Oni koji u Srbiji progovore o seksualnom zlostavljanju daju nadu za bolje sutra

Nakon što je javnost uzdrmala ispovest Milene Radulović, posle koje je uhapšen Miroslav Aleksić, pokrenuta je tema o kojoj se na našim prostorima dosad nije govorilo. Devojke pretežno na društvenim mrežama istupaju i pričaju svoje priče, mnoge i dalje anonimno. 

U pitanju je veliki pomak za naše društvo - i upravo zbog toga što ovaj pomak donosi i promene, može delovati zbunjujuće šta bi mogao biti epilog ove priče. Ipak, situacija se i dalje razvija. Na profilu @tarot_bejb, nekadašnja autorka VICE Srbija Ana Jakšić već danima objavljuje ispovesti devojaka koje su preživele zlostavljanje. Ona je svoju platformu na društvenoj mreži Instagram iskoristila kako bi devojke koje su ćutale, a preživele strašna iskustva, imale mesto da javnosti bez saopštavanja sopstvenog imena kažu šta su preživele. Kontaktirala sam nju, ali i psihoterapeutkinju Jelenu Vukelić iz Psihološkog Jezgro Centra kako bismo pokušale da raščlanimo promene koje nam se ovih dana dešavaju, ali i kako bi važnost ovih promena bila jasna.

“Ne mogu ni da prebrojim koliko mi se devojaka javilo, nemam vremena za to, previše ih je”, kaže Ana Jakšić. Objašnjava da je sve počelo nakon što je spontano podelila vest o Aleksiću. “Potom sam počela na mojim Instagram storijima da pričam o drugim profesorima za koje znam da su seksualno uznemiravali studentkinje”, objašnjava Ana. “U pitanju su dva profesora sa FPN-a. Devojke su bile željne da podele svoja iskustva baš sa tim profesorima, a onda kako sam objavljivala sve je krenulo da se širi. Sada ima baš dosta priča, ali skoro svako ime se ponavlja više puta. Za neke profesore sam dobila toliko ispovesti da više ne kačim jer je bukvalno previše, ali sve čuvam.”

Ana kaže da joj se čini se da je ovim devojkama prvenstveno potrebno da podele svoju priču, da konačno nekome kažu šta im se desilo. “Druga i glavna stvar je da se javno iznese istina kako bi sve ostale žene i devojke bile upozorene na vreme. Treća stvar je to što neke žele i konkretne posledice poput smene određenih profesora.”

Psihoterapeutkinja Jelena Vukelić, s druge strane, objašnjava da cela psihologija onako kako je danas znamo počiva na otkriću nesvesnog i na našem mehanizmu potiskivanju. “Početak savremene psihologije je otkriće nesvesnog, i u pitanju su osnovni postulati Frojdove psihoanalize. Sve neprijatne sadržaje koje doživimo automatski potiskujemo iz svesti, zato što nam je jako ugrožavajuće da se bavimo njima,” objašnjava Jelena. “Znači, ako imamo nešto što ruši sistem vrednosti u koji verujemo, što ruši našu sliku o sebi, mi te neprijatne sadržaje potiskujemo u nesvesno. Društvo takođe ima potrebu da potiskuje neprijatne sadržaje”, kaže ona. “Svi dobro znamo da smo u ratnim traumama doživeli da i naši borci učestvuju u silovanju žena i mučenju neprijatelja, i o tome se jako retko priča, zato što je to rušenje slike o nama kao idealnim Srbima, idealnim borcima, junacima, herojima.”

Jelena kaže da je ovo širi kontekst - čak i ako je u pitanju muškarac, a ne samo žena, i ako su u pitanju muška iskustva, a ne samo ženska, desi se taj univerzalni princip, odbrambeni mehanizam, koji za cilj ima da zaštiti idealizovanu sliku o sebi.

“Društvo ima potrebu da ne obrađuje ove teme, a čini mi se da je status kvo ono protiv čega svi treba da se borimo. Jedno od osnovnih pravila funkcionisanja društva sadržano je u onom kolokvijalnom “ne talasaj”. Naime, društvo funkcioniše tako da postoje ljudi koji su na pozicijama moći, obično ljudi koji su pedagozi, lekari, sveštenici - a svi znamo da je u katoličkoj crkvi postojala posebna institucija koja se bavila zlostavljanjem, znači, slučajeva je bilo toliko da je moralo da se oformi posebno telo koje bi se bavilo time. Sve su to neke ugledne ličnosti, takozvani stubovi društva, i mi imamo potrebu da ih doživljavamo kao autoritete, ne samo u profesionalnom smislu, već i kao autoritete koji imaju neki lični integritet.”

