​U Beogradu je sve više navučenih na gramofonsku iglu

Analogni zvuk na nešto više od 20 minuta zapisa na vinilu spada među najkatarzičnije momente pasioniranih ljubitelja muzike. Ploča se razlikuje od drugih formata jer je možemo posmatrati kao umetničko delo koje se ističe audio kvalitetom, notesima albuma i omotom istog. Sve to je zahtevalo potpuno drugačiji pristup nego što je to danas slučaj. Svaki put kada se tehnologija unapredi za jedan korak, prethodnik bi nestajao, ali to se očigledno ne odnosi na vinile, koji se nakon dvadeset godina pauze ponovo vrte iako zapravo ne postoji nijedan racionalan razlog za tako nešto.

Pošto pripadam generaciji koja nije mogla da se iznervira zbog ogrebotine na ploči, to me momentalno isključuje iz diskusije na ovu temu. Ipak su se moji problemi svodili na namotavanje trake olovkom ili brisanjem otisaka sa cd-a koji bih potom bacio u kantu jer plejer više nije mogao da ga pročita. Ali to ne znači da nisam imao kontakt sa pločama, pošto sam bio opsednut elektronskom muzikom tokom tinejdžerskog i početkom postadolescentskog perioda.

Bilo je nešto više u tome što me je privlačilo gramofonima, ali sam za njima više izgledao kao da vrtim palačinke u nekom fast foodu a ne didžej koji će te večeri pokupiti free pussy i slavu. I tu se cela priča završila. Da zanemarimo činjenicu da jedino analogno i digitalno što razlikujem jeste - džojstik za Plejstejšn.

Magdalena Belić iz Pinball wizard recordsa jedna je od pasioniranih ljubitelja muzike sa početka teksta, koja u pomenutoj prodavnici ploča prodaje samo nova izdanja i reizdanja. Ni ona nije baš sigurna da li je hipsterski lobi jači nego ikad ili se za renesansu ploča vezuje masovna svetska nostalgija.

- Sve je više ljudi koji kupuju ploče, iako je to skup hobi. Ljudi se razneže nekako jer im ploče bude sentiment na neka stara vremena. Tačno primetiš kada se pojavi neko ko se "vratio igli" i onda prvih mesec ili dva dana pokupuje puno ploča, a onda proredi dolaske. Verovatno bi mnogi želeli da mogu sebi to da priušte, ali ne mogu. Pa i mi naručujemo neke ploče za sebe, koje nam u radnji stoje i čekaju da ih kupimo – kaže mi Magdalena.

I stvarno zvuči teško u ovo vreme izdvojiti dvadesetak evra za nešto što su ti brzi internet i jutjub omogućili da slušaš besplatno. Da ne zaboravimo gramofon, pojačalo i zvučnike. Bum! Ode plata. Čuj, plata. Moraš nešto i da slušaš. Dve plate. Uvek mora da postoji taj entuzijazam, isti onaj zbog kojeg ćeš naručiti strip, platiti indi igru koju voliš ili najnoviji stand up Louisa CK-a. To je isti onaj entuzijazam, koji se graniči sa mazohizmom, zbog kojeg se uopšte upustiš u avanturu da u Srbiji držiš prodavnicu ploča. I to novih ploča.

- Ploče slušaju zaljubljenici u muziku koji to dižu na neki viši nivo. Na stranu pomodari i hipsteri, pošto je to više trendovska stvar, slušanje ploča zahteva posebnu ljubav i želju da se svemu tome posvetiš više i iskrenije. Cela ta kultura slušanja ploče zahteva na neki način odricanje od savremenog života. Da budeš spreman da promeniš ploču nakon dvadesetak minuta. Mi smo konstatno od otvaranja pred zatvaranjem, to ti je realnost kada živiš od prodaje ploča – smeje se Magdalena.

Slušajući kao mlađi "during the war" priče, nekako mi je ostalo u sećanju to "pucketanje" ploče, kao jedan od razloga zbog čega ploče imaju posebnu draž. Magdalena mi je ipak razrešila taj mit.

- To je glupost. To može samo da te iznervira, to bi bilo kao da voliš da ti preskače ploča. Sa polovnim pločama imaš taj "mačka u džaku" momenat, kaže mi.

Nove ploče imaju istu tržišnu vrednost svuda, kako u Srbiji, tako i u zapadnoevropskim zemljama. Zbog toga ovdašnji ljubitelji i kolekcionari često pribegavaju i polovnim vinilima, koje u prilično nerealnoj količini možete naći u prodavnici "Jugovinil", prvoj i najvećoj prodavnici u Beogradu.

- Kod nas imaš ploče od 100 dinara do 100 evra – rekao mi je Slobodan iz "Jugovinila", pre nego što me je ponudio pivom, a zatim izvadio i trostruko meksičko izdanje Bitlsa, čija se vrednost procenjuje na 800 evra.

- Retkost, izdanje i očuvanost diktiraju cenu. Zanimljivo je da se najviše kupuju albumi ex-yu grupa. Čak i stranci dolaze zbog njih. Više stotina njih je ciljano došlo kod nas, popili bi po pivo i pronašli bi ploču po ukusu. Lepo je kada pomažeš Beogradu da od njega načiniš kulturnu metropolu – kaže mi Slobodan i dodaje da su najprodavanija izdanja EKV-a od domaćih, a Led Cepelina od stranih bendova.

Doći do ploča je prava lutrija i nikada ne znaš šta ćeš naći. Slobodan mi objašnjava da vlasnik "Jugovinila" Borko Bojović prevaljuje ogromne puteve iz godine u godinu kako bi osvežio kolekciju.

- Ljudi nisu svesni šta prodaju. I dalje se događa da neko očisti podrum i samo želi da se ratosilja ploča. Moraš da voliš ovo da bi se bavio time, naročito jer su prihodi često manji nego rashodi. Borko uspe da obiđe nekoliko sajmova godišnje u zapadnoj Evropi, nekada se vrati sa novim pločama, nekada samo proda nešto. Događa mu se i da prevalli duži put po Srbiji, a da ništa ne pronađe – priča mi Slobodan.

Moja želja da napravim profil univerzalnog srpskog kupca ploča, nije uopšte izvodljiva. Pomisliš da bi muzičari trebalo da prednjače u tome, međutim, to je samo još jedan busted mit. I Slobodan i Magdalena mi na keca ispaljuju ime Caneta Partibrejkera kao najredovnijeg kupca iz muzičke branše. Malo ih je koji dolaze u kontinuitetu. Neki bendovi poput Disciplin A Kitschme, Veliki Prezir ili Jarboli, imaju neka od novijih ostvarenja na ploči, što govori da i srpski bendovi mare za tržište ljubitelja vinila.

- Verovatno su profesori najbrojniji, ali teško je precizno reći – kaže mi Slobodan iz "Jugovinila", dok su mi u Pinball Wizardu ispričali jednu anegdotu, koja potvrđuje da nema pravila kada su u pitanju ljubitelji ploča.

- Jednom prilikom u radnju je ušao stranac, izgledao je kao Kurt Kobejn. Reč po reč, rekao nam je da je iz Ukrajine i da igra fudbal za Šahtjor. Nikada nismo čuli za njega, zvao se Dmitri Čigrinskij. Tek kada smo izguglali njegovo ime videli smo da je jedan od najvećih promašaja Barselone, bio je plaćen 25 miliona evra. Tada je izašao "El Camino", album Black Keysa koji smo mu preporučili i oduševio se. Uzeo je još par ploča, a dve godine kasnije se ponovo vratio kod nas. Ispostavilo se da je u Beogradu lečio istu povredu kolena. Sve u svemu, nema pravila – pričaju mi u Pinball Wizardu.

U Beogradu je od novembra zaživela i berza ploča, koja se jednom mesečno održava u Mikseru, pošto je sve više povratnika gramofonskoj igli. Treće subote u aprilu je i čuveni "Record store day", koji je posvećen nezavisnim vlasnicima prodavnica ploča. U Pinball wizardu će takođe obeležiti taj događaj, a u planu je i neka svirka tog dana.

Razmislite, možda je to pravi dan da se vratite analognom zvuku, ili ako vas nikada ploče nisu ni zahvatile, možda je to savršen trenutak da se upoznate sa njima po prvi put.