Upoznajte tattoo kolektiv koji preferira bol umesto estetike

Ovaj tekst je originalno objavljen na VICE Novi Zeland.

Tetoviranje boli, ali većina ljudi samo čeka da se bol završi. I tattoo umetnici su često pažljivi prema bolu klijenata, prave pauze i izbegavaju svaku nepotrebnu brutalnost. Nije normalno da neko izleti u agoniji kako bi izbegao neumoljivi prodor igle. Nije ni uobičajeno videti sadističku razdraganost na licu tattoo umetnika dok razvlače nenormalno duge, tanke, površinske linije bez ikakve pauze, kao da vuku kroz parče drveta.

Upoznajte Brutal Black. To je tattoo projekat gde mandale dolaze da umru. Tamo gde je vaša neo-tradiconalna japanska tribal tetovažica samo običan modni detalj. Valerio Kanseler, Kami Stjuart i Filip "3Kreuze", su tattoo umetnici koji stoje iza ovog projekta i žele da donesu ritual i preporod u svet tetoviranja. Ono što su stvorili smatra se jednim od najbrutalnijih iskustava koje možete da zamislite: ponosno tvrde da će vam "uništiti život".

Zato sam ih pozvao kako bih saznao zašto bi bilo ko radio ovo.

VICE: Po čemu se Brutal Black razlikuje od običnog tetoviranja? 

Kami: U mom normalnom radu je nabitniji konačan rezultat. Ali ovo je potpuno drugačija stvar za mene. Ne kažem da je ovaj koncept tetoviranja za svakoga, ali on po mom mišljenju dekonstruiše sve što je tetoviranje postalo: plastično, bez duše, iscepkano na modne trendove, medije i pop kulturu. Za mene je ovo jedno veliko "Jebite se" za ono što većina veruje da je suština tetoviranja.

Valerio: Danas je svet tetoviranja jedno kontinuirano istraživanje izuzetnih umetničkih proizvoda koji se često i nazivaju umetnošću – odbijanje ritualnog aspekta. Brutal Black Projekat ne želi da pravi kompromise. Njegov osnovni element je ritualno iskustvo.

Filip: U mom svakodnevnom radu ja jesam i brutalan i grub i popunjavam velike površine kože za jako kratko vreme, ali obraćam više pažnje na mušterije i njihova tela. U ovom projektu nema sažaljenja, nema skrupula, nema empatije – bilo je malo čudno ponašati se tako. Totalno je bolesno ubijati te ljude na sesijama tetoviranja. Gledati bol u njihovim očima i trzaje njihovih tela. Ponosan sam što sa svojim klijentima ostvarujem ciljeve. To ne znači nužno pun rukav ili ogroman tet, to samo znači prelaženje nečije granice. Ako ne možeš pravilno da hodaš nakon sesije to znači da si uradio stvari kako treba. Bol je jednokratan, ponos ostaje zauvek.

Kako je sve ovo počelo? 

Kami: Upoznao sam Valeria na Fejsbuku. Tetovirao je nečije lice, a meni se svidela tetovaža i zainteresovao sam se za njega. Nakon par mejlova, odlučili smo da radimo zajedno na jednom velikom projektu u Italiji. To je dobro prošlo, skapirali smo se i naši stilovi tetoviranja su bili komplementarni tako smo nastavili da radimo zajedno kad god je to bilo moguće, uglavnom dva puta godišnje. Zajedno smo ostvarili tri projekta do sad. Poslednji projekat je bio u Nemačkoj, u to vreme nam se pridružio Filip. Ja, na žalost nisam mogao da učestvujem jer sam imao problem sa letom.

Filip: Kemi je imao problem sa ulaskom iz Škotske zbog svog izgleda i nekoliko istetoviranih svastika, pa je policija imala dodatnih pitanja zbog čega je propustio svoj let. Onda je ceo projekat morao da se odvije pod novim uslovima. Planirali smo to nekoliko meseci i naša mušterija, jedan od mojih dobrih prijatelja, je konačno bio spreman. Frenki je znao da će mu se desiti nešto primitivno i brutalno. Tetoviranje je trajalo ukupno pet sati kroz dva dana, što većom brzinom, samo sa par pauza za povraćanje i plakanje.

Kada ste shvatili da je Brutal Black Projekat nešto više od estetike?

Kami: Stvari su se promenile u mojoj glavi kada sam video reakcije klijenata tokom tetoviranja. U ovom projektu nije uvek bitan rezultat, bitan je sam proces. Vraćanje na primitivno, kao obred prelaska. Testiranje sopstvenih unutrašnjih granica. Koliko nešto stvarno želiš? Da li možeš da izdržiš do kraja? Tragovi koji ostaju od tetoviranja su samo podsetnik na ono što si naučio o sebi u tom procesu. Za mene su ti tragovi u koži manje važni od tragova koji ostaju u glavi.

Valerio: Ništa nije bilo definisano, ništa nije bilo planirano, ništa nije bilo forsirano. Nismo znali šta će od toga nastati, ali rodila se određena svest. Brutal Black poziva ponovo na iskonsku brutalnost koja je nestala u savremenom svetu. Postoje mnogi drugi nasilni plemenski rituali koji bi se mogli opisati kao testovi preživljavanja. Iako ovaj projekat nije u znak sećanja na plemenske rituale, njegova energija je istog porekla.

Šta vi mislite da motiviše ljude da se ovako tetoviraju?

Kami: Mogu da govorim samo za sebe ovde, jer pretpostavljam da svi imaju sopstvene motive za učešće u projektu. Jednostavno, uživam u energiji koju razmenjuju tattoo majstori i klijenti, jako je intenzivno i za jedne i za druge, ali na dobar način. Ponekad je teško naterati sebe da istraješ još malo od onoga što misliš da možeš da podneseš, i kao umetnik u odnosu na mogućnosti i istrajnost klijenta. Krajnji cilj ne postoji, život je serija događaja, a ovo je samo jedan od njih. Tetoviranje može da ti pomogne da pronađeš svoje korene i naučiš da bol, kao i zadovoljstvo, mogu biti procesi koji tebi odgovaraju. To je intenzivan momenat u životu koji je najvećim delom popunjen osećanjima koja se lako zaboravljaju. Ako se ogolimo do tribalnog, nekada smo bili ratnici. Zapamti to. Lako je postati dron u mlakom svetu na koji smo primorani.

Valerio: Svako je slobodan da na svoj način proživi ovo iskustvo. To može biti izazov za nas same ili izazov protiv nas. Možda je teško poverovati, ali u tome nema ničeg negativnog – nema mržnje ili sadizma. U svakom slučaju, ja sam samo vozilo, onaj koji izvršava, mesar. Telo može da podnese ovaj ritual, ali je nužno imati jak um.

Kada je sledeći Brutal Black Projekat?

Filip: Krajem godine u Italiji, taj projekat će učiniti da naš dvodnevni sastanak sa Frenkijem izgleda kao dečija igra. Nadajmo se da će svi preživeti.

Još na VICE:

Najgore tetovaže koje ljudi i dalje žele u Novom Sadu

Pričali smo sa ovim likom o njegovoj "VICE" tetovaži

Deset pitanja koja ste oduvek želeli da postavite vlasniku javne kuće