Jelena kaže da seksualno zlostavljanje upravo dovodi u pitanje sliku koju svi roditelji žele da imaju u svom umu, a to je: kada pošaljem dete u školu ja dajem blanko ček i imam apsolutno poverenje da će se u toj školi voditi računa o mom detetu.

“Dakle, roditelji imaju poverenje da će škola u koju upisuju svoje dete voditi računa o najboljem interesu njihove dece. Sama ideja da u najzaštićenijim uslovima, a to su uslovi bolnice, škole, tamo gde su ljudi najranjiviji, može da se desi seksualno zlostavljanje, opet ugrožava tu neku sliku o nama i dovodi u pitanje to da li treba da imamo poverenja u institucije društva ili ne”, kaže Jelena.

Pitala sam Jelenu ono što se mnogi pitaju ovih dana, a što može biti protumačeno kao zlonamerno pitanje - zbog čega mnoge žrtve ćute o onome što su preživele?

“Svako ko prijavi zlostavljanje, opet, dolazi na stub srama, i to je ono zbog čega se svaka žena boji da prijavi zlostavljanje, i to je osnovni razlog - pitanje postiđivanja, izlaženja iz zone komfora, pitanje ogromnog stida, osuđivanja, žene ne očekuju da će biti podržane, već da će njihova realnost biti negirana, da će one biti proglašene za one koje su bile odgovorne za taj čin, uvek će se pozivati na njihovu hrabrost, na to da su mogle da pobegnu da su želele to da spreče, da su mogle da se ponašaju drugačije da do toga ne bi došlo”, nabraja Jelena. “Lavina komentara koja kreće je ono što obeshrabruje žrtve seksualnog zlostavljanja.“

Ona kaže da je teško nositi se sa ovim problemima jer su u pitanju traumatična iskustva. Ali, upravo zbog toga, važno je i pričati o njima. “Pitanje zašto kada pričamo o drugima pomažemo sebi je pitanje o tome kako se leči trauma”, objašnjava Jelena. “Trauma je izlivanje u naš inače predvidljiv život nečega jako strašnog. Trauma podrazumeva da čitav jedan svet nestaje u jednom danu zahvaljujući događaju koji menja naše osećanje sebe, osećanje sigurnosti i očekivanja od života. Ona je nešto što se u nauci počelo proučavati nakon Vijetnamskog rata - čuven je Vijetnamski sindrom, gde su povratnici iz ovog rata imali proganjajuće snove, noćne more, flešbekove, reagovali su celim telom na određene zvukove ili mirise paljevine, zato što su ih podsećali na neprijatna iskustva iz Vijetnama. Tada počinje da se leči trauma,” kaže Jelena. 

Seksualno zlostavljanje, gubitak bliskog člana, učešće u saobraćajnoj nesreći, gledanje kako neko strada - sve to izaziva traumu. Seksualno zlostavljanje je jedno od najvećih mogućih trauma, kaže Jelena, i to zato što se na taj način u jednom danu ne samo gubi naša ideja o tome da je život predvidljiv i bezbedan, već zbog toga što se i na taj način gubi najintimniji, najskrovitiji deo sebe. “Pogotovo zato što je ženska populacija vaspitana da je to potrebno podeliti sa onim koga najviše volite,” kaže ona. “Trauma seksualnog zlostavljanja je jedan od najdelikatnijih i najtežih oblika traume, baš zato što je povezano i sa reproduktivnim sistemom, organima, zato što se tiče plodnosti, dostojanstva žene, zato što udara na temelj ženskog bića.”

