Više volim HIV pozitivne muškarce

Nauka kaže da nema rizika od zaraze ako su na terapiji, čak i bez kondoma.

|
nov 1 2017, 7:17am

„Ja sam HIV pozitivan".

To su bile poslednje reči koje je izgovorio moj prvi partner posle mog sedmogodišnjeg uzdržavanja od homoseksualnosti. Momentalno sam počeo da plačem – pravo po penisu. Bio sam solo po prvi put od dvadesete, i to me je plašilo. Ono malo informacija što sam imao o HIV-u poteklo je iz filma Filadelfija – čija je tema ipak više bio AIDS – tako da sam bio više nego neinformisan. Tiho sam se isplakao, navikao pantalone, i zapalio prema kolima. Za volanom sam sedeo i mozgao o novoj realnosti koju mi HIV nameće.

Od autovanja oko šesnaeste godine, uskraćen za blagodeti internet dejtinga, trapavo sam tražio ljubav tokom srednje škole i na fakultetu, mahom neuspešno. Onda sam sasvim neočekivano završio u vezi sa ženom. Mislim da sam se iskreno zaljubio u nju kao osobu. Da, seks je bio fenomenalan, ali da ne bude zabune – ja jesam gej. Nikad joj nisam ni primirisao vagini, čvrsto sam zakucan na ovoj strani Kinzi skale.

Posle te pauze, nekako sam opet dospeo u testosteronom natopljenu realnost muškog dejtinga, potpuno nespreman za stvari kao što je HIV. Što sam više stvari čuo o virusu, to sam više shvatao da nisam jedini neobavešten. Moji prijatelji su izbegavali da direktno odgovore na pitanja, ili su čak izbegavali celu temu. Nisu znali ništa više od mene. Da mi se ne bi opet desilo da ronim gorke suze po nečijem kurcu, dao sam se na istraživanje. Posle razgovora sa profesionalcima došao sam do neobičnog zaključka: radije bih se odlučio za partnera koji mora da živi sa HIV-om nego za onog koji ne mora.

I mene je to iznenadilo, ali saslušajte me. Neka od mojih saznanja direktno se kose sa onim čemu su nas učili.

Na ovom putu, moja prva destinacija bilo je PARTNER istraživanje iz 2016. godine. Obradili su 900 HIV diskordantnih parova – što znači da je jedan partner bio negativan a drugi pozitivan i na antiretroviralnoj terapiji (ART). Od septembra 2010. do maja 2014., učesnici su vodili detaljne dnevnike seksualnih aktivnosti i odlazili na rutinske preglede, što je pružilo veliku količinu podataka za analizu, sintezu, i objavljivanje. Jens Lundgren iz Centra za istraživanje zaraznih bolesti (CHIP) Univerziteta u Kopenhagenu kaže: „Otkrili smo da nijedan partner nije zarazio drugog partnera, iako se odigralo 50,000 snošaja bez korišćenja kondoma. Rizika nije bilo."


Pogledajte film: Šifra F64


Nula od 50,000? Meni zvuči dobro.

„Bilo je doduše nekoliko slučajeva zaraze, ali u svih jedanaest su zaraženi priznali da su stupili u odnose sa trećim licem. Filogenetska analiza [poređenje DNK ili RNK sekvenci], dokazala je da su sve HIV transmisije potekle od tih trećih lica", dodaje Lundgren.

Mene je ovo zapanjilo – iako se radi samo o jednom istraživanju, rezultati su se direktno protivili mejnstrim stavovima o HIV-u. Po njima je rizik zaraze od HIV pozitivnog partnera na terapiji bio zanemarljiv, praktično nepostojeći. Morao sam da kopam dalje.

„I pre PARTNER studije imali smo informacije da rizika suštinski nema, ali nije bilo dovoljno podataka koji bi to potvrdili", kaže Lundgren. „Hteli smo da dokažemo švajcarski stav". Ovde se radi o tvrdnji Švajcarske komisije za AIDS po kojoj HIV pozitivna osoba nije sposobna da prenese drugoj osobi virus kroz seksualni kontakt. Ograda je bila da se to odnosi samo na HIV pozitivne na ART terapiji, kod kojih u prethodnih šest meseci nije bilo zabeleženo prisustvo virusa ni bilo kojih drugih seksualno prenosivih bolesti. Ovaj stav su 2008. objavili švajcarski doktori, a od tada ga je dokazalo nekoliko značajnih studija – jedna od njih pomenuti PARTNER – pa je i CDC objavio nešto slično prošlog septembra.

