2005. godine, Hajdi Faimber, psihoanalitičarka iz Pariza, napisala je ključnu knjigu o prenošenju trauma koja se zove G eneracije pod teleskopom. Ona tvrdi da iskustva nekog člana porodice mogu da se preklope sa iskustvima drugog, kao cilindrični delovi rasklopivog ručnog teleskopa. Kada su deca onih koji su preživeli holokaust sedamdesetih godina počela da stasavaju, psiholozi su shvatili da osećaju traumu iskustava svojih roditelja, iako ih nisu proživeli. Teorija prenosa traume od tada se proširila i na genetiku. I dalje je kontroverzna, ali naučnici možda pronalaze fizičke dokaze multigeneracijske traume u genima potomaka onih koji su preživeli traumu.

Čang mi kaže da njegova tridesetpetogodišnja ćerka pati od ekstremne anksioznosti. Veći deo vremena provodi kod kuće i plače, osećajući se beskorisnom i misleći da nikome nije potrebna i da se nikome ne dopada. Od 2012. je majka koja ostaje kod kuće i stara se o dvoje svoje dece. Otkako nije u interakciji s drugim ljudima, manje je anksiozna.

Da li je Čangova ćerka anksiozna zbog kulturne revolucije? Nemoguće je znati.

Jael Danieli, klinička psihološkinja koji živi u Njujorku, više od dve decenije je intervjuisala one koji su preživeli holokaust, kao i članove njihovih porodica, pre nego što je 1998. objavila Međunarodni priručnik za multigeneracijsko nasleđe traume, opširan ogled o patnjama širom sveta. Prenos traume se ne događa samo u porodicama koje su preživele holokaust, već i u onima koji su preživeli japansko-američke logore, atomsku bombu u Japanu, okupaciju holandskih istočnoindijskih ostrva tokom Drugog svetskog rata, staljinističke čistke u Rusiji, aparthejd u Južnoj Africi, i progon Bahai zajednice u Iranu.

Za zemlju sa toliko patnje, Kina je bila vidljivo odsutna. Kada sam ja odrastala, takođe sam znala veoma malo o traumi svoje mame. To mi je delovalo strano koliko i čudan jezik koji su govorili moji deda i baba.

Kada je bila mala, moja majka i njene sestre su pravile lutke od blata, ali su lutke pucale na suncu. Njeni susedi i roditelji su se brinuli o jednom psu, i ona je bila zadužena da ga hrani. Planirali su da ga pojedu kada poraste. Glad pod Maom tek što je prestala, i meso je bilo retkost. Komšije su se svađale oko toga ko će dobiti noge. Moja mama ne može da se seti da li ga je jela ili ne, već samo da je bila tužna kada je izgubila prijatelja.

Ove priče su se urezale i u moja sećanja iz detinjstva, kao začin u bljutavoj hrani. Pored svih detalja koje znam o ove dve anegdote – zrna peska među dečjim prstima, ubijanje psa čekićem – o ostalim ne znam skoro ništa. Moja majka i ja imamo isto okruglasto lice i mali nos, ali ona je Kineskinja, a ja nisam. Moj otac je Amerikanac i moja rasa je nejasna, i drugima, i meni. Nikada nisam bila u stanju da opišem osećanje gubitka koje je pratilo kulturnu revoluciju, ali uvek sam znala da postoji. I čini mi se da ga osećaju i drugi moji vršnjaci.

Čak i kada roditelji nikada ne govore o svojim traumama, psihoanalitičari su otkrili da deca mogu da popune praznine u pričama i počnu da se brinu oko nečega neizrecivog. Anksioznost može da se prenese tokom mučne tišine za trpezarijskim stolom, ili da bude skrivena u nekoj priči za laku noć.

Postoji još jedna definicija 'teleskopa' za koju sam saznala proučavajući knjigu Faimbergove. To je biološki termin za tip reprodukcije koji se javlja kod insekata kojima za nju nije potreban mužjak. Ženke lisne vaši mogu same da proizvedu potomke, tako što u suštini same sebe kloniraju. Pre nego što se rode, i ti potomci takođe razviju svoj porod u telima, tako da jedna jedina lisna vaš u svom sićušnom telu ima i decu i unuke, 'teleskop' generaciju.

