Kung fu monahinje sa Himalaja će vas naučiti da se borite

Svakog dana oko četiri ujutru, monahinje iz manastira Druk Gava Kilva (DGK), na Himalajima, se bude, oblače bordo odore za borilačke veštine, i počnu da vežbaju kung fu.

Ženski glasovi se uglavnom ne čuju mnogo u budizmu, u kome monasi obično preuzimaju odgovornost za najvažnije uloge. Ali to je počelo da se menja 2008, zahvaljujući Gjalvang Drukpi, duhovnom vođi drvene Drukpa škole tibetanskog budizma.

Gjalvang Drukpa – koji je takođe poznat i pod imenom Đigme Pema Vangčen – je aktivista za zaštitu životne sredine i zagovornik ženskih prava. Nakon što je bio u Vijetnamu i video monahinje koje se obučavaju za borbu, osnovao je ženski manastir DGK, da čini to isto sa ženama iz svog regiona.

Ženski manastir na obodu Katmandua, u Nepalu, sada je prava košnica aktivnosti. Pored kung fua, monahinje uče i engleski, osnovne poslovne veštine, kao i kako da predvode budističke molitve. Oko 400 monahinja iz Butana, Nepala, Indije i Tibeta živi zajedno na ovom božjem mestu, na kome nije neobično da monahinje govore više jezika.

„Rešila sam da se zamonašim 2010, i od tada sam ovde. Većina ljudi misli da monahinje samo sede i mole se, ali mi radimo i druge stvari", kaže šesnaestogodišnja Đigme Jangčan Gamo, jedna od monahinja koje trenutno uče kung fu.

To nije jedina fizička aktivnost u kojoj su monahinje vešte. Prošle godine, 500 žena je biciklima prešlo 4000 kilometara, od Katmandua do Lea u Indiji, da bi podigle svest o trgovini ljudima.
Monahinje se nadaju da će im stručnost u borilačkim veštinama pomoći da preokrenu konzervativne stavove prema ženama u svojoj zemlji. Neke žene, kao što je dvadesetšestogodišnja Džigme Paldel Ladol, su se čak zamonašile uprkos protivljenju svoje porodice.

„Od malena sam želela da budem monahinja, i nikada nisam volela dugu kosu", kaže Ladol. Ova mlada žena sa Tibeta je monahinja već osam godina. „Nikada nisam želela da se udam, iako me je porodica pritiskala. Nekako sam došla ovamo i nikada nisam poželela da se vratim kući".

Međutim, i pored učenja premeta unazad i veštine baratanja mačem, manastir je mnogo više od poligona za obuku ozbiljno impresivnih majstorica borilačkih veština – on je ženska zajednica koja je mnogima draža od njihovih rodnih mesta.

Samo verujte na reč dvadesetdvogodišnjoj Đigmet Zeskit Lamo, iz indijske države Himačal Pradeš, koja se zamonašila sa samo 12 godina. „Prijatelji su me 2007. ubedili da posetim manastir", kaže ona. „Mojoj porodici se isprva nije dopadala ta ideja, a sada baš i ne volim da idem kući. Ovo je moj dom".

Još na VICE.com:

Tajni svet ženskih džiu-džicu boraca u Iranu

Sve više mladih Britanki odlazi u časne sestre

Kineske elitne telohraniteljke