​Trenirao sam fudbal za podmladak Real Madrida i bilo je užasno

Svakog jutra u osam, saigrači i ja bismo uleteli u kupatilo naoružani gelom i peglom za kosu. Mlađi dečaci bi se borili sa starijima za mesto pred ogledalom. Nije da nam nije značila klupska hijerarhija, ali doterivanje nam je značilo više.

Nikad neću zaboraviti miris koji bi me preplavio kad god bih ušao u svlačionicu „Fabrike" (fudbalske škole Real Madrida): spržena kosa i jutarnje sranje, uz regeton koji tutnji sa nečijeg radija. Kao deca, trudili smo se da oponašamo svoje metroseksualne idole u nadi da će nas to približiti njihovom uspehu. Neki od nas već su zarađivali više od svojih roditelja, a svima nam je cilj bio gotovo nedostižan. Učestvovati u Realovom programu za razvoj mladih fudbalera bila je čast, naravno, ali takođe je bilo i jedno od najtežih iskustava kroz koje sam u životu prošao.

Prethodno sam živeo sa roditeljima na Tenerifi i igrao za lokalni klub, U. D. Orotava. Jednog dana me je skaut pozvao na turnir za klince u organizaciji Milana, koji je imao podružnicu u Avili u Španiji. Odigrao sam turnir za njih, a tu su me primetili ljudi iz Reala. Nedugo potom seli su za sto sa mnom i mojim roditeljima da bi mi ponudili ugovor. Sve tokom sezone 2008-09 bilo bi mi plaćeno: letovi od Tenerife do Madrida, selidba, školske takse, smeštaj, plus mesečni džeparac od 200 EUR. Potpisao sam. Kao petnaestogodišnji dečak, trebalo je da postanem član jedne od najboljih fudbalskih akademija u Španiji i na svetu. Budućnost nije mogla da bude svetlija.

Živeo sam na akademiji, daleko od roditelja, dok su neki živeli u centru Madrida sa porodicom. Klub je pojedine igrače toliko želeo da potpiše da su bili spremni da pokriju troškove preseljenja ne samo za njih već i za njihove roditelje. Iste klince su već uočili ozbiljni proizvođači sportske opreme i potpisali sa njima sponzorske ugovore. Moji drugovi i ja bismo ljubomorno gledali kako oni listaju kataloge svojih sponzora i biraju odeću i obuću. Sećam se kako su nam stariji dečaci pričali o jednom igraču koji je vozio svoj prvi Audi još pre nego što je imao dozvolu.

Svaki dan na akademiji odvijao se po istom rasporedu. Budili smo se oko osam, doručkovali zajedno – sendviči, sok, neko testo i voće. Sat kasnije bili smo u školi; časovi su trajali do pet popodne sa pauzom za ručak u dva. Posle škole smo se vraćali u sobe na užinu, keks i milkšejk bi nas čekali na krevetima. Zatim bismo autobusom odlazili na trening koji bi trajao do deset uveče.

Danas mi se čini da nas nisu dovoljno hranili imajući u vidu fizičke napore – niko nije pazio šta i koliko jedemo. Tokom 45 minuta koliko je trajala vožnja do terena, molio bih da stignem da pre treninga kupim i na brzinu pojedem nešto iz automata. I kad smo imali vremena za jelo, čekala nas je dilema: da li da se najedemo i rizikujemo povraćanje u sred treninga, ili da ostanemo gladni i rizikujemo malaksalost u sred treninga? Hranom su nas snabdevali iz obližnjeg restorana. Mnogo puta bismo u spavaonici zajedno čekali da stigne isporuka peciva sa čokoladnim prelivom ili mesa sa roštilja; znali smo da nije zdravo, ali imali smo samo petnaest godina.

Osim što smo bili gladni tokom ili posle treninga, manjak nadzora uticao je negativno na učinak na terenu. Što se igrač gore hrani, to je više sklon povredama , a i oporavak od svake povrede duže traje zbog poremećaja imunog sistema . Na akademiji su mi lečili povrede mišića, upale tetive, iščašenja zgloba, vodu u kolenu; jedne sezone sam čak pet puta pauzirao zbog povreda. Dijagnoze su se uvek pokazale kao tačne, ali deluje mi da im je prioritet bio da nas što pre vrate na teren – lečili su posledice, uzroci ih nisu zanimali.

Trening je bio izuzetno zahtevan; svaki netačan pas, prerano utrčavanje, ili loše odrađena vežba garantovali bi javnu grdnju trenera. La Fábrica nas je učila da se takmičimo ne samo protiv drugih timova već i protiv sopstvenih saigrača.

Svaka spavaonica imala je 15 soba sa po tri kreveta. Ego, testosteron, i potisnuta seksualnost činili su zapaljivu atmosferu. Deca umeju da budu okrutna, i znaju tačno kako da povrede jedna drugu. Bolje da ne pričam šta se desilo kad smo otkrili da se jedan od naših saigrača upišao u krevet, ali lako možete da zamislite.

