Uskrsnuće Britni Spirs

Britni Spirs me je, na neki način, uvela u pornografiju. Bila sam u srednjoj školi kada mi je jedna školska drugarica sa pravednim gađenjem osobenim za tinejdžerke prenela kako je našla bratov štek fotografija: profesionalno iskeženo lice Britni Spirs zalepljeno na profesionalno golo telo neke žene. To je bilo zbunjujuće, čak i tada. Nije li nam Britni već dala sebe, pevajući, „Udari me, dušo još jedanput", u razdrljenoj školskoj uniformi? Zar to nije bilo dovoljno, kada je ispunjenje dečačkih snova u pitanju?

To je bilo pre 16 godina. A sada, iste nedelje kada je mag tinejdžerskog popa Lu Perlman umro, pornografija kućne izrade brata moje drugarice deluje kao alegorija za sve načine na koje smo iskorišćavali i zlostavljali prvu američku pop princezu. To je priča koja može da se ispriča preko dve decenije njenog pojavljivanja na dodelama VMA nagrada – i Britni to zna. U nedelju, pred objavljivanje Glory, njenog devetog studijskog albuma, nastupiće na dodeli VMA nagrada, devet godina posle katastrofalnog nastupa koji je prethodio onome što se uvek naziva njenim veoma javnim nervnim slomom. U video tizeru objavljenom prošle nedelje, ona se pominje samo u savršeno napisanoj naraciji: „VMA nagrade ti ne daju samo pozornicu, one ti daju priču, omogućuju ti da delić sekunde učiniš večnim. Još nisi ni svestan, a to je već istorija. Još nisi ni svestan, a to je već Britni Spirs, kučko".

Nova Britni, koja ti govori da „radiš, kučko" (kao što je to učinila 2013, u istoimenoj kapitalističkoj himni, bizarnim britanskim akcentom, koji je bio pola Poš Spajs, a pola Dik Van Dajk), nije sasvim zasenila svoju prethodnu inkarnaciju. Čak i pre nego što su se pojavile te besmrtne slike na kojima pravi grimase, razrogačenih očiju i ćelava, njene pesme kao da su prizivale neku uznemirujuću vrstu eksploatacije. Sećam se kako se mama jedne moje drugarice, Britanka koja je stasala u vreme protesta u Grinem Komonu i časopisa Sper Rib, šokirala u neverici kada je na radiju čula njen glas kako peva: „Rođena sam da te usrećim".

To je bilo 1999. do 2001, zašećereni sentiment pesme „Rođena sam da te usrećim" bio je prelomljen u nešto manje pokorno – jednako servilno, ali mnogo bestidnije. „Ja sam ti robinja", sa ritmovima koje su programirali Neptjuns i glisando vokalom je, zajedno sa nervoznom, drhtavom pesmom „Otrovna" je jedna od najboljih pesama Britni. 2001, izvela ju je na dodeli VMA nagrada, kružeći po sceni sa živim albino pitonom obmotanim oko ramena, u nastupu koji se univerzalno smatra za „ikonični". Time su VMA nagrade ušle u istoriju, i Britni to dobro zna.

Epitetom „ikonična" su Britni ponovo nazvali dve godine kasnije. U naše doba, kada je jednakost u braku prevaziđena tema, možemo da razglabamo o tome šta stoji iza toga što su se dve navodno strejt žene ljubile pred kamerama, i da li išta uopšte i stoji iza toga. Ali Madona je 2003. krljnula žvaku Britni, i to je prihvaćeno kao čista pop senzacija. Šlag na torti je bio kadar na pomalo zapanjenom Džastinu Timberlejku, Birtninom bivšem momku.

Nije ponovo nastupala na VMA nagradama sve do 2007, a do tada je već izgledalo kao da je albino piton Banana isterao život iz nje, i nismo gledali gipku, savitljivu plesačicu koja je izvodila „…dušo, još jednom", ili „Ups, opet sam to uradila", već ženu koja je delovala kao prilično neuspešno oživljen leš. Njen tada akutelni singl, „Daj mi još", uključuje i stihove, „Osećam da mi iz gomile govore/daj mi, daj mi još", što nažalost nije moglo da bude dalje od stvarnosti.

Gledajući dezorijentisanu i zbunjenu Britni kako tetura i peva na plejbek, poželeo bi ne da je obmotaš zmijom, već da je ušuškaš u fini, topli džemper – da je posadiš da sedne, skuvaš joj čaj i kažeš joj da je sve u redu, i da ne mora to da radi. Ali bilo je očigledno da je svet mnogo okrutniji od toga. Na primer, Njujork tajms je lamentirao: „Nije razočarala; bila je grozna. Vidno nervozna, teturala je po sceni, trapavo plesala i nije izvela ništa što je zvučalo ili izgledalo kao pevanje uživo". Čak je i Vupi Goldberg, koja nije baš poznata po svom poganom jeziku kao što je to Perez Hilton, na televiziji rekla da ona, „Izgleda kao da je jednostavno nije briga. Kao neka loša striptizeta".

U nastupajućim mesecima, Britni je izgubila starateljstvo nad decom, smeštena je u psihijatrijsku ustanovu, i stavljena pod nadzor svog oca Džejmsa Spirsa i advokata Endrjua Voleta, koji i dalje imaju kontrolu nad njenom imovinom. Kao što u opširnom članku u Njujork tajmsu piše, takav aranžman se primenjuje samo za stare, invalide ili mentalno obolele.

Danas njen Instagram vrvi od pločica na trbušnjacima, učtivih i simpatičnih inspirativnih citata, i od onoga što bi ona verovatno nazvala pozitivnom energijom. Ali odluke o njenom životu, barem o njenom zdravlju i finansijama, i dalje nisu u našim rukama. 2007. bismo se ovome rugali. 2016. smo malo prosvetljeniji i saosećajniji i po pitanju mentalnog zdravlja i ljudskosti naših slavnih ličnosti.

Sama Britni, koju je časopis Forbs 2015. proglasio kao petu muzičku zvezdu po zaradi, naučila je da nam se obraća sa „kučko", u doba kada svet manje maltertira zabavljačice, a više ih ostavlja na miru i pušta ih da se same izbore sa sobom.

I tako, devet godina posle njenog poslednjeg pojavljivanja na dodeli VMA nagrada, Britni će se sada tamo pojaviti svojom dobrom voljom. Konačno može da ima malo Slave. Krisu Krokeru, gde god da je (tip koji je u začetku Jutjuba imao prolazni trenutak slave, kada je cmizdrio u kameru da ostavimo Britni na miru), želja je ispunjena. Možda je volimo zbog njene ekstremne patnje i njene očevidne ranjivosti. Ili je možda volimo zato što je bila i ostala, barem za mnoge od nas, naša mladost. Ili je možda volimo zato što smo odrasli, i Bijonse, boginja i roditelj svih nas, nas je naučila kako da ispravno postupamo prema pop zvezdama. One nam nisu robovi, niti su rođene da nas usreće – kada ih povređujemo, povređujemo sami sebe.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu