seks

Da li zavisnost od seksa zaista postoji?

Stručnjaci za mentalno zdravlje i bivši "ovisnici" veruju da je taj izraz zastareo i netačan. Neki drugi ljudi kažu da im je promenio život.

pisao Suzannah Weiss
05 Novembar 2019, 11:37am

Foto: Arman Zhenikeyev via Getty Images

Tejlor je iz Los Anđelesa, ima 31 godinu i zamolila me je da ne koristimo u tekstu njeno prezime. Počela je da upražnjava neobavezni seks na koledžu, u početku - nekoliko puta nedeljno. Prijatelji su joj govorili da bi mogla tako da se navuče na seks. Kada je imala 21 godinu, bila je žrtva takozvane osvetničke pornografije. "Mislila sam da sam za sve ja kriva", rekla je Tejlor, dok je njen terapeut ocenio da strahovanje njenih prijatelja ima osnovu. "Tada sam se predala i prihvatila„ dijagnozu “zavisnice o seksu i ljubavi.“

U sledeće četiri godine Tejlor je odlazila na sastanke dobrovoljne organizacije koja se zove "Sex and Love Addicts Anonymous (SLAA)", koja je prati model od 12 koraka koji u lečenju koristi organizacija Anonimni alkoholičari.

Članovi grupe su sugerisali da je Tejlor potisnula seksualnu traumu iz detinjstva i pozvali je na jednogodišnji celibat. Kada je prošlo devet meseci, sledila je put ostalih žena u grupi i obavezala se na seks samo u monogamnoj vezi. Kad god je osetila želju za seksom, rekla bi: "Odmah bi se odvukla na sastanak grupe u strahu da se ne vratim starim navikama. Osećala sam se kao zombi". Vremenom, Tejlor se zapitala zašto su je ohrabrivali da seks shvata kao bolest.

Na sastancima bi pitala: „Ko odlučuje koliko je seksa previše? Kako možemo znati da li smo ovisnici? "

Pošto je dobila reakcije koje joj se nisu dopale, Tejlor se obratila seks terapeutu. "Da li je moguće da zapravo i niste seks ovisnik, već možda samo žena koja uživa u društvu koje osuđuje žene koje uživaju u seksu?", pitala je. Plakala je uz rasterećenje na kauču terapeuta.

Zavisnost od seksa nikada nije postala formalna dijagnoza. Pomenuti centri za lečenje, pa i knjiga Patrika Carnesa iz 1983. "Izvan senki": Shvatanje seksualne zavisnosti pomogli su u popularazaciji ovog termina, ali je stručna javnost koja se bavi mentalnim zdravljem izuzetno kritična po tom pitanju, pre svega bazirajući kritiku na istraživanju koje ukazuje na to da seks ne utiče na mozak čoveka kao supstance koje izazivaju zavisnost. Istraživanje PLOS One iz 2016.godine Nikol Prauz, na primer ukazuje da su ljudi koji ulaze u rizična seksualna ponašanja imaju veću osetljivost prilikom stimulacije genitalija, a ne neosetljivost, kako bi taj model seks ovisništva rebalo da predvidi.

Američka Asocijacija Psihologa uporno odbija predloge da uvrsti "seks zavisnost" ili "hiperseksualni poremećaj" u priručnik Dijagnoza i statistike. Svetska zdravstvena organizacija je takođe odbila da uvede pojam "seks zavisnost" u svoju klasifikaciju bolesti za 2018.godinu. Umesto toga, uvršten je "kompulzivni poremećaj seksualnog ponašanja". Mnogi psiholozi favorizuju baš ovaj poslednji termin jer opisuje obrazac ponašanja, a ne zavisnost, i fokusira se na lečenje osnovnih problema, a ne na direktno menjanje samog seksualnog ponašanja.

Pre nego što je prošao obuku za seks terapeuta, psihoterapeut Džo Kort usvojio je model lečenja od seksualne zavisnosti zbog seksualno negativnih kulturnih poruka koje je dobijao ranije u svom životu i karijeri. Ali pošto je uvideo da ovaj pristup više puta nije uspeo, odustao je od njega "Trening je opterećen informacijama o zavisnosti, traumama i obrazovanjem, ali ne i seksualnošću", kaže Kost i dodaje da se ovaj termin pretežno primenjuje na ljude samo zato što uživaju u seksu bez emotivne vezanosti. "Terapeuti su pogrešno shvatili seksualno zdravlje i nametali sopstveni pristrasni stav i moralna uverenja, o onome što bi za njihovog klijenta moglo biti potpuno prirodno.

LGBTQ ljudi su verovatno najčešće žrtve te pogrešne dijagnoze - "seks ovisnik", kaže Prauz. Publikacija Aktuelni izveštaji o seksualnom zdravlju iz 2014.godine takođe je otkrila nedostatak naučnih dokaza za zavisnost od pornografije, ali i istakla disproporcionalno veliki broj LGBTQ ljudi kao ovisnike. "Mislim da je veća zastupljenost homoseksualnih muškaraca u centrima za zavisnost o seksu jak dokaz da se dijagnoza prvenstveno koristi za društvenu kontrolu seksualnosti, a ne za lečenje bilo koje stvarne bolesti koja bi trebalo da podjednako utiče na sve muškarce", dodaje on.

Seks radnici su takođe stigmatizovani. Danijela Valenti, koja ima 32 godine i legalno radi kao seks radnica na Havajima i u Nevadi nedavno je stavljena u program za lečenje jednog programa za sprečavanje krijumčarenja ljudi, sa dijagnozom seks ovisnice.

“Seks je moj posao, i ja sam potpuno bezbedna na tom poslu. Nisam navučena ni na šta, niti sam opasnost po sebe i svoju okolinu", kaže Danijela. "Mislim da je moj psiholog imao predrasude prema meni jer sam uživala u seksu sa svojim klijentima, etiketirajući me kao nekog sa poremećajem seksualnog ponašanja. Prosto nije mogao da prihvati realnost".

Prauz kaže da navedene probleme koji uključuju seksualno ponašanje treba rešavati pojedinačno, a ne grupisati kao zavisnost. "Ako ne uspevate da redovno koristite kondom, postoje odlične empirijski podržane intervencije za poboljšanje upotrebe kondoma", rekla je ona. "Ako upražnjavate seks izvan monogamnog sporazuma s partnerom, postoje odlične empirijski podržane intervencije za lečenje nevernika koje uključuju smanjenje rizika. Ako imate seks da biste se izborili sa depresijom, postoje desetine odličnih empirijski podržanih tretmana za depresiju".

Ipak, neke žene veruju u vrednost postavljenog modela seks zavisnosti. Erika Garza, autorka filma „Izlazak: Putovanje jedne žene kroz zavisnost o seksu i pornografiji“, rekla je da su joj sastanci SLAA - naterali da se odrekne seksa, pornografije i masturbacije više puta - i drugi tretmani pomogli da zameni svoje nagone "zdravijim obrascem ponašanja". "Sada je manje verovatno da ću ići okolo u potrazi za kombinacijom stida i zadovoljstva na koju sam bila navučena", rekla je. "Rastumačila sam uverenja kojim se me učili da seks nešto prljavo i loše, kako bih mogla upražnjavati zdrav, iskren, siguran, ali još uvek seks otvorenog uma".

Aleksandra Katehakis, seks terapeutkinja i Direktorka Centra za zdrav seks, ne slaže se takođe da postoji seks zavisnost, podsećajući na istraživanje JAMA Network Open koje je pokazalo da je 8.6 odsto Amerikanaca prijavilo "klinički relevantan nivo problema i/ ili oštećenja povezanih sa poteškoćama u kontroli seksualnih osećanja, nagona i ponašanja.“ Ona nije protiv alternativnih termina poput "kompulzivnog seksualnog ponašanja", ali da nije u pitanju seksualna zavisnost.

Ovisnost o seksu karakteriše osećaj odbacivanja kada neko prestane sa određenim seksualnim ponašanjem, desenzibilizacijom i potrazi za sledećim uzbuđenjem, dok seksualna kompulzivnost više govori o problemima u kontroli impulsa.

Ukoliko neko misli da je zavisnik od seksa usled konzervativnog odgoja ili rodnih normi, Kateakis ga ne bi lečila od zavisnosti od seksa. Ipak, ukoliko ih njihovo seksualno ponašanje može povrediti ili učiniti da nemaju kontrolu u svojim rukama, ona bi koristila pristup kognitivno-bihejvioralne terapije kako bi im pomogla da prekinu bilo kakvo ponašanje za koje smatraju da je destruktivno. “Obe strane moraju biti pažljive kada se radi o minimizaciji problema, ili kada govorimo o tome da se od nečega što nije problem napravi problem,“ kaže ona.

Danas, Tejlor ima srećan seksualni život koji pdorazumeva otvorenu seksualnu vezu i više neobaveznih partnera. Rešenje za korišćenje seksa za suočavanje sa anksioznošću i depresijom nije bilo smanjenje seksualne aktivnosti, već početak odlaska kod terapeuta i učenja komunikacije s drugima o njenom mentalnom zdravlju i smanjenja sramote kad je seks u pitanju.

"Moj odnos prema seksu je lep jer je tako autentičan, ali najvažnije, jer je moj“, kaže Tejlor. "Ja imam vrstu seksa koju želim da imam, sa muškarcima sa kojima želim da imam seks, onoliko malo ili često koliko volim, i ne vidim potrebu da to objašnjavam svima koji to ne mogu da razumeju".

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE US.