Dva druga iz susedne sobe bi redovno zaključavali vrata i tukli se međusobno. Nekad bi pozvali nas ostale kao publiku ili sudije da bismo ih razdvojili ako preteraju pa padne krv. To se desilo nekoliko puta tokom mog boravka u akademiji, ali nimalo nije naškodilo njihovom prijateljstvu.

Ja sam pokušao da se izborim protiv pritiska kroz motivacione pesme – pevušio bih za svoju dušu dok smo se vozili na trening. Takođe sam govorio sebi da sam čelične volje – da radim upravo ono što želim.

Brat me je pitao zašto sam toliko dugo ostao na akademiji ako mi je bilo tako teško. Istini za volju, kad sam napustio Tenerife i preselio se u Madrid, celo me je ostrvo podržalo i zavidelo mi. Nisam hteo da razočaram porodicu, posebno oca, i priznam im da sam se užasno loše osećao u Fabrici.

Kao dečak, nisam bio vaspitan da prihvatam i iznosim svoja osećanja. Imao sam veliku priliku na akademiji, delovalo mi je da bi svak pritužba bila nezahvalna.

Iz današnje perspektive, najviše mi smeta slabo obrazovanje koje nam je pruženo. Posle škole, išli smo direktno na trening sa kog bismo se vraćali oko deset. Samo između večere i spavanja imali smo vremena da učimo, a to je teško posle nekoliko sati fizičkih napora, posebno kad imaš 15 godina i niko te ne nadzire. Sutra je već bio novi školski dan, a subotom i nedeljom su se igrale utakmice.

Prošlog maja, dok sam gledao polufinale Lige šampiona (Real Madrid-Mančester Siti) primetio sam da utakmicu počinje jedan od mojih saigrača sa akademije. Gestikulacija i izrazi lica nisu mu se mnogo promenili od onih dana. Bilo mi je drago što je jedan tako talentovan momak uspeo u životu, ali na terenu se ne vidi da je dva puta za redom ponavljao razred.

Što su klinci sa moje klase bolje igrali, to su ih manje pritiskali da uče. Njima se to sviđalo jer su uživali u onome što rade, i očekivali da će to raditi do kraja života. Isto važi za mog bivšeg saigrača – i sad ga se sećam kako na času sedi u poslednjem redu i ne obraća pažnju ni na šta. Zezali smo ga što mu je rasla brada – nismo imali pojma da je bio dve godine stariji od nas.

Nekoliko godina kasnije, dok sam studirao u Americi, primetio sam koliko se drugačije prilazi studentima sa sportskom stipendijom: ako bi nam ocene bile loše, ne bismo igrali dok ih ne popravimo. Takav pristup razvija drugačije radne navike kod mladih sportista – po mom mišljenu bolje.

Sa moje klase, Fabrika je proizvela nekoliko uspešnih igrača: Lukas Vaskez, Alvaro Morata, Denis Čerišev, Dani Karvahal, Hese Rodrigez, Dijego Ljorente, Enrike Kastanjo. Razni drugi takođe žive od fudbala – možda ne blistaju u La Ligi i stranim prvenstvima, ali ipak igraju profesionalno za klubove iz drugog ili trećeg ranga takmičenja. Nameće se pitanje, ako deca iz fudbalskih škola relativno retko izrastu u vrhunske fudbalere, da li je prihvatljivo tolerisati im da ništa ne uče? Njih par koji ostvare uspeh koriste se kao opravdanje aktuelnog pristupa, a šta bude sa svima onima koji ga ne ostvare?

Naravno, ja o tome mogu da pričam samo iz svog ugla. Na kraju sezone, rekli su mi da nisam dovoljno dobar. Osetio sam olakšanje. Dva dana kasnije, spakovao sam sve što sam imao u stričeva kola i napustio prestonicu.

Kod kuće su me toplo dočekali – pritisak da izdržim koji sam osećao bio je neopravdan. Kad su me pitali da li i dalje navijam za Madrid, rekao sam im da navijam. Ali kako sam nastavio da igram kod kuće, shvatio sam da posle akademije bitno drugačije gledam na fudbal. Shvatio sam da se ona prava igra koju toliko volim igra samo na ulicama, u društvu prijatelja.

Srećom, preko programa za mlade u Realu uspeo sam da dobijem fudbalsku stipendiju na američkom Univerzitetu Delaver. Tu sam diplomirao, magistrirao sam u Holandiji, a uskoro treba da upišem doktorat iz oblasti prava na UCL.

U životu nisam prošao kroz nešto teže od treniranja fudbala u podmlatku Real Madrida. Možda je to zato što sam tu naučio neke važne lekcije pa sam se kasnije u životu lakše nosio sa izazovima. Pitanje koje se ipak postavlja glasi: da li su to zaista lekcije koje jedan dečak od 15 godina treba da uči? Da li baš u pubertetu čoveka treba suočiti sa saznanjem da je on samo proizvod na tržištu gde svako gleda samo sopstveni interes?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu