​Upoznajte gikove koji troše hiljade evra na putovanja po svetu i isprobavanje rolerkostera

Tematski park: to nije samo mesto za koje treba da platiš ulaz, pre nego što veći deo vremena provedeš stojeći u redu. Ove turističke atrakcije – ove popločane, ograđene arene upetljanog čelika živopisnih boja – takođe su crkve, mesta obožavanja hordi takozvanih „rolerkoster gikova".

Obožavatelji rolerkostera putuju po svetu tražeći nove vožnje, trošeći hiljade na putovanja i reklamnu robu, i kunu se na vernost – pomalo nalik fudbalskim navijačima – omiljenim vožnjama. Opsednuti su pojedinostima vezanim za rolerkostere na kojima se voze; pravom rolerkoster giku nije dovoljno da samo stane u red i dva do tri minuta provede naglavačke – moraju forenzički da ukapiraju svaki navoj i krivinu.

Serena Čeri, dvadesetsedmogodišnjakinja iz Bristola, koja na ruci ima tetovažu vožnje "Testera" iz Torp parka, kaže da istinski obožavatelj rolerkostera sa sto metara udaljenosti mora da zna ko je dizajnirao neku vožnju.

„Oni koje je napravila firma B&M imaju veoma debele, nabijene šine – tamo gde se ukrštaju obično su u obliku slova W – dok švajcarski proizvođači uglavnom koriste kockaste šine", objašnjava ona. „Pre više godina, morao si da viriš preko ograde da bi znao ko šta gradi, ali sada to možeš unapred da saznaš na sajtovima za rolerkoster gikove".

U nekim slučajevima, izgleda da entuzijasti preduzimaju ekstremne mere da bi došlo do ekskluzivnih informacija. "Merlin Entertejnment" – kompanija koja je vlasnik skoro svih tematskih parkova u UK – je prijavila da su njihove stranice na društvenim mrežama ishakovali fanovi koji traže vesti o traču (koji je sada potvrđen) da će Torp park sarađivati sa Derenom Braunom.

Za Serenu, gitaristkinju post-hardkor benda Svalbard, posveta njenoj ljubavi prema tematskom parku u pesmi nije bila dovoljna. „Komponovala sam pesmu pod nazivom 'Torp park (radnim danom)' – to je kao neka parodija", kaže ona. „Radnim danima, u Trop parku nema redova. To je kao osvajanje života – potpuno blažen dan kada nema prepreka za tvoje uživanje, i tvoj odnos prema rolerkosterima".

Kao i većina rolerkoster gikova, ona je počela da ih obožava već posle prve vožnje u životu. „Kada sam 1994. prvi put videla "Nemezis" (kod Alton Tauersa), kada se tek otvorio, bio je nešto do tada neviđeno na ovom svetu – njegova struktura, ambicija i razmere su bili kao sa neke druge planete", kaže ona. „Bio je izvrnut, razbacan na sve strane, a opet pomešan sa svim tim vanzemaljskim temama. Delovao je mitološki. Gledala sam svog tatu kako se vozi i molila ga da mi prepriča svaki detalj. Onda sam morala da čekam četiri godine, dok nisam porasla tačno do 1,4 metara, da bih smela da se vozim na njemu".

Vožnja na Nemezisu iz subjektivne perspektive (subjektivna perspektiva je veoma popularno u zajednici rolerkoster gikova)

Prisećajući se svog prvog iskustva na "Nemezisu", Serena to gotovo da upoređuje sa prvim romantičnim susretom: „Bila sam nervozna, uzbuđena, a onda se prebrzo završilo. Tog dana sam se dvaput vozila na njemu, i oba puta sam čekala po dva i po sata".

Većina nas je bila u tematskim parkovima – možda u sklopu školskog izleta kada smo morali da nosimo istovetne rančeve, i to spreda, ili prilikom mučnog prvog sastanka, sa buritom u meksičkoj kantini Alton Tauersa – i uživali u njima. Ali za rolerkoster gikove, to je mnogo više.

„To su umetničke instalacije koje možeš da doživiš", kaže Serena. „Ne radi se samo o tome da sedneš u voz – to počinje kada ugledaš strukturu, kada vidiš koliko je nestvarna. Proučavaš svaki fragment tematike; to je kao da ulaziš u priču".

Džordan Midlton, 25, iz Eseksa, vozila se na 772 rolerkostera u preko stotinu tematskih parkova, spiskavši čitavih hiljadu funti na putovanja do svojih omiljenih vožnji u Japanu, Americi i Evropi. Ona insistira da se ne oblači kao tipični rolerkoster gik, ali kaže da može da ga uoči iz aviona.

„Izgledaju kao da su krenuli u hajking", kaže ona. „Pantalone sa mnogo džepova, da ne moraju da čekiraju torbe na ulazu i izlazu. Udobne patike… zapravo, mene dosta zezaju, zato što imam više stila i ne nosim patike za hajking. Kapuljače koje se skidaju, čizme sa rajsfešlusima da bi mogao lakše da ih skineš za vožnju. Ljudi sa sobom nose japanke, da bi mogli da ih nose posle vožnje u kojoj ima vode".