Ona objašnjava da se lečenje traume dešava sa tri T: time, tears and talking (vreme, suze i razgovor). “Jako je važno pričati. Kada neko ko je u traumi dođe kod psihologa, uvek se postavlja jedno pitanje: ko vam je podrška? Dakle, ko je podrška i da li imamo nekoga kome to možemo da kažemo. Kada imamo podršku, imamo šanse da trauma dobije drugačiji prijem, da osoba u prvom trenutku doživi prihvatanje. Najvažnije je da se veruje onom ko ima potrebu da to kaže. U našim medijima i u javnosti se momentalno počne sa idejom da je neko imao zlu nameru kada govori o svojoj traumi.”

“Prvo bi trebalo da, za svaki slučaj, uvek i apsolutno budemo tu za osobu koja to ima da kaže, zato što je u pitanju jedna od najstrašnijih stvari koje mogu da se kažu. Nepoverenje, neverica, nekontrolisanje pokazivanje gađenja na licu, koje čoveku stvarno može da se otme baš zbog toga što je u pitanju jako škakljiva tema, može jako da obeshrabri onog ko je smogao snage da se poveri i da kaže”, objašnjava Jelena.

Ona kaže da žrtve zlostavljanja ne progovaraju jer imaju ideju da im se neće verovati. “Sve emocije koje trauma izaziva treba u toploj i sigurnoj klimi izgovarati i imati podršku i empatiju onih koji su prekoputa nas. Tešenje - biće ti bolje, zaboravićeš, vreme leči - su poslednje stvari koje tada treba reći. Jedino što je lekovito je, “Ja sam tu za tebe,” “Slobodno možeš da mi kažeš,” “Ne mogu ni da zamislim kako ti je teško,” “ Ovo mora da te je jako bolelo, žao mi je što si to prolazila sama.” 

“Način komunikacije sa ljudima koji su u traumi je jako važan. Ovo su lekovite reči, a postoje i edukacije o tome koje reči treba upotrebiti. Ono što se stvara u trenutku kada se neko ispovedi na ovu temu, jeste narativ. Ovo danas mi se sviđa, jer svi kažu da je Milena hrabra. To je narativ koji će njeno iskustvo preoblikovati u nešto što je dostojanstveno, što je hrabar čin, što je smisleno - naime, njena žrtva će imati smisla, zato što će pomoći da se javnost promeni, da se edukujemo, i da se zaštite osobe koje bi isto mogle biti ugrožene”, kaže Jelena.

Jelena dodaje da je još jedna od tema o kojima treba pričati narcissistic abuse. “To je jako moderna tema u psihologiji, mnogi pišu o njoj. Mnogi stručnjaci Trampa svrstavaju pod narcistički poremećaj ličnosti, i mnogi psiholozi reagovali su jer tvrde da je jako strašno na čelu države imati osobu koja je takav primer ovog poremećaja, zato što to daje jako loš primer u načinu komuniciranja, u rešavanju problema, što je sve tipično za ovaj poremećaj, kao i da to loše utiče na mentalno zdravlje nacije.”

“Kada uzmemo u obzir ponašanje ovog konkretnog zlostavljača, Mike Aleksića, možemo videti da je u pitanju tipičan primer narcisoidnog poremećaja ličnosti sa psihopatskom strukturom, najverovatnije - ne bih sada da mi tu dijagnostikujemo, ali je važno reći, jer osobe ovakvog mentalnog stanja uglavnom budu u stanju da izazovu osobe koje ih optuže, da ih obavezno postide, da svakoga ko hoće da priča o njima dovedu o pitanje, da ponište njihovu realnost, što se naziva gaslighting - u narodu poznato, “praviš me ludim”. 

Pošto je u pitanju ogroman autoritet, kako se suprotstaviti tome? U pitanju je ugledan član društva, predstavnik jedne branše, neko ko ima iza sebe tri hiljade đaka, upisuje decu na fakultet sa velikim uspehom - znači, suprotstavljamo se ne samo jednom, jako moćnom čoveku, već i čitavom sistemu koji stoji iza njega. Jelena kaže da su vrlo često su u našem društvu to stubovi patrijarhalne moći. “Za njega čak stoji i neka saradnja sa Arkanom - odmah nam na pamet pada nešto što je povezano sa najopasnijim slojem našeg društva, jer su to ljudi koji ne prezaju da svoje probleme rešavaju na razne načine.”

Kako to izgleda u ovom preseku, kada jedna osoba odluči da prijavi zlostavljanje u državi kao što je naša, gde znamo da su mnogo kompetentniji ljudi pokušavali da dovedu u pitanje neke loše postupke, pa su završavali loše i nisu uspevali da dođu do istine? “Ovaj slučaj dovodi u pitanje srpski patrijarhat, poziciju moći i dovodi nas u lepu priliku da pričamo o narcisoidnom poremećaju ličnosti, koje često oko sebe napravi kult ličnosti, a onda zahvaljujući tom kultu ličnosti utiče na ponašanje i formiranje grupne dinamike, gde je njegova reč poslednja. Ono što je sada šokantno, i što mislim da se više nikada neće desiti je to da roditelji nemaju prava da utiču na to da zaštite svoju decu”, zaključuje Jelena.

Ipak, baš iz razloga što se govori o moćnim ljudima, pitala sam Anu Jakšić da li je, nakon deljenja priča zlostavljanih devojaka, zabrinuta za sopstvenu bezbednost. 

“Nisam uplašena. Ti muškarci su svi donekle javne ličnosti i ne bi smeli ništa da mi urade, niti mislim da bi to pokušali”, kaže Ana. “S druge strane postoji opasnost da me neko od njih tuži, ali toga se ne bojim. Svi oni vrlo dobro znaju da nije pametno da privlače dodatnu pažnju na sebe sada kada se pokrenula priča. Ako bi me neko tužio samo bi svoje optužbe stavio pod lupu, medijsku pažnju i još veće interesovanje javnosti.” 

Ona kaže da ovi ljudi nisu glupi, te da im zato godinama uspeva nekažnjeno predatorsko ponašanje. “Upoznata sam sa krivičnim delom za koje mogu da me tuže (uvreda) jer me je pre možda šest godina pokojni Amfilohije Radović tužio i izgubio. Ovima kažem samo napred! Javno mnjenje u potpunosti podržava moju akciju i dobila sam više poruka od advokata da mi nude besplatno zastupanje ukoliko bude potrebe.”

Jelena Vukelić kaže da ljudi poput Aleksića imaju veliku potrebu da budu moćni, da imaju apsolutnu moć, i ne vole nikako da se nalaze u ravnopravnom odnosu, ni sa sopstvenom generacijom. “Biraju što nemoćnije ljude kako bi svoju moć demonstrirali na njima. Kada se neko pobuni, odmah bude posramljen, izvrgne se ruglu. Sama ideja da se zlostavljanje desilo dok su sva deca bila u sobi dokaz je da je nastavnik bio izuzetno siguran da neće doći do nekontrolisanih reakcija, pogotovo zbog toga što je on žrtve pripremao godinama.”

Objašnjava i da je on je imao neka svoja pravila, gde je on apsolutno ispravan, i da svako ko se tome suprotstavi je bezobrazan, nevaspitan, ne poštuje starije. “Kombinacija apsolutizma i vere u Boga je hrišćanski nonsens - samo je Bog neko ko je apsolutno u pravu, a osnovno delo Božje prema ljudima je ljubav. Metode ovog čoveka sve su samo ne hrišćanske - i na javnom nivou, koji nam je svima bio dostupan vidi se zloupotreba nečega što je sveto i veliko, kao i pozivanje na to da ukoliko se neko suprotstavlja njemu suprotstavlja upravo tome svetom.”

Ona zaključuje da se treba  zapitati, da li elita ima to nešto što u nama treba da izazove apsolutno poverenje, i da li je to razlog da nekome bez kontrole poveravamo naše dete?

“Bilo kakva zloupotreba moći je suština ove situacije. Kada si na mestu koje pordrazumeva veću moć, i koje podrazumeva da utičeš na karijeru onoga kome se udvaraš, to je već manipulacija. Najvažnija odlika ljudi koji imaju ovakav poremećaj ličnosti je da su izuzetno manipulativni i da se koriste svim onim čime se normalan čovek ne bi usudio koristiti”, kaže Jelena. “Onda dolazimo do toga da su muškarci obično na poziciji moći i da je to stvar rodnih uloga, i da ne znamo šta bi bilo, ili šta će biti kada žene budu podjednako na pozicijama moći.”