To se takođe događa i kod određenih vrsta moljaca, ali se mladi izlegu još u telu majke. Rastu i žele da izađu. Progrizu put napolje kroz telo svoje majke, i pojedu je iznutra. Njeni potomci je rastrgnu u pokušaju da pobegnu iz nje. Taj prizor me progoni dok zamišljam traumu dok ih prskaju pesticidom.

© Eva Bee

1983. jedan psihoterapeut sa Instituta Sigmunda Frojda u Frankfurtu, u Nemačkoj, držao je predavanje u Kantonu kada ga je jedan kolega odvukao u stranu. „Gostujući profesor psihijatrije mi je otkrio jednu tajnu", kaže Alf Gerlah.

„Pre kulturne revolucije, u pokrajini je bilo 64 psihijatara. 53 od njih je izvršilo samoubistvo tokom kulturne revolucije, zato što su ih osramotili u javnosti. Prepao sam se kada sam to čuo". Ovo je bio Gerlahov prvi susret sa kulturnom revolucijom: preko šapata kineskog psihijatra kojeg je obučavao.

Garlah je 1997. godine pokrenuo zvanični program psihoterapije. Polovina njegovih prvih učesnika mu je pričala da je gledala kako im muče roditelje, kako ih javno optužuju, ili iseljavaju u druge oblasti. „Nikada ih nismo nagovarali da pričaju o tome", kaže on. „Koristili smo primere iz sopstvene prošlosti, ili primere svojih roditelja, odavde, iz Nemačke. Ali ti Kinezi su to preokrenuli i integrisali svoja iskustva iz kulturne revolucije".

2000. godine, Tomas Plankers, još jedan psihijatar sa Instituta Sigmund Frojd, pridružio se Gerlahu u Kini. Održao je predavanje o Drugom svetskom ratu i ćutnji Nemaca. Polaznici su odmah počeli da pričaju o tome zašto se u Kini ne govori o kulturnoj revoluciji. Sledećeg dana ga je jedan doktorant pitao, „Zašto ste pričali o onome sinoć? Na internetu  je pokrenuta prava lavina diskusija". Predavanje je postalo viralno.

2003. godine, Plankers je počeo istraživanje za knjigu koju je objavio 2010, a koja je 2014. godine prevedena na engleski pod nazivom Pejzaži kineske duše. Ona sadrži jednu od jednih studija kineskih roditelja i dece u paru, sa osvrtom na prenošenje traume između njih. Šest proučavanih grupa su imale različite biografije, ali on je otkrio zajedničke teme o sramoti, patnji i nasilju u njihovim pričama.

„Mislim da je nemoguće praviti psihološke generalizacije kod miliona Kineza", kaže Plankers. „Ali mislim da je realno reći da je na veći deo stanovništva kulturna revolucija ostvarila uticaj, i oni su ta iskustva preneli na narednu generaciju".

On ističe da ne može da postoji 'dijagnoza' multigeneracijske traume, i da to nije ni bio cilj njegove studije. „Ali mislim da mogu da kažem da su ti ljudi odsečeni od svoje istorije, ako je generalan stav da se o prošlosti ne govori", kaže Plankers. „Ono što možemo da uradimo, ili što bi trebalo da uradimo, je da iznesemo ta individualna iskustva na videlo".

© Eva Bee

Jing Vu sedi preko puta mene, i stidljivo prebire po cezar salati. Sklonila je svoju crnu kosu s lica, a obrazi su joj rumeni, baš kao i njen džemper. Ona je dvadesetdevetogodišnja majka i supruga, ali odiše devojačkom mladolikošću. Jedemo u hotelu u Čengduu, gde sada živi sa svojim mužem i sinom.

Vu mi kaže da je bila veoma anksiozna sve dok nije otišla na studije. Satima bi plakala i brinula se oko svojih ocena, i oko toga da li će joj otac biti otpušten. Njena anksioznost je dostigla vrhunac jedne večeri, dok je učila za težak pismeni zadatak iz matematike, kada je počela da se bode šestarom po ruci, da bi je rane podsetile da ne pravi greške.

Jedan pripadnik Crvene garde je ubio dedu Vuinog oca, u nasumičnom činu nasilja. Njen otac sada ne veruje neznancima i misli da ljudi žele da mu naude. „Zbog toga jedva da sam razgovarala s ljudima", kaže ona. „Samo sam jednom pozvala drugarice da dođu kod mene kući. One se obično posećuju, pa čak i prespavaju jedna kod druge, što je za mene nemoguće". Kada je otišla u London na studije, počela je da se pita da li su roditelji uticali na njenu anksioznost.

Još jedna žena koju sam upoznala je imala paranoične roditelje: Džulijet Hofman, tridesettrogodišnjakinja koja je rođena u Šangaju. Jedan od komšija njene majke je svoj nalog za bežični internet iz šale nazvao 'Agent FBI'. Majka Hofmanove je bila sigurna da ih vlada prisluškuje. Ima tajna skrovita mesta iza polica i zidova. Kada neko pozove pogrešan broj, ona misli da je prisluškuju. „Nije paranoična samo zbog nadgledanja, tu je njena cela filozofija o tome šta ljudi pričaju o nama, ili njoj, i šta ljudi misle", kaže Hofmanova.

Moja baka mi govori da se ne vozim taksijem, zato što se plaši da će me neko kidnapovati. Kada sam u Kini, kaže mi da pričam manje, jer ako neka „loša osoba" čuje moj engleski, ubiće me ili oteti. Iako joj ne verujem, ponekad mi se stegne grlo kada taksista pogrešno skrene; ne osećam se sasvim bezbedno.

Hofmanova mi kaže da je ideja o „planu bega" kod nje uvek bila prisutna, i da je još prisutnija otkako je dobila decu. „Sećam se da sam se noću pitala, šta bi radila kada bi neko sada provalio u moju kuću? Koje dete bih prvo uzela u ruke? Kako bih to uradila? Kako bih pobegla?

Ja se takođe plašim uljeza, ne onih koji bi mi ukrali stvari, već oni koji bi upali u moju kuću sa namerom da me povrede. Hofmanova i ja smo pričale o provalnicima koji upadnu nekome u kuću da ga opljačkaju i ubiju. Ne razmišljamo aktivno o njima, ali slažemo se da to imamo negde u glavi. Dobar je osećaj pričati o tim stvarima. Sve dok Hofmanova to nije izgovorila, nisam bila svesna da i ja smišljam planove za beg.

Kako je psihoterapija sve prihvatljivija u kineskoj kulturi, mnogi terapeuti traže od mladih da verbalizuju svoja iskustva i povežu nevidljive tačke između prošlosti i sadašnjosti. Otišla sam u Centar za mentalno zdravlje u Šangaju, da se nađem sa bivšim Plankerovim i Gerlahovim studentom, Ksuom Jongom, da čujem šta je izrečeno na tim sesijama.

„Neki od roditelja mojih pacijenata su patili, i lako postaju veoma emotivni, ili se iznerviraju", kaže Jong. „Deca ne razumeju zašto je tako. Otac jedne od mojih pacijentkinja je veoma uplašen i obazriv, zato što je pogođen nekim dešavanjima u porodici. Jedan njegov rođak je bio kritikovan, a neki rođaci su više godina proveli u zatvoru, zato što su optuženi da su bili članovi kontrarevolucionarne grupe. Tako da je postao veoma obazriv i pomalo paranoičan".

Ta paranoja može da ima uznemirujući efekat, kaže Jong. Ali on kaže da je kulturna revolucija bila faktor u javljanju još jedne, jače vrste anksioznosti kod dece koju često viđa: intenzivne želje da budu uspešni i da nadoknade ono što su njihovi roditelji propustili.

„Mnogi mladi ljudi su želeli da budu naučnici, ili nekakvi doktori", kaže on. „Ali morali su da slede put Mao Ce-tunga. Onda su ih slali na selo. I posle toga, nisu bili uspešni. Iskoristili su ih; vreme im je protraćeno. Mi psihoterapeuti mislimo da su svoje želje preneli na decu. Možda je to razlog zašto neki kineski roditelji imaju toliko visoka očekivanja od svoje dece".