Džordan – čija opsesija vožnjama je počela kada je bila tinejdžerka i igrala "Rolerkosterskog tajkuna", igru u kojoj sam praviš svoj tematski park – opisuje kako su internet forumi rolerkoster gikova prepuni nadmetanja.

„Moj verenik misli da je rolerkoster gik, ali u stvari nije. Ima neka znanja, ali još nije na nivou gika. Drugi gikovi bi ga osuđivali", kaže ona. „Nije reč samo o poznavanju vožnji; treba znati i proizvođače, planove, troškove izgradnje. Sve. Ima gikova koji znaju koliko šrafova ima na svakoj vožnji u Diznilendu. Drugi imaju spiskove svojih deset omiljenih vožnji, sa unešenim datumima kada se redosled promenio. To je veoma, veoma ozbiljno".

Na internetu besne svađe oko omiljenih pojaseva – šipki koje te održavaju u sedištu – i koji tip telesne građe je najbolji za rolerkostere: visoki, niski, mršavi ili debeli. Ali ta opsesivnost se ne svodi samo na vožnje, kaže Džordan: „Unutar tematskih parkova postoje određeni delovi za koje znaju samo rolerkoster gikovi. Unutar Kolosa u Torp parku, graditelji, firma Intamin, su prilikom izgradnje slučajno u strukturi ostavili nišu u obliku sedišta, koja je sada među gikovima poznata kao 'Itaminov presto'. Mnogi od entuzijasta za rolerkostere se tu slikaju, a mnogi se tu vere ili zaprose nekoga".

Džordan se nije verila na Itaminovom prestolu – ta čast je bila rezervisana za Pirate sa Kariba u tokijskom Diznilendu. Ne da joj je to omiljena vožnja. „U Pensilvaniji postoji rolerkoster koji se zove Skajraš. Zamislite da se vozite na rolerkosteru koji se rita kao divlji mustang, i neprekidno pokušava da vas zbaci, ali sa udobnim pojasem koji vas drži. Stvarno je dobra i brza", kaže ona, opisujući njen Sveti gral rolerkostera. „Takođe, tu je i Magična planina šest zastava – to je Meka rolerkostera. Odeš gore i vidiš samo rolerkostere kako se protežu u nedogled".

Fil Pričard, 30, radi u jednoj farmaceutskoj kompaniji, ali možda ne iznenađuje to što mu lekovi nisu prva strast. Prva strast su mu tematski parkovi. I to jedan posebno.

„Na internetu nije bilo mnogo toga o Torp parku, pa sam napravio Sećanja Torp parka. Sada na njemu ima između 30 i 50 hiljada fotografija Torp parka", kaže on. Jednostavno sam se obratio blogerima i pitao da li mogu da delim njihov sadržaj. Imam sve, od starih logoa, fotografija vožnji kojih više nema, čak i stare „Torp park rendžere" – maskote parka".

Fil ističe da je jedan ključni momenat u istoriji ovog tematskog parka sve promenio za njegov sajt. „Požar 2000. godine je bio veoma težak trenutak", kaže on. „I dalje se rastužim kada se toga setim. Dve vožnje koje su stradale su mi bile bitne dok sam odrastao – Fantomska fantazija i Spori voz duhova, to su mi bile omiljene vožnje kada sam bio dete. To je za mene bio veliki šok, naročito način na koji su nestale. Nikada ništa zvanično nije bilo obavljeno, ali pretpostavljam da je cigareta izazvala požar".

Fil, koji ipak posećuje i druge parkove osim Torpa, kaže da su mu rolerkosteri fiksacija zbog nestvarne konstrukcije. „Ne postoji ništa slično tematskom parku. To je kao da si došao na snimanje filma", kaže on. Nigde na planeti ne možeš iz dubokog svemira da se prebaciš na gusarski brod, pa na neku horor temu, a da ne misliš da je sve to besmisleno. Volim da na takav način obuzdajem svoju skeptičnost".

Vožnja na Testeri u Torp parku, iz subjektivne perspektive

Postoji aspekt zajedništva u kulturi rolerkoster gikova, a naravno, osnovna privlačnost ovih vožnji je očigledna: pomalo ti se učini kao da letiš. Kapiram to. Shvatam zašto se ljudi zainteresuju za rolerkostere i kako prolazna zanimacija može da se pretvori u veliku strast. Ali ovim rolerkoster gikovima sigurno dosadi da isponova i isponova proživljavaju isto dvominutno iskustvo?

Serena, koje se do sada hiljadu puta vozila na Testeri, kaže da joj nikada ne dosadi – i objašnjavajući zašto, ona sumira zašto toliko mnogo rolerkoster gikova biva opčinjeno višesatnim čekanjem u redu za kratki nalet adrenalina.

„Za mene, stvarno sjajan rolerkoster ima svoju priču. Kao rolerkoster, Testera ima predivan ritam. Ima zatvoreni deo, mnogo interaktivnih tačaka dok prolaziš, i svaki put uočiš neki novi element. Od trenutka kada je ugledaš, dok čekaš i kada se voziš, priča mora da se odmotava.

Meni je najbolja kada pljušti kiša. Znaš li da ide malo brže kada su šine mokre i točkovi klizaviji? Testera po kiši i mraku, to mi je apsolutni favorit".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu