Ovo su TV programi koji su nam obeležili detinjstvo

Nisam od onih ljudi koji govore da je sve bilo bolje pre nego sad. Ali činjenica je da je s dolaskom interneta televizija postala medij C klase (i pritom ne mislim C klasa kao Mercedes C klase), popularno rečeno "za siromašne" jer ne uspeva da isprati način života. Evo, prva ja nemam televizor, a nekada sam se uspavljivala uz špicu Dnevnika. Druga je priča što sam zaljubljena u kulturno obrazovne i serijske programe i uvek sam se pitala zašto niko ne upiše FDU sa željom da postane bog TV programa nego svi hoće neke sumnjive autorske filmove i pozorište. Rasla sam uz smirene i autoritativne glasove televizijskih spikera koji ne prave govorne greške i to je možda jedini autoritet koji sam poštovala.

Rasla sam u devedesetim, i ono što sam ja gledala nije bilo sjajno izvedeno ni skupo, tako da današnji argumenti o budžetima u doba krize (u kojoj smo btw oduvek) padaju u vodu.

Ti programi su bili deo neke šire slagalice kulturne politike (da, to je postojalo) koja proizvodi ono što zovemo Opšta kultura. Tako da kad neko danas kuka nad "nestankom pravih vrednosti" neka razmisli o tome da su za taj nestanak odgovorni školovani ljudi u foteljama na televizijama koji nisu motivisani kulturnom politikom već isključivo profitom, a ne učesnice rijaliti programa, na kojima se uvek slamaju kola.

U jednom od mojih omiljenih filmova "Nemačka u jesen", u Nemačkoj se sedamdesetih snima TV drama Antigona pa je cenzurišu zbog cele frke oko Bader Majnhof sahrane jer će švabo radnik shvatiti analogiju između grčke junakinje i samoubijenih disidenata čiju su sahranu vlasti zabranile ko u pomenutoj drami. TV i masovni mediji bili su posmatrani (i cenzurisani) na nekom sadržajnom nivou, a ne na proterivanju dupeta i sisa. Mislim da je ključna razlika između tada i sada bilo što se ranije pretpostavljalo da su TV gledaoci pametni ili ako ništa bar radoznali ili zainteresovani čak i ako su sasvim mali, a danas se veruje da su ljudi koji gledaju televizor zastareli, besposleni, dosadni i glupi pa autori tako i kreiraju sadržaje. Ok, kapiram i tržište i oglašivače, ali moja teza je da su profesionalci a ne publika ili oglašivači učinili TV potpuno irelevantnim medijem.

Imala sam 5 godina dok se prikazivao ovaj program i delovi emisije Najljepše priče klasične starine TV Sarajevo su mi se urezali u najdublji deo korteksa. Moja omiljena epizoda bila je sa Orfejem i Euridikom jer sam i tad imala trust issue, ali zašto da odvajamo, odlični su i delovi kad je oholi Dedal napravio sebi sina poput Pigmaliona ili Đepeta, kad je Faetont ukrao ćaletu vatrena kola i skrljao se u more ili kad je Persefona pomogla Tezeju da izađe na pravi put u lavirintu. Kada sam nedavno pogledala epizodu, otkrila sam da svi stari Grci imaju bosanski akcenat i setila sam se da mi to kao detetu nije predstavljalo nikakav problem. Niko mi ne može objasniti kako je neko nekada na TV Sarajevu pretpostavio da deci neće biti teško da razumeju grčki alphabet a danas gledaju "ga-ga gu-gu" crtane filmove bez višesložnih reči. Šalu na stranu ovaj dečiji serijal je nastao prema istoimenoj knjizi Gustava Švaba i osim što decu uči brojanju na starogrčkom, potpuno je realna škola starogrčkih mitova. Eto recimo da je više dece gledalo ovu emisiju, ne bi se tolko odraslih zgražavalo nad Olimpom, Jan Fabra na ovogodišnjem Bitef-u.

Bajke sam obožavala uvek najviše od svega. Posebno naše bajke a Zlatnu jabuku i devet paunica sam pominjala kao vrhunac seksualnog prestupa u tekstu o onim stvarima kod dece. Ovu seriju pamtim, ali sam želela da je zaboravim. Serija kao serija nije loša, isto je produkcija TV SA iz 1987, ali moja kritika bi i tad i sad bila da je previše bukvalna. Naime, ima jedna scena kad citiram "prokletu babetinu" odnosno špijunku koja je oterala paunice kazne tako što je vežu "konjma za repove" i posledično rastrgnu. Kamera je u tom kadru dosta dosledno dočarala (ljudsko?) meso koje je negde u granju, a po njemu gmižu zmije. Imala sam samo pet godina i to me je urnisalo, bukvalno svaku noć sam sanjala san o zmiji i posle par godina, sama sam otišla kod školske psihologice da mi pomogne da to ludilo prestane. Tvin Piks ili Pretskazanje 1,2 i 3 su me ispunjavali užasom, ali Zlatna jabuka je pobedila.

