Život je pakao kada si probirljiv u ishrani

Prvobitno objavljeno na Munchies

Dok sam odrastala, gotovo svake noći sam za večeru jela konzervu kupovnih špageta i ćufti marke "šef bojardi". Samo dok kucam ovo, malo mi polazi voda na usta. Uz zaostalu grižu savesti, i dalje žudim za tom gnjecavom testeninom, slanim ćuftama i neprirodno narandžastim sosom od kečapa koji su me tokom mog detinjstva toliko zadovoljavali. Svaka ta konzerva bila je puna masti i natrijuma, i, pravo da vam kažem, imala izvrstan ukus.

Moja majka bi ponekad pokušala da me prevari — da mi uvali "prave" ćufte, pomešavši ih sa sosom iz konzerve, nadajući se da neću prepoznati razliku — ali uvek bih namirisala uljeza. Uprkos svim njenim naporima, moja čula ukusa i mirisa otkrivali bi male razlike zbog kojih bi mi spolja gledano slična jela bila nejestiva. Uz konzerve "šefa bojardija" (besramno pakovane zajedno sa mojim stvarima kad god bih prespavala u tuđoj kući ili išla negde na večeru), bila sam voljna i da jedem "kembelovu" supu sa duplom količinom nudla (bez piletine — Bože me sačuvaj) i hot-dogove bez kifle. Hleb i slatkiši delovali su bezbedno, dok su voće i povrće delovali kao nemoguća misija.

Kad je hrana u pitanju, bila sam Probirljivac. I dalje sam, mada sam se značajno popravila, a nikad nisam bila tako loša kao oni sirotani iz Freaky Eaters na TLC-u, koji su navučeni na sirup od javora ili jedu isključivo sirovo meso — makar mislim da nisam.

Jedina "zdrava" hrana koja mi se dopadala bile su jabuke (samo ako su oljuštene) i kuvani kukuruz. Malo mi je šta drugo ulazilo na usta. Mogla sam da jedem picu, ali bez ikakvih dodataka. Volela sam sir, ali samo mladi sir koji je moja majka posebno naručivala iz Mičigena. Volela sam hleb, ali posebnu vrstu koja je takođe morala da se poruči; otkrila sam ga slučajno na porodičnom putovanju u Floridu, tako da bi svakih nekoliko meseci moji baka i deda slali isti ražani nama u Njujork.

Bilo šta sa semenjem ili orašastim plodovima ili nepoznatim sastojcima nije dolazilo u obzir. Plodovi sa košticom morali su da se ispljunu (kao trešnje), a ljigava sočna tekstura većine voća užasavala je moj osetljivi senzibilitet. Grožđe je bilo moj najubojitiji kriptonit. Nešto u vezi s njegovom gnjecavom vlažnošću, lozom sa koje je visilo u grozdovima, kako je imalo običaj da padne na zemlju i bude spljošteno pod nečijom nepažljivom cipelom — sve mi se to istinski gadilo.

Probirljivost u ishrani kod dece temeljno je istražena. Opšte je poznato da većina dece ne želi da jede brokoli, ali se pretpostavlja da će jednog dana to prerasti. Odrasli probirljivci najverovatnije će biti odbačeni ili izvrgnuti ruglu, biće im rečeno da odrastu, da očeliče malo.

Nije da mi nemamo avanturističku crtu u sebi, kao što snishodljivi gurmani smesta pretpostave — prosto ogroman broj hrane čiji je ukus, miris ili čak samo izgled neprivlačan (za nas makar) često nas sprečava da istražujemo van svoje zone konfora. Poslednjih godina, probirljivost u hrani kod odraslih postala je popularnija tema za javnu raspravu. Danas je u zdravstvenoj zajednici to poznato kao ARFID, ili Poremećaj izbegavajućeg/ograničenog unosa hrane, a formalno se smatra poremećajem u ishrani. Uzrok poremećaja može da varira od opsesivno-kompulzivnih sklonosti do Aspergerovog sindroma i opšte osetljivosti na jake ukuse i stimulanse. Pronašli smo saveznika među slavnim ličnostima kad je Anderson Kuper obelodanio da je jedan od nas, a restorani su sve spremniji da udovolje svim našim izvoljevanjima.