Otkrivao sam samo dokaze u korist svoje preference. „Stigmatizaciju pokreće strah – plašimo se da živimo sa navodno zaraznom osobom. Ali pravi rizik ne predstavljaju oni koji žive sa virusom i uzimaju prepisane lekove, već oni koji nisu sigurni da li ga imaju. Detekcija HIV nekad traje nedeljama ili mesecima. Ljudi često nisu krivi što ne znaju kakav im je status. Na ličnom primeru znam da mi je rezultat testa na sifilis tri puta stizao kao negativan dok nisu uspeli da utvrde da ga definitivno imam. Dakle, ko može da bude sto posto siguran kakav mu je HIV status? Niko… osim već pozitivnih.

Sve odluke o seksualnom zdravlju imaju potencijalne dalekosežne posledice, pa sam morao da se još bolje obavestim. Sledeća stanica bila je bolnica u Sent Galenu u Švajcarskoj gde me je dočekao Pjetro Vernaca, šef infektivnog odeljenja, jedan od prvih lekara koji se bavio prisustvom virusa u uzorcima sperme pacijenata na ART lečenju.

Ukratko rečeno, virusa nije bilo.

Ni kod jednog od pacijenata koji su živeli sa HIV-om i lečili se po ART standardima nije naišao na viralni sadržaj u uzorku sperme. Pa ipak, ti parovi su se plašili zaraze. Vernaca je odlučio da nešto mora da kaže – doktori su bili dužni da obaveste pacijente da li su zaista izloženi riziku.

„[Seks sa HIV pozitivnom osobom] nije tako opasan kao što se misli", kaže on. „Smatram da smo etički obavezni da to kažemo pacijentima. Rizik je tako nizak da je neetički nametnuti im pritisak korišćenja kondoma."

Venraca kaže da još nije naišao na slučaj u kom se HIV prenese sa pacijenta pod ART supresivnom terapijom u čijem uzorku nije otkriven virus. „Svi tražimo takav slučaj, ali on po svemu sudeći ne postoji."

Sveže informisan, vratio sam se dejtingu sa novootkrivenim entuzijazmom. Razumeo sam koliko je ozbiljan virus ali više ga se nisam iracionalno plašio. Računao sam, krenuće na bolje od onog plakanja po kurcu. Posle beskrajnog svajpovanja, kučka u meni bila je ushićena kad je smuvala jednog manekena.

Sve je išlo glatko: bili smo zabavljali se, i počeli da se ljubimo, da bi on u jednom trenutku počeo da mi plače… pravo u usta. Povukao sam se i upitao u čemu je problem, a on mi je objasnio da živi sa HIV-om pa ga je plašila mogućnost da ga, pošto mi to bude rekao, odbijem – mnogi su to već uradili. Meni HIV dijagnoza nije zasmetala, ali plakanje u usta je upropastilo svu seksualnu tenziju pa se veče neslavno završilo.

Na putu ka kući, naišao sam na Queerty tekst o novom dejting programu (Isuse, samo nam je još jedan falio). DaddyBear povezuje starije muškarce sa mladima koji traže sponzora, ali uz naglasak da HIV pozitivni nisu dobrodošli. Ovo me je žuljalo pa sam ih pozvao, da bi mi portparol DaddyBear samo potvrdio njihov stav:

„Mi verujemo da je većini gej muškaraca zdravlje prioritet u odnosu na seks, i upravo zato smo ovako koncipirali svoju gej dejting aplikaciju."

CEO ove firme u drugom tekstu dalje elaborira: „Niko ne želi da upoznaje HIV pozitivne osobe ako ne živi i sam sa virusom. Mnogi bogati i uspešni gej sponzori ističu da ne žele da im se javljaju HIV pozitivni, mi njihove potrebe ovako želimo da zadovoljimo". (Govnar se kasnije izvinio zbog ove izjave.)

I eto, tu mi je već bilo dosta cele zajebancije. Tvrdnje neinformisanih ljudi predstavljaju prepreku bezbednom seksu. Pala mi je na pamet ideja za novu dejting aplikaciju – HIV negativni ljudi koji traže HIV pozitivne. Javite mi se, programeri.

Hteo sam da probam ponovo sa onim manekenom, ali nije prošlo. Nevezano za virus. Smetalo mu je kako namigujem. Kučka jedna. Dakle, eto me tu odakle sam i krenuo, ponovo singl, ali snabdeven znanjem koje će sprečiti nove bujice suza. Nadajmo se.

Još na VICE.com

Kada si stariji, HIV pozitivan, poliamoran i slobodan

Kako sam pobedio svoje strahove i zaljubio se u HIV pozitivnog muškarca

Istražujemo: Zašto svi ti odrasli ljudi ne koriste kondome

Više na VICE
Vice Channels