Ne treba trošiti reči na to koliko je projekat dečijeg hora "Kolibri" jedne državne televizije bio značajan, ali to pripada nekom drugom tekstu. U emisiji Deco, pevajte sa nama iz 1987, glumac Dragan Laković je zajedno sa decom iz hora pevao dečije pesme poznatih kompozitora i tekstopisaca koji su bili gosti u studiju, dok smo mi po kućama pevali uz društvo iz televizora. I naravno, ja sam kao dete iz provinicije posle bila opsednuta da upoznam ljude koji su kao deca pevali u toj emisiji. (Ako neko čita ovo, neka mi se javi!) Dugo sam dumala šta je to bilo toliko posebno u toj emisiji a čega nema danas, i rekla bih da je to ozbiljno shvatanje dece. Da se ne uvrede današnji stvaraoci, ali ključna razlika između tada i sada je ono što Dragan Laković kaže u uvodnoj pesmi "ovo su vaši lični minuti, pozivam sve devojčice, pozivam sve dečake, da pevaju da pričaju samo da ne ćute". Iako bih ja tu učitala i neugasli revolucionarni duh i nakukavala oko današnjeg agresivnog stava "želim za svoje dete najbolje", ne bih u ovom tekstu išla dalje od poštovanja dečijeg malog dostojanstva i "njihovih ličnih minuta" i pozivanja na samoostvarivanje i slobodno izražavanje. I to su sve vrednosti koje nemaju veze s godinama, a koje sam ja imala privilegiju da učim i kod kuće i na teveu i u školi.

Manda je pričao bajke za laku noć. O tim svakovečernim bajkama nema dokaza, sem ove sačuvane specijal emisije. Ova emisija je nastala na trećem kanalu radio-televizije Beograd u vrlo skromnim produkcijskim uslovima devedesetih kada nigde nije bilo ničega. Ono što baš ove bajke izdvaja od gomile sličnih emisija je Mandina hrabrost improvizacije i umeće pripovedanja. Kada sam nedavno preslušavala verzije bajki za decu koje su dostupne danas, to su manje ili više izražajna čitanja. A kod bajki je najbitnije pripovedanje, to znamo još od Šeherezade. E pa, Manda je sedeći obučen u starovremsku spavaćicu u sirotom studiju ispred hromakija na kom su se prikazivale neke čudesne primitivne ilustracije, pripovedao bajke fristajl govornim jezikom, povremeno ulazeći u likove. Osim što smo ih slušali, mi smo se i valjali od smeha i dugo ih posle prepričavali. Negde je taj program bio preteča interaktivnosti i web 2.0 ideje jer je podsticao dečiju kreativnost i nežno slao poruku "Nije teško, to može svako". Nestankom pažljivo pisanih i režiranih teve emisija pokazalo se da je izuzetno teško napraviti dobru, istovremeno poučnu i zabavnu emisiju za laku noć.

Još jedna bitna odlika programe kraja osamdesetih je tada kudikamo ostvarena decentralizacija u Jugoslaviji pa su nas, kao decu istovremeno obrazovali i Manda i Zijah Sokolović i programi različitih produkcija od Japana do Amerike i sve između. Svi znamo da ono što gledamo u mnogome odredi naše male, a sad malo veće ličnosti. Odrastati u Jugoslaviji značilo je imati jezičko bogatstvo koje smo sticali prateći različite verzije crtaća. Recimo izdvojila bih to što su nam Mattelovi He-Man i gospodari svemira ušli u uši i duše uz hrvatsku sinhronizaciju 1989. godine. "Sive lubanje silo, ja imam moć" uzvikivali su klinci širom Jugoslavije i kroz igru učili bogatstvo leksike jezika koji se tad zvao srpsko-hrvatski i hrvatsko-srpski. Tako smo gledali mnoge crtaće i Diznijeve, i Duška Dugouška i Rakune i Snorkijevce (zvezdan i katica pozz). Ali volela bih da nekako izdvojim ono što je televizija Zagreb uradila za jugoslovensku decu, jer se od devedesetih to često zaboravlja.