Ona ističe da je podjednako loše i da žena koja ima mnogo novca i moći, kada joj na razgovor za posao dođe neko lep, mlad i zgodan, na taj način bira, manipuliše i seksualno zlostavlja, a da pritom traži da se o tome ne priča. “Jedno vreme se pričalo o položaju manekena u svetu mode, gde su “na vlasti” gej muškarci, te da je modeling kod muškaraca profesija gde je tako nešto zahtevano. Ili recimo u nekim zatvorenim muškim sredinama, tipa u vojsci, manastirima u gde je na vrhu hijerarhije neko ko je gej orijentacije”, priča Jelena.

Jelena govori i o tome da je važno imati institucijalnu podršku kada se ovakve stvari dese. “Incest trauma centar je jedna od najstarijih nevladinih organizacija u Beogradu, koja se bavi ne samo incestom, već i seksualnim zlostavljanjem, svake nedelje ima, čini mi se, sedam prijavljenih slučajeva”, kaže Jelena. 

“Postoji podatak da je jedna od četiri devojčice zlostavljana, i da je jedan od pet dečaka zlostavljan. Dakle, pričamo o seksualnom zlostavljanju kao nečemu što je toliko često i van ove škole glume, tako da je ovo važna i teška tema - trebalo bi da se u pravilnim vremenskim intervalima dešava nesenzacionalističko izveštavanje, koje se ne tiče pojedinačnih slučajeva, već služi da se proširi svest u društvu o tome koliko je to prisutno, kao i da se poveća naša alertnost da reagujemo.”

Ona naglašava da je potrebna i edukacija u prosveti - lekari već prolaze tu edukaciju, te lekari koji vide bilo koju povredu, ogrebotinu, infekciju koja se tiče polnih organa, imaju obavezu da naprave izveštaj, te ako se sumnja ponavlja, da o tome obaveste Zavod za socijalni rad, koji je prva karika u lancu, a onda oni kontaktiraju policiju. 

“Mislim da će mnogo toga biti promenjeno, zbog hrabrosti ove mlade žene, da će se otvoriti mnogi kanali, i da će postojati više svesti o tome da se zlostavljanje može prijaviti. Kada u komšiluku vidimo da je dete jako povučeno, da se ponaša bizarno, da se ponaša seksualizovano iako ima jako malo godina, može da se posumnja da se dešava seksualno zlostavljanje. Kampanja #tičemese o zlostavljanju žena promoviše da treba prijaviti, ukoliko pretpostavljamo da se zlostavljanje dešava”, kaže Jelena.

“Isto tako, kada vidimo vidljive dokaze da je dete nesrećno, da ima vrlo upadljivo bizarno ponašanje, da postoje crteži koji su nesumnjivi dokaz da je dete videlo stvari koje ne može samo da zamisli, svakako treba govoriti i ne gurati glavu u pesak.”

“Pošto se ovde zlostavljanje desilo u grupi, važno je da govorimo o tome kako grupa utiče na razvoj deteta. Detetu u osnovnoj i srednjoj školi uticaj porodice polako zamenjuje uticaj grupe, i ponekada je važnija pripadnost grupi, a obično se i zlostavljanje u tom periodu povezuje sa željom da se bude deo grupe, jer dete ne želi da bude isključeno iz grupe.”

”Grupa može biti izuzetno podsticajna za razvoj i važno je primetiti da, u trenucima kada dete ne uspeva da postane deo grupe, može posegnuti za time da svoje mesto pronađe u grupama kao što su navijačke, pošto već ne može da svoje mesto pronađe u nekoj od grupa koja neguju pozitivne vrednosti. Ono što te grupe daju je osećanje da grupa prihvata dete i prepoznaje kao vrednog člana”, objašnjava Jelena.

Ona ističe da ponekada dobra grupa može da ima protektivno dejstvo prilikom razvoja, ukoliko dete recimo potiče iz problematičnih porodica. Grupa u tom slučaju pruža osećanje pripadnosti, samopoštovanja i na taj način dete u grupi može dobiti ono što je izostalo u porodici.

Jelena objašnjava da je uticaj grupe u ovoj situaciji bio značajan, jer je grupa naizgled negovala najviše vrednosti - čitanje knjiga, hrišćanske vrednosti, naporan rad, pristojnost. Svako dovođenje u pitanje glavnog autoriteta činilo bi da se dete oseća kao da je izdalo grupu. “Manipulativnost u ovom slučaju je to što se grupa favorizuje, i to što se računa na dečji stid i oprez, kao i održavanje ideje o grupi i identiteta grupe koji je autoritet zacrtao”, kaže Jelena. 