To zvuči kao slučaj Jiting Šen, dvadesettrogodišnje studentkinje koja je odrasla u SAD. Njen tata je želeo da bude lekar, ali posle više godina provedenih na selu, propustio je priliku da se školuje. Kada je dobio Šen, počeo je da sanja da će ona postati lekar. Celo njeno detinjstvo se vrtelo samo oko toga.

„Sećam se da sam se u jednom trenutku zapitala da li zaista želim da postanem lekar, a moj otac je rekao nešto u stilu: 'Ako ne želiš da budeš lekar, onda je sve ono što smo žrtvovali za tebe bilo uzalud", kaže mi ona.

Šen mi kaže da nije imala nikakav društveni život, i da joj se život vrteo oko ocena. Kada ne bi dobila peticu, bivalo joj je muka. „Sada to verovatno ne zvuči racionalno, ali sećam se da mi je bilo teško da dišem, i stvarno mi se vrtelo u glavi", kaže ona. „To je stvarno teško objasniti. Skoro kao da mi je došao kraj. Sećam se, kada god sam dobijala te 'loše' ocene, jednostavno sam to krila. Ne bih  ih pokazivala roditeljima. Krila bih ih u kauču".

Jong kaže da je mnogo njegovih pacijenata ekstremno osetljivo na to šta drugi misle o njima: o njihovoj radnoj etici, dostignućima i karijeri. To ima smisla – šta su drugi mislili o tebi je u doba kulturne revolucije bilo sve. To je bukvalno bilo pitanje života ili smrti.

Kada sam upoznala još jednog od Plankersovih studenata, Dži Čonga, docenta psihologije na pekinškom Univerzitetu, on mi kaže da ne krivi samo kulturnu revoluciju, već i svu kombinovanu traumu koja joj je prethodila. Glad, građanski rat, japanska invazija, opijumski ratovi – Kina je bila burno mesto još od pada dinastije Ćing.

„To je kao neki posebni svet koji daju drugoj generaciji, trećoj generaciji, četvrtoj, petoj, kaže Čong. „Teško je reći da se isti problem prenosi, ali možemo da uočimo tu dinamiku. Postoji neka vrsta straha, veoma duboko ukorenjenog straha koji ljudi ne mogu da podnesu, i trude se da nađu načina da se nose s tim. Taj strah je veoma dubok i veliki. Odnosi se na osećanje da si progonjen, ponižavan ili ubijan".

Sedeći u Čonogovoj kancelariji u Pekingu, pogledala sam kroz prozor i videla da me mama čeka po hladnoći. Preplavio me je talas nakolnosti, a onda sam se ostetila pomalo ljutito.

Nije ona bila kriva za to, rekla bih. Nije uprskala kada me je vaspitavala; nije mi naturala svoje želje. Nisam želela da te priče o anksioznosti ukazuju na naslednu tramu, zato što nisam želela da za bilo šta krivim svoju majku. Mislila sam da se u Kini o kulturnoj revoluciji ne govori zbog vlade, ili zbog starih ljudi. To je delom istina, ali i mladi imaju udela u tome.

Kasno je popodne, i zraci sunca mi sijaju direktno u oči. Sklanjam pogled sa svoje majke sve dok ih Čongova glava ne zakloni. Zbog njih mu je lice u senci i oko glave ima oreol od svetla koje sija na sve strane. Kao da zna o čemu razmišljam, daje mi zlokobno upozorenje.

„Ako ne možemo svesno da pričamo", kaže on, „delujemo nesvesno. U tome je razlika. I ako nam nije dozvoljeno da govorimo u javnosti, mi delujemo. To je opasnije".

Prikupila sam sve te anegdote prepune značenja. Ali moja potraga za naslednom traumom mi i dalje deluje frustrirajuće uzaludno. Sa svim tim pričama svežim u sećanju, u svom istraživanju sa psihologije prelazim na biologiju.

U avgustu 2015, Rejčel Jehuda, profesorka psihijatrije i neurologije i direktorka odeljenja istraživanja traumatskog stresa na medicinskom Fakultetu Maunt Sanaj, objavila je rad u kome je dokazala da kod naslednika onih koji su preživeli holokaust postoji urođena trauma. Usledila je medijska halabuka, i došlo je do poplave zahteva za ispitivanje DNK zbog traume.

Oni koji žele takav test će dugo čekati. „Ako misliš da si nasledio traumu, onda i jesi", kaže Jehuda ironično. „Ne znam šta bi bilo koji test tu mogao da ti kaže".

Biolozi su ranije mislili da nasleđujemo samo ono što su nam roditelji preneli svojim DNK, nepromenljivom šifrom nukleotidnih parova. Ali raznolike hemijske grupe mogu da se prikače na DNK, ili mogu da mu promene oblik, što utiče na to koji geni prolaze. To se zove epigenetika.

Jedan od najproučenijih epigenetskih mehanizama je kada se grupe metila prikače za DNK. Viši ili niži nivo metila može da stimuliše ili blokira obližnje gene. Zamislite da dobijete knjigu na poklon. Dok je čitate naglas, otkrivate da su se neke stranice slepile. Ne možete da otkrijete informacije koje se nalaze na tim stranicama. U drugim delovima ima fusnota, u kojima se obraća pažnja na detalje o određenim temama.

Epigenetičke promene mogu da manipulišu DNK na takav način, i taj koncept je genetici dodao još jedan sloj složenosti. Za evoluciju se smatralo da je dug, postepen proces, ali ovo su genetske promene koje mogu da dovedu do dramatičnih posledica, i potencijalno su nasledne.

Sada već čuvene studije Fransisa Šampanja i Majkla Minija sa Univerziteta Mekgil iz 2004. i 2007. su pokazale da su ženke pacova koje su lizale svoje mladunce promenile metilaciju gena mozga mladunaca, umanjujući stresne reakcije, i navodeći ih da kasnije i sami ližu svoje mladunce.

To je bio moćan dokaz za značaj događaja u ranom uzrastu: koji još geni reaguju na okolinu i dejstva spolja? Od tada je došlo do eksplozije istraživanja mogućih epigenetičkih uzroka autizma, stresa, gojaznosti i mentalnih bolesti. Ali postoji mnogo skepticizma oko toga koliko su dokazi za epigenetičko nasleđe zaista čvrsti, i ostaje nejasno kako to zaista funkcioniše.

2014.godine Brajan Dijas i Keri Resler sa Univerziteta Emori su izložili pacove acetofenonu, hemikaliji koja ima veoma prijatan miris. U isto vreme su im davali male elektro-šokove, i na kraju su pacovi počeli da se plaše tog mirisa.Onda je Dijas pario pacove. Sledeća generacija, iako nikada ranije nije omirisala acetofenon, ga se takođe plašila. Kada su istraživači ispitali gene pacova, našli su ono što su tražili: promene usled metilacije zbog kojih su određeni receptori za miris postali osetljiviji na acetofenon. Do promena je došlo u spermi mužjaka pacova, i prenete su na mladunčad. Meni to zvuči kao da su bebe nasledile strahove svojih roditelja. Šta to znači za decu onih koji su preživeli traumu? Ali Dijas kaže da studija nije dokazala prenošenje straha, već samo osetljivosti.

„U pitanju je samo osetljivost, a ono što radimo sa tom osetljivošću zavisi od okoline u kojoj se nalazimo", objašnjava on. „Kada bi svaka jedinka čiji je predak doživeo traumu nasledio utiske te traume, bili bismo prilično sjebana rasa. A u velikoj meri nismo. Što meni govori da smo zaštićeni od nedaća kroz koje su naši preci prošli".

Dijas kaže da se sadašnje studije epigenetike često fokusiraju na određeni gen i da se ne bave širom slikom – i drugi geni bi mogli da budu pogođeni osim gena za miris koji su proučavali. Za sada, naučnici moraju da ispituju određene gene, obično kod životinja, ali saznanja stečena takvim istraživanjima mogu da budu od koristi u budućnosti.

„Mislim da ništa još nije izvesno", kaže on. „Lepota epigenetike je u tome što je veoma rastegljiva, ali u isti mah, to nam predstavlja zagonetku kada je istražujemo".

U svom radu, Jehuda se fokusira na FKBP5, gen koji se vezuje za poremećaj postrautmatskog stresa i depresiju. Po prvi put, našla je dokaze za epigenetsko naslednu traumu kod ljudskih ispitanika. Ispitivala je 32 osobe koje su preživele holokaust, kao i 22 njihova potomka, i kod njih je našla različite nivoe metilacije gena FKBP5, u poređenju sa manjim brojem kod kontrolnih subjekata istog uzrasta i porekla, koji ni na koji način nisu bili izloženi holokaustu.