Prvi je svakako veliki projekat koprodukcije između Jugoslavije i SAD, Čudesna šuma (Fantasy Forest) iz 1986, koji smo na televiziji gledali neznatno kasnije. Danas gotovo da mi je nemoguće da zamislim lokalne autore(crtać je nastao po priči Sunčane Škrinjarić, a režirali su ga Milan Blažeković i Doro Vlado Hreljanović) i to je pravi jugoslovenski dugometražni crtani. Film je zaista bio popularan, a meni je fascinantno (i to pripisujem autorki koja je dostojna naslednica Ivane Brlić Mažuranić) koliko je priča o slikaru koji spašava šumu i kaktus zlikovcu koji se iz zlog u dobrog lika menja sam, savremena i kompleksna za razliku od arhaičnih bajki u kojima neko nekog jednostavno rokne.

Drugi crtać koji izdvajam je nastao u studiju TV ZG (koprodukcija sa Kanađanima CinéGroupe, sic!) i zove se Leteći Medvjedići. Mislim da znam napamet pesmu "U šumarku skrivenom, medvjeda je malih dom, oni čak i lete – pogledajte! Neki ljudi okrutni, opasni ko zmaj srušili bi začas ovaj mali raj, al neće neće oni moć, jer mali medvjedi će doć, ko jedan boriće se svi i šumu spasiti". Ovaj crtani izdvajam ne samo zato što mi se svidela pesma nego i zbog toga što se ti mali medvedići bore protiv sebičnih investitora koji ruše šumu i prave ekološke katastrofe, ne mareći za prirodu ni za stanovnike. Možda je čudno da se neko u devedesetim bavio ekologijom, koja tek danas dolazi na red, ali zato i izdvajam ovaj crtać kao nešto više o besmislene nostalgije, koju verujem da svaka odrasla osoba ima prema sadržajima uz koje je odrastala.

I tu dolazimo do ostalih crtaća koje smo konzumirali u tom, za nas predkonzumerskom dobu. Nekako, taj utisak periferije i onoga što Adorno zove "kulturnim zaostatkom" nikad mi nije bio jači nego kad smo gledali kao u božanstva Diznijeve crtaće s početka ere filma. Doživela sam šok i osećala sam se užasno prevareno što smo mi gledali crtaće iz predratnog doba tipa kao da su snimljeni tad. I još smo ih gledali iscepkane. Recimo onaj kad mama traži malog slona i gazi po džungli i viče "Ćiroooo" a on viče "Evo me, mamice" je kratki Diznijev film Golijat II iz 1960. godine koji je u Jugoslaviji imao neverovatnu popularnost u Jugi (verovatno taj frojdovski odnos nežnog slončeta prema velikom mačo ocu, David i Golijat, šta li), dok je crtać u kome nojevi, nilski konji i slonovi igraju balet uz Dance of Hours iz Ponkijelijeve opere La Gioconda je deo ogromnog crtaća Fantazija iz 1940. godine, a monstruozna jurnjava u vodi kada kečiga pokušava da pojede malu zlatnu ribicu je sasvim periferni deo crtaća Mač u kamenu. Tu su i bizarni Plutonov sudnji dan je film iz 1935 - to je ono kad Pluton zaspi, a mačke mu sude za zločine – ko je ovo preživeo u noćnoj smeni, sigurno danas nema mačku, kao i monstruozni crtać Mali Remorker iz 1948, koji je direktno generisao sve naše strahove od odrastanja uz duboki glas "Zar nikad nećeš odrasti mali veseljače?" i pripadajuću oluju koja sledi. Bilo je divnih, ali kao što sam već rekla oni su toliko stari da ih je crtao Volt Dizni lično – Snebivljiva aždaja (aka Slatka mala izvrnuta torta) je iz 1941, a divni Ferdinand, bik koji voli "da mirno miriše cveće" je Oskarom nagrađeni kratki crtać iz 1938. godine. Nisam samo ja mišljenja da je taj film bio neverovatno ispred svog vremena, jer izlazi i novi (verzija 2017) evo trejlera. Bilo je i urnebesno smešnih delova Mikijeve radionice, kad Šilja uči da bude gimnastičar, skija na vodi ili kad se trka jašući konja (setimo se samo sintagmi "brza fotografija" i "ljubazni vodoinstalater"). Kako smo skliznuli u devedesete Dizni i braću Vorner postali su privilegija video klubova i TV Politike koja se nije obazirala na autorska prava (pa je posle nagrabusila), a u našu stvarnost su došli neki crtaći B i C produkcije (dizni za siromašne) poput Viteza Koje, Srleta i Pajčeta i tako dalje.