“Poznavanje dinamike grupe od strane profesora je njega činilo sigurnim da će stid i lojalnost grupi biti veći od lične patnje. To nas vraća na još jednu važnu temu - formiranje zdravog samopouzdanja kod dece u toku razvoja.”

Ono što roditelje najviše brine jeste gde je granica između s jedne strane bezobrazluka, a sa druge lepog ponašanja, zauzimanja za sebe i poštovanja starijih? To su najosetljivije teme u dečjem razvoju. Ovo je povod za ozbiljnije shvatanje komunikacije sa decom od najranijeg uzrasta. U prvoj godini, adekvatna nega deteta (odgovaranje na njegove potrebe, prepoznavanje njegovih emocija, nošenje, pevanje - što su sve elementarne stvari) utiče na stvaranje detetove slike o svetu u koji je došao. Roditelji u prvoj godini stvaraju osećanje sigurnosti i prapoverenja. Dete stiče sliku o bezbednom i predvidljivom svetu.”, objašnjava Jelena.

“Posle faze prapoverenja, dolazi do faze nastanka autonomije kod deteta. Kada dete zna da je bezbedno, može da se kreće - da se udalji i vrati - u tom uzrastu, dete po prvi put kaže ne, i to je znak samosvesti, a ne bezobrazluka. Dete na taj način postaje odvojeno od mame, osoba za sebe.” 

Roditelji u strahu da će imati nevaspitano dete, uče dete pokornosti i poslušnosti. Osetljivi su na pojavljivanje odlučnosti i autonomije, pogotovo kada su devojčice u pitanju. Deca se hvale kada su poslušna, a poslušnost i pokornost nisu ista stvar. Za neposlušnog dečaka će se reći da je otresit, junak, a poslušna devojčica se naziva ženstvenom, princezicom. Već u najranijem uzrastu pol deteta određuje šta je poželjno, a šta nepoželjno ponašanje.”

“Vidimo da je i u ovoj školi bilo polaznika koji nisu hteli da trpe zlostavljanje. Mislim da je to odličan primer koliko dete može biti vaspitano u duhu samopoštovanja, tako da zna da postoji granica koja ne sme da se pređe, a to je granica ljudskog dostojanstva”, objašnjava Jelena. “To nije u suprotnosti sa lepim ponašanjem. Ova tema trebalo bi da inspiriše roditelje da svoju decu vaspitavaju tako da se samopoštovanje i pristojnost ne isključuju međusobno.”

“Decu treba učiti da postoje i loši ljudi, i ohrabriti ih da se suprotstavljaju zlu, jer za to je potrebna hrabrost. Svaki pedagog načinom na koji se ophodi prema drugima najbolje pokazuje kako se ispravno ponašati. Deca, kada ih neko tretira sa poštovanjem i dobrotom, samo na taj način uče da se i sama tako ponašanju. Kada su u pitanju kultovi ličnost, dobrota i poštovanje rezervisani su samo za vođu kulta, a njega samog ta pravila ne obavezuju. To je odmah znak da nešto nije u redu. Pravi autoritet svedoči primerom”, zaključuje Jelena.

Jelena ističe da se silovanje dešava i ženama i muškarcima - to je pojava u kojoj smo ravnopravni. Kada razmišljamo o ovome, svi imamo ideju da bismo se, ukoliko nam se to desi, sigurno hrabro borili i pružali otpor. Ipak, ono što izazove šok je činjenica da slilovatelj u žrtvi strah izazove tako što se ponaša na nepredvidiv i neočekivan način.

“Niko od nas za to nije pripremljen. Zato dolazi do potpunog šoka i neverice,” objašnjava Jelena. “Naš kognitivni sistem ne može da prihvati da se našao u takvoj situaciji. Tada je predator najaktivniji, jer koristi trenutak šoka.”

Jedina prednost dece koja su živela u nebezbednim uslovima, kaže Jelena, je to što su takva deca alertna i spremna da reaguju agresijom i u normalnom reagovanju. Neko ko je živeo normalnim životom nije pripremljen da se brani, već je u šoku, postiđen, ne veruje šta mu se dešava, želi i nada se da će situacija prestati, stidi se da reaguje, pogotovo kada se suočava sa osobom koja ima autoritet.