Ali serije kao što su Parts Unknown Entonija Bordejna pretvaraju otkrivanje "egzotičnih" ukusa u plemenitu potragu za svetovnošću, a kuvarske emisije kao što su Chopped — koje promovišu neobične sastojke — obožavane su od gladnih masa. Čak bih se usudila da pretpostavim da je probirljivce danas više sramota nego ikad, uz sveprisutni pritisak da se jede organski, ‘čisto’ i zdravo. Milenijalci bi po samoj definiciji trebalo da vole da ubiru sveže plodove i isprobavaju nove stvari, tako da probirljivci od dvadeset i kusur i trideset i kusur godina poput mene ćute o svojim navikama, da ne bi bili klasifikovani kao komplikovani, tvrdoglavi ili lenji. Redovno razočaravamo prijatelje koji žele da jedu na nekom kul vijetnamskom mestu ili partnere koji žele da isprobaju našu domaću hranu spremljenu kod kuće. Kad smo već kod toga, kuvanje mi nije preterano zanimljivo, budući da imam problem da dodirnem sirove prehrambene proizvode i ne nalazim uzbuđenje u kulučenju nad nečim što na kraju možda neću ni probati. Spremam za sebe iznova i iznova istu šačicu jela. Možda je put do muškarčevog srca kroz njegov stomak, ali to za mene nikad nije bila preterano realistična putanja.

Doktorka Nensi Cuker, osnivačica i direktorka Djukovog centra za poremećaje ishrane, javno je i do detalja govorila o odraslim probirljivcima. Ona je za Njujork Tajms rekla da probirljivci u ishrani imaju urođenu povišenu osetljivost na svet, "čulno iskustvo… intenzivnije u oblastima ukusa, teksture i vizuelnih stimulansa." Kao osetljiva ćerka jedinica čiji se roditelji nisu slagali (zbog čega su srećni porodični obroci bili veoma retki), pitala sam Cukerovu da li sukob ili tenzija kod kuće mogu da izazovu obrasce izbegavanja jela koji se zapate sve do zrelog doba.

"Jedenje je jedno strašno komplikovano i bogato ponašanje", rekla mi je Cuker. "Stvari učimo putem asocijacije. Nije teško zamisliti da dete koje je imalo prilike da vidi uzore u jelu u mirnom okruženju hranu asocira sa pozitivnim stvarima.”

Cuker takođe upozorava roditelje da ne koristi osećanje krivice, da ne okrivljuju dete i da ga ne teraju da "očisti" tanjir; prisiljavanje dece da isprobaju neku hranu može samo da pogorša stvar. (Moji roditelji su mi dopuštali da jedem šta god želim, ali su definitivno mislili da sam veliki gnjavež.)

Stefani Lucianovic, autorka knjige Suffering Succotash: A Picky Eater's Quest to Understand Why We Hate the Foods We Hate, priseća se svog detinjstva punog jedenja krišom i prisiljavanja na hranu.

"Bila sam prilično dobra u skrivanju toga", rekla je Lucianovic. "Nisam želela da ljudi znaju. Mislila sam da je to s moje strane nezrelo. Kao dete, nisam se trudila da budem lepo vaspitana — ali kao odrasla osoba, ne želite da uvredite ljude ili otuđite nekoga. Morala sam da postanem veoma dobra u gutanju stvari koje mi se ne dopadaju."

Jedna uspomena se ističe: vikend proveden u domu prijateljice iz detinjstva, tokom kog je nepoznata majka prisilila Stefani da sedi u hladnoj trpezariji dugo nakon što su svi završili sa pireom od tikve i pojede čitavu porciju. "Bila sam nesrećna", rekla je Lucianovic. "Ta žena je sveštenica. Bilo je to grozno s njene strane. Neverovatno nesaosećajno." Zvuči kao ona mučna scena iz Matilde Roalda Dala kada Brus Bogtroter proguta čitavu čokoladnu tortu da bi udovoljio gospođici Trančbul.

Lucianovic je napisala Suffering Succotash o svom putovanju od probirljivke do diplomke kuvarske škole i autorke kuvara. Kuvanje ju je zainteresovalo dok je gledala Žak i Džulija kuvaju kod kuće na kanalu PBS Food; jednog dana je ovaj par osmislio sopstveni dresing od sirćeta, a Lucianovic je shvatila da može da reprodukuje ukusan dresing koji je jela u restoranu umesto da ga kupuje u flašici. Kuvanje joj je konačno omogućilo da ima kontrolu. Ona se protivi pretpostavci da postoji samo jedan način da se spremi neko konkretno jelo. "Po mom mišljenju, gotovo nijedno povrće ne treba da se kuva na pari ako želite da ono ima dobar ukus", rekla je ona. Dok je odrastala, njena porodica je jela povrće kuvano na pari koje je bilo bezukusno; kad je naučila kako da ga dinsta osećala se kao zatvorenik pušten iz Platonove pećine.

Odnedavno sam počela da opisujem svoju probirljivu ishranu poredeći je sa pregaženim životinjama: za mene, većina onoga što vidim da ljudi stavljaju na tanjir ili u usta slično je spuštanju krvavog rakuna na sto i zarivanju zuba u njega. Meni je to odvratno. I dalje moram da skrenem pogled sa "gađanja hranom" u filmovima ili "seksi" scena u kojima se liže čokolada sa nečijeg tela. Ali prema Cukerovoj, ja praktično posedujem supermoć. Ona navodi gađenje — jedno od najjačih i ključnih ljudskih emocija, bar ako konsultujemo film Inside Out — kao krivca.

"Gađenje je emocija nastala kao zaštita od patogena i zaraza", rekla je ona. "Gadimo se fekalija, urina i povraćke zato što mogu da budu kontaminirani. Gađenje vam pomaže da detektujete potencijal za kontaminaciju. Ljigave stvari, mirisi, vizuelna obeležja. Mnogi ljudi koji su probirljivci samo imaju osetljivo naštelovan sistem gađenja. Možda ste u prethodnom životu bili degustator za nekog kralja."

Da sve bude čudnije, mnoga hrana mi se gadi mnogo više nego što bi bilo kakva telesna tečnost. Ali ja i dalje istrajavam u svojim kraljevskim afinitetima. Cuker se prvo baca na društveno izbegavanje kad leči odrasle probirljivce u ishrani, kako poremećaj ne bi počeo da ometa njihov posao ili romantične veze. Beskrajna objašnjavanja i neprijatne večere umeju da smore, a probirljivci da ostanu usamljeni.

Mi sve vreme savladavamo gađenje, podsetila me je Cuker. Menjanje bebinih pelena, na primer, jeste neophodno — ali mi se ne trudimo da to učinimo manje odvratnim, već samo da to obavimo. "Morate dobro da razmislite o tome kako pristupate stvarima", rekla je ona. "Odustanite od toga da vam se one dopadnu. Hranu možete da okusite zbog nekog višeg cilja; želim da mogu da izađem sa svojim partnerom na večeru i isprobam nove stvari ili želim da budem fizički snažnija. Iz kakvog god iskrenog razloga.”

Najgora faza mog izbegavanja hrane potrajala je dosledno do srednje škole, kada sam počela — oprezno— da jedem više. Isprobala sam hamburger prvi put u životu i zaljubila se u njega. Stidljivo sam probala piletinu i ponovo se zaljubila (bila je to zdravija ljubav; sa manje zasićenih masti). Shvatila sam da postoji jedna jedina salata koju obožavam a koja može da se nađe svuda: Cezar. Pronašla sam čak i nekoliko povrća koje mi se dopalo, a blendirala sam smrznuto voće u smutije da bih izbegla njihovu mučno gnjecavu strukturu.

U roku od godinu dana navukla sam se na jaja (mada samo na kajganu). I dalje još nisam isprobala morsku hranu, tofu ili avokado (ja sam loša, ali očigledno uskoro bogata milenijalka). A ima mnogo toga što nikad neću probati. Ali što sam starija, sve sam opuštenija u ishrani. Svake godine dodam nešto novo na svoj meni.

Nije me više sramota i voljna sam da objasnim šta mi se dopada. Najlepše od svega, drugi su sada voljni da me saslušaju.

JOŠ NA VICE.COM:

Koliko košta savršena ishrana

Kako sam se osećao posle 46 dana štrajka glađu

Vegetarijanci koji jedu ribu izgleda znaju šta rade