Televizija Novi Sad, posebno kanal NS Plus na kome sam prvi put u životu videla Jelenu Bačić Alimić, imala je u toku devedesetih osim opskurnih Foliranata koji su bili nešto kao Nadrealisti u uslovima embarga, i svetle primere programa namenjenog baš deci. Recimo serijali Pirati mračnih dubina, Denver Dinosaurus, Triton (u originalu Umi No Triton) i Plava princeza (u originalu Bosco Adventures iz 1986. godine) koji su ujedno i prvi Manga crtani koji sam pogledala uz neverovatni glas Đorđa Rahaje koji je postao legenda sinhonizacije danas. Gledali smo i Transformerse (šta ste vi pevali umesto "The Transformers! More than meets the eye!"), Džem i Holograme (ne znam odakle sam izvukla ovaj "ženski" crtać), Sablju i zvezdane šerife, Robotek i naravno – Nindža kornjače. Imam utisak kao da sam geek što se sećam svih tih crtaća, a samo smo se puno ložili kao i deca danas. A onda su došli Moćni rendžeri i tu je otprilike povučena crta iza koje prestaje originalna Milenijumska generacija i počinju novi naraštaji koji rastu na Pokemonima, Nindžago, Vinksicama, Malom poniju i svakako – Teletabisima.

Možda je zaključak ovog teksta neočekivan, ali za razliku od mnogih profi nostalgičara, neću reći kako su me dobri stari t eve programi učinili boljom ili pametnijom od potonjih generacija. Mislim da su me boljom ili pametnijom učinila činjenica da me teve programi nisu (sami) odgajali odnosno nisu bili zamena za živu reč, za zajedničko gledanje, kritički pristup ili diskusije koje sam imala sa vršnjacima, roditeljima i svim ostalim odraslim, uključenim u moje odrastanje. I tada je kao i danas bilo i gluposti i nasilja i golotinje na teveu (čak i mnogo više) ali su nam svi sadržaji bilo posredovani uz razumevanje da smo mi deca i da ne znamo, ali to nije strašno i naučićemo. Sećam se da je Mikelanđelo u Nindža kornjačama stalno imao repliku "deco, ne pokušavajte ovo kod kuće" ali da su i moji roditelji i dadilje nekako imali poverenja da brat i ja ipak nećemo skočiti sa vrha solitera na kornjo kombi. E upravo to poverenje u decu, u njihov razum i kritičnost prema onome što vide i čuju, ranije se razvijalo a sada mislim da je odgovornost prepuštena televizijskoj produkciji i suludim zabranama i disklejmerima "ne gurajte u nos deliće igračaka", "ne pokušavajte da letite" ili "ne gutajte kinder jaja". Ako odgajimo toliko nezainteresovanu decu koja su opasna po sebe i druge, verujem da ih neće spasti ni uputstvo sitnim slovima.

Neću biti zla patetična osoba koja govori da je sve pre bilo bolje nego sad - jer nije ali imam neki tužni utisak kad povremeno pogledam teve. Mislim da su programi za decu, vrlo grubo uzevši otišli u dva smera – potpuno besmislene i navodno ideološki slobodne tržišne serijale za malu decu (Gummy bear, Giga Puding) i sumnjive preintelektualne angažovane programe (Simpsonovi, South park, Netflixov Big Mouth ili raniji Over the Garden Wall), koji su možda najmanje interesantni deci. Između se snalaze svi poluprodukti. Zajedničko za obe vrste sadržaja za decu je da autori samu decu smatraju lenjim konzumentima, kojima sve mora da se crta. Žao mi je što deci nije ostalo da razmišljaju, pitaju ili otkrivaju, već samo da skupljaju sličice, gledaju sažvakane crtaće umesto priče ili knjige pred spavanje i u ostatku vremena igraju igrice. I ne, ja nisam jedna od onih koje misle da su deca glupa zato što igraju igrice (igrice su super!) ili bleje u jutjub (strava mi je kad deca proizvode sami svoj sadržaj), mislim da je jedini i najveći problem svake dečije "gluposti" odsustvo vremena, reči i pažnje koju im posvete roditelji, ali i reditelji dečijeg programa. Kod nas i u svetu. Najviše mi smeta što smo prestali da verujemo u to da su deca pametna i da imaju kapacitet i uostalom – da moraju da shvate mnogo više nego što im mi odrasli dopuštamo. Kako u životu tako i u TV programu.

JOŠ NA VICE.COM:

Naše sobe iz detinjstva danas: Ostave, sušilice, hrana za pse i uspomene

Zašto odrastanje u gradu bandi nije uvek kao što ga zamišljate

Kako sam sebi upropastio Simpsonove