Ovo otkriće je u isti mah i duboko i beznačajno. Jehuda ne zna šta te promene predstavljaju, osim što ukazuju na neku epigenetsku povezanost između roditelja i deteta. Za sada, rezultati joj govore šta dalje da istražuje.

„Ne mogu čak ni da vam kažem da li su epigenetske promene pozitivna adaptacija, ili nešto što doprinosi ranjivosti", kaže ona. Jehuda 25 godina radi sa preživelima holokausta i njihovom decom. Decenijama je slušala je preživele i njihove potomke kako se žale na svoj gubitak i svoje odrastanje, ali samo iz njihovih svedočenja nije bila u stanju da razluči zašto se osećaju tako kako se osećaju. Ova studija možda ne daje sve odgovore, ali nagoveštava da postoji veća biološka realnost kada je u pitanju prenos traume.

Ipak, Jehuda nema predstavu kada epigenom biva pogođen: da li u materici, ili u ranom detinjstvu, ili je u pitanju kombinacija i jednog i drugog. Kod ljudske traume, još je komplikovanije kada u igru uđu glad, fizičko zlostavljanje, neuhranjenost i drugi fizički i središni faktori. Sve to ide u epigenomski lonac. Kada se sve to jednom ukrčka, teško je izdvojiti ukus svakog sastojka.

Bez obzira na to koliko odgovora nije dala, ona se nada da će njena studija podstaći veću komunikaciju o traumama. Psihologija i genetika se razlikuju u mnogo toga, ali po ovom pitanju se izgleda slažu. „Jedna od stvari koje smo definitivno ustanovili radeći sa preživelima holokausta je da su priče koje ostanu neispričane jednako traumatične kao one koje su ispričane", kaže Jehuda.

„Prenos ćutanja ne štiti. Mislim da mnogi roditelji ćute da bi zaštitili decu. Ali iako je strašno slušati o užasima, kada dođe do užasa, o njemu mora da se priča. Potiskivanje traumatičnih doživljaja donosi više štete nego koristi. Ne možeš da rešiš problem za koji ne znaš. Ne možeš da se nosiš sa nepoznatim neprijateljem".

Ono što treba znati o epigenetici, podseća me Jehuda, je da nije u pitanju sekvenca DNK; nije utisnuta zauvek. „Tako nastaje otpornost", kaže ona. „Otpornost nastaje promenom. Otpornost je adaptacija. Zato što to znači da možemo da menjamo događaje koje stvaramo. Nismo žrtve".

© Eva Bee

Čang je studirao prava, a motiv za to mu je bio da dokaže da njegova majka nije bila kriva. Do avgusta 1980, uspeo je da promeni njenu presudu, i sud je ustvrdio da 'nije kriva', zbog 'ozbiljnog ludila zbog kojeg je govorila besmislice'. 1987. godine, sud je iz presude uklonio bilo kakvo pominjanje ludila. U konačnim dokumentima njeno pogubljenje nazivaju „pogrešnim i nepravednim".

Od 2011, Čang se kod vlasti zalaže da grobnica njegove majke postane zaštićeni kulturni spomenik. „Samo delovanjem mogu da sperem krv sa lica svoje majke", kaže on. U martu 2015, njegova molba je odbijena. Vlasti su rekli da je njen nadgrobni spomenik podignut 1982, i da ne može da se smatra kulturnim spomenikom. Razlog koji više uznemiruje je taj da je slučaj Fang samo jedan od toliko mnogo njih tokom Maove kulturne revolucije.

Čang ponekad sanja svoju majku. Trči ka njoj, preklinje je za oproštaj, klečeći. „Ali ona mi ne odgovara", kaže on. „U mnogim snovima, nikada mi se ne obrati. Verujem da me tako kažnjava".

Pre nego što sam napustila Kinu, ručala sam sa babom i dedom u Čengduu. Moja baka, moja Popo, nikada ne sedi dok obeduje. Stara se za to da moja mama i ja pojedemo dovoljno, i pažljivo postavlja sto.