“Imamo osobu koja je u strahu, koja sebe dovodi u pitanje, zna da će biti osuđena, zna da, šta god da uradi, biće dočekana na nož - to prepuštanje je jedna od vrlo čestih reakcija na silovanje, koje se žrtve posle jako stide, baš jer, pre nego što se uopšte išta desi, misle da bi pružanje otpora bilo njihova jedina prirodna reakcija na ovakve strašne događaje”, kaže Jelena.

“Dakle, važno je naglasiti da se zamrzavanje u ovakvim situacijama (freeze) može očekivati u  stanju. Zato na kraju žrtva seksualnog zlostavljanja kaže sebi, “Zašto se nisam borila?” To nikada ne bi trebalo da bude tema. Tema je, zašto je neko sebi to dopustio? Bez obzira na to da li se žrtva borila ili ne, to nije tema. To što se nije branila ne znači da je žrtva to i želela. Treba promeniti paradigmu kada se priča o ovoj temi. To je najveća pouka.”

Ona dodaje da neuronauke objašnjavaju šta se u tom trenutku dešava - dolazi do blokade centra za govor - žrtva hoće, a ne može da viče. U traumi mozak funkcioniše na potpuno drugačiji način. Mi smo spremni da preživimo u svim uslovima, a žene u tim situacijama kažu da se osećaju ugroženo, te se često zamrznu, umesto da se suprotstave, jer se plaše da će u tom trenutku doživeti nešto mnogo gore. “U pitanju je primarni mod preživljavanja, a zbog njega se žrtve kasnije osećaju kao da su krive jer je trebalo da pruže jači otpor. Kada se desi silovanje, najgore što može da se desi žrtvi je da se ona sekundarno viktimizuje i da se optuži za svoje nereagovanje”, kaže Jelena.

Jelena dodaje da se nada da će ovo pokrenuti lavinu tih ispovesti i da će se stvoriti klima u kojoj, kada se ovako nešto desi, osoba koja je preživela silovanje zna da će joj okolina verovati, da neće biti dovođena u pitanje, da će oni koji prežive zlostavljanje moći da se okrenu mehanizmima koji nude jasne sisteme podrške, a da celo društvo bude spremno, da suđenje bude brzo i neodloženo, kao i da se sa zlostavljačem žrtva ne suočava puno puta. “Treba voditi računa o mentalnom zdravlju osobe koja je preživela zlostavljanje pre svega”, naglašava Jelena. 

Sa druge strane, Ana Jakšić kaže da borba ovih devojaka tek počinje. “Postoji privatna grupa koju sam sastavila gde se devojke jednog profesora organizuju da ga grupno prijave. Ja im pomažem i verujem da će uspeti”, kaže Ana. “Za sada imamo oko deset žrtava, brojne svedoke, neke materijalne dokaze i podršku fakultetskog parlamenta. Nadamo se podršci određenih profesorki koje su takođe imale neprijatna iskustva s tim čovekom, jer instituacionalni autoriteti imaju mnogo veću moć u ovakvim situacijama. Kada on bude otpušten to će biti velika pobeda i sigurno će inspirisati ostale da prekinu svoje neprikladno ponašanje”, zaključuje Ana.

Ona takođe navodi i da je trenutno u razvoju veb sajt predatorisrbija.com gde će biti anonimno objavljene ispovesti koje je dobijala od devojaka kako bi žene širom Srbije mogle lako da pretraže sve što je do tog trenutka objavljeno. 

Jelena zaključuje da ipak živimo u post-metoo eri. “Živimo u zapadnoj kulturi, a zloupotreba položaja muškaraca u patrijarhalnom sistemu govori o tome da je i politička klima važna kada se percipiraju ovi događaji. I nauka i istraživanja na ovu temu doživljavaju plimu i oseku, sve zbog političke klime. Način na koje je javnost u Srbiji reagovala je veliki događaj za Srbiju, jer se oseća dah post-metoo ere”, kaže Jelena. “Ono što nam je pre samo nekoliko godina bilo sasvim normalno, danas postaje nezamislivo.”