Obrok je i štedljiv, i raskošan. Ima mnogo jela: pržena jaja i mladi luk, pečeni tofu, kineska zelena salata, slatki krompir, brokoli, šargarepe, pirinač. Oni koji su preživeli glad ne bacaju ni zalogaj. Ostaci se bez razdvajanja pomešaju i stave u činiju za naredni obrok; sve što jedemo je mešavina onog od juče i onog od danas.

Tek kada smo pojele prvo jelo, Popo je napunila svoju činiju i brzo pojela nešto s nogu, vešto baratajući štapićima. Nikada nismo umele međusobno da komuniciramo, i Popo se meni obraća hranom. Za desert imamo blago oksidirane oljuštene i iseckane jabuke, pomorandže, kruške i kivi.

Kada sam pošla u kuhinju da očistim tanjir, zaboravila sam da obujem papuče. To je uznemirilo Popo zato što će mi biti hladno na nogama. Osetila sam grižu savesti kada je potrčala za mnom sa čupavim papučama u rukama.

Jedine kineske reči koje znam sam naučila kada sam kao mala živela sa Popo i Jajom, mojim dekom. To su reči važne za decu: hrana, voda, kupatilo, odeća. Ali to su takođe i reči važne za opstanak. Život sveden na osnovne neophodnosti. Imam osećaj da je njihov život nekada tako izgledao, i da su sve ostale reči bile višak i nisu se koristile. Obula sam papuče, i uhvatila Popo za ruku: sada je u redu, u redu je.

Posle ručka smo mama i ja pokušale da nađemo njenu rodnu kuću. Čengdu je uvek bio najveći grad u Sečuanu, ali u poslednjih deset godina se razvio u moderni kapitalistički centar. Kada smo došli u njenu četvrt, na mestu gde je bila kuća se nalazila robna kuća.

„Ali pogledaj preko puta", rekla je moja mama. „Tu si ti živela sa Popo i Jajom kada si bila beba".

Ušli smo u starije dvorište. Neko je ostavio meso da se suši, kao čarape. Stari stan mojih bake i deke se nalazi na drugom spratu i ima plava prozorska okna. Ne sećam se ovog mesta, ali drago mi je da nije srušeno.

Dok šetamo, mama mi priča o svom detinjstvu. Moja baka je bila poslata u radni logor. Moj deda je morao da radi prekovremeno, i bilo mu je teško da sam odgaja malo dete. Kada je moja mama plakala, on nije znao šta da radi. I on bi počeo da plače, i jednostavno bi sedeli u stanu i zajedno plakali.

Kada je moja mama bila u srednjoj školi, došli su iz vojske da regrutuju učenike. Moja mama je bila sportski građena i pametna, i želeli su da je pošalju na selo. Kada bi se pridružila vojsci, bila bi pošteđena. Moja majka i baka su se sastale sa vojnicima i tražile da je regrutuju.

Mogla sam da vidim kako se njen put ponovo materijalizuje dok priča o njemu, kao da ponovo kroči njime. Kaže da je stajala pored kada je moja baka molila vojnika da je regrutuje. „Bilo mi je muka kada sam videla moju mamu kako ga preklinje", kaže ona. „Znala sam da moram naporno da radim da budem nezavisna, da moja mama više nikada ne bi morala da moli".

To je bilo petnaestominutno iskustvo koje joj je izmenilo život. Moja majka je od tada svakog dana radila ekstremno naporno. Uvek sam to znala o njoj, ali sada sam čula i razlog za to. To mi je pomoglo da je bolje razumem, ali idalje sama sebi nisam jasna.

Kada pokušavam da objasnim kako je kulturna revolucija uticala na mene, čak i posle svega što sam saznala, osećam se kao prevarant. Ja nemam sećanja na nju, nemam ništa konkretno da ponudim kao dokaz. Nemam ranu koju mogu da pokažem i kažem, Vidite, povređena sam. Da li imam nevidljivu metilsku grupu vezanu za gen koji inhibira stres, ili sam sećanja na prošlost zakopala duboko u podsvest? Još nisam sigurna.

Ali znam da sam uvek bila anksiozna. I kada mirujem, napeta sam. Često se osećam nebezbedno, ili toliko anksiozno da ispod kože neprekidno brujim. U retkim trenucima kada zaboravim svoje strahove i prošlost, moram nešto da obavim i nađem se u vagonu metroa u kineskoj četvrti. Stariji Kinez ili Kineskinja uđu u voz noseći narandžastu plastičnu kesu sa namirnicama, i možda novinama. Koža im je izborana od starosti, ili imaju umorne oči. Umeju da deluju pomalo izgubljeno, ili da engleski ne govore baš dobro.

Kada ugledam takvu osobu, srce mi se ispuni tugom. Počnem da se tresem. Govorim sebi koliko je to glupo. Ne poznajem ih i ne znam ništa o njihovim životima. I šta bi pomislili kada bi videli mene, neznanku, kako plačem na liniji N? „Ne dopadate mi se", želim da im kažem. „Nismo rod. Ne znam vaš jezik. Ali vidite: boli me".

Na pedesetu godišnjicu početka kulturne revolucije, 2016, nije bilo zvaničnog saopštenja, i događaj nije bio ni na koji način obeležen. Neki ljudi su tražili da se otvori zvanični muzej, ili da se to obeleži na neki drugi način. Svi zahtevi su odbijeni. Nekoliko nedelja pre same godišnjice, muzej koji sam posetila sa svojom majkom je zatvoren, naziv je zaliven betonom, a eksponati prekriveni plakatima i skelama.

Ali postoji jedan memorijalni centar kulturne revolucije, i ne nalazi se u planinama Šantoa, ni za kuhinjskim stolom moje bake. Nalazi se u Pekingu, na trgu Tjenamen: to je Maovo telo. Možete od 8 ujutru do podneva da obiđete njegovo konzervisano telo u mauzoleju, koji je nalik ogromnom hramu, koji je podignut nekoliko meseci posle njegove smrti.

Moja majka i ja smo otišle i stale u red od po troje ljudi u nizu.Pre ulaska, moju mamu su izbacili iz reda, zato što je sa sobom imala tašnu. Nastavila sam sama.

Hol na ulazu je eksplozija boja. Drečavo crveni tepih i zidovi, stotine saksija sa cvećem, i mural uglavnom zelenog i plavog pejzaža. Bela, mermerna Maova statua se nadvija u centru, i ljudi polažu žuto cveće na oltar, klanjajući se triput.

Vlada mukla tišina. Čuvar mi pokazuje da skinem šešir. Prvi put otkako sam došla u Kinu, ne vidim nijedan mobilni telefon. Lagano napredujemo kroz dugačak hodnik, i ja odjednom postajem nervozna.

Maovo telo je položeno u kristalni kovčeg, umotano u crveni pokrov sa žutim srpom i čekićem. Stakleni zid okružuje kovčeg. Stojim najdalje metar od njegovog tela. Njegove crte lice su mi tako poznate, kao da sam ga poznavala preko bedževa koje sam nalazila na podu u spavaćoj sobi svojih babe i dede.

Očuvanost njegove pojave me uznemiruje. Ne izgleda kao da je umro pre 50 godina; deluje kao da je juče umro. Napetost i elektricitet ispunjavaju prostoriju. Ljudi su puni poštovanja, tihi i tužni. Nekoliko starijih muškaraca salutira. Toliko dugo se bavim kulturnom revolucijom. Deo mene i dalje ne veruje da se ikada dogodila. Te priče su kao bajke, ili kao noćne more. Ali evo je: dokaz onoga što se dogodilo. Bila je stvarna.

Naoružani čuvari ravnomerno pomeraju red, ali barem deset sekundi sam provela odmah pored Maoa. Uši su mi gorele, a lice mi je obuzela vrelina. Kada je moj red prošao, produžila sam pored kovčega i izašla na ulicu. Duboko sam uzdahnula. Nisam to shvatala, ali sve vreme sam zadržavala dah.

Ova priča je prvobitno objavljena na Mosaicu. Objavljena je pod CC BY 4.0 licencom.

Sve ilustracije: © Eva Bee

Još na VICE.com

Kina u raljama ketamina

Šta gledaju kineski radnici u svojim tržnim centrima u Srbiji

Magija kineskog fudbala – kako je raditi kao trener iz Srbije u Kini

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu