Fotografije: Vladimir Živojinović

Šta jedu zaposleni u fast fudovima u Beogradu

"Jede ko šta stigne."

|
okt 17 2017, 7:04am

Fotografije: Vladimir Živojinović

Svakodnevno posećujemo ova mesta, jedemo burgere, krilca, pice, palačinke i paste, ali se retko zapitamo da li bi ti ljudi što nas uslužuju jeli to što smo mi upravo naručili? Kako se oni hrane dok su na poslu? Kakve su im pauze za obroke?

Mnogi potcenjuju rad u industriji brze hrane, a da se nikad nisu oprobali u ovoj sferi. Ukratko - radno vreme je sranje, menadžeri često neiživljeni, vlasnici nekorektni, uslovi rada sve samo ne legalni, a mušterije većinom bezobrazna stoka.

Nije lako. Zato je pauza za obrok najbitniji deo radnog vremena – trenutak da se stane, odmori i da se napune baterije za naredne sate.

Potrudila da saznam kako to izgleda i šta jedu oni koji nam usluže ručak.

Veliki lanci baš drže do tajnosti podataka, neki od ljudi sa kojima smo razgovarali su čak potpisali ugovore o poverljivosti koji im zabranjuju da razgovaraju sa medijima bez izričite dozvole marketing odeljenja. Smešno, zar ne?

Ipak, nisam odustala i htela sam da saznam kako to izgleda u Meku. Vojin, 27, radio je u Meku na Zelenom Vencu.

- Pauze traju 30 minuta, ako si u smeni koja traje 8 sati; 20 ako si u smeni koja traje 6 sati; 15 minuta za one u četvoročasovnoj smeni. Jede ko šta stigne. U Meku u Srbiji je zaposlenima zabranjeno da jedu hranu iz restorana, osim ukoliko je ne plate kao svaka mušterija. U principu, vrlo mali broj ljudi jede na pauzama u Meku. Ja sam jeo pancerote sa mlevenim mesom ili pečurkama iz pekare - kaže Vojin i dodaje da dnevnica u Meku nije visoka, pa se obrok od 500 dinara dnevno ne isplati.

Osim što ne postoji topli obrok, Vojin kaže da ima još jedan dobar razlog što zaposleni u Meku ne jedu tu. I sada shvatam zašto je ovaj razgovor noćna mora njihovog PR tima.

- Higijena je sasvim okej, ali ima drugih stvari zbog kojih ne jedemo u Meku. Ulje u fritezama se ne menja redovno. Ako baš voliš da jedeš nešto iz ulja, onda gledaš da to bude onaj dan u nedelji kad smo promenili ulje, da ti ne bi hrana smrdela na užeglo. Takođe se ne jedu sosevi, jer iako se po pravilu drže samo 48 sati, mi ih držimo dok se ne potroše, samo menjamo nalepnice - kaže Vojin.

Ok, dakle ne uzimam više ništa iz friteze.

U manjim lokalima brze hrane nailazimo na mnogo topliji doček. Miloš radi u restoranu kineske kuhinje Black&White već godinama.

- Pauze kažete? Tri puta po 10 minuta, to su naše pauze. A radno vreme osam sati. I tokom tih pauza se sve stigne, i da se jede, i da se ode na puš pauzu. Samo eto, kad je gužva, tražili smo da nam nabave pelene - šali se Miloš, koji je već u 10 ujutru nad ringlom, sprema sos.

Kad krene gužva koja traje od 12-1 do otprilike tri sata posle podne, ekipa ovog lokala ne staje. Svi zaposleni naručuju obroke u ovom periodu, a niko ne želi da čeka. No, dobra stvar je što imaju topli obrok. Mogu da uzmu šta god žele iz lokala i da jedu koliko god žele.

Miloš je sebi spremio hrskavu piletinu.

Već sa ulaza u restoran italijanske hrane Di Napoli zapahnuli su nas mirisi aromatične kuhinje. Zaposleni trče naokolo, pripremaju sve za nastupajući haos zvani "pauza za ručak". Na pauzi hvatam Danijelu, koja je uživa u pici sa rukolom.

- Nekad skuvam sebi čorbicu, pa donesem od kuće, a nekad sednem sa strane i pojedem nešto odavde. Imamo topli obrok, pa nam kuvari spremaju šta god poželimo, ali nekad malo dosadi teška hrana, pa šaramo – uzmemo nekad nešto iz Maxija, nekad iz zdrave hrane, nekad iz lokala pored nas - kaže ona.

Kad nema posla, svako može da sedne, popije kafu, odmori. Ali kada nastane pometnja oko ruča, lokal je pun k'o oko, a svi žele hranu da dobiju juče.

Setila sam se i mesta koje sprema salate, zdrave sokove, tortilje i tostade, FitHouse. Tamo nema određene pauze. Okruženi su velikim firmama, bankama i brojnim stambenim zgradama, pa im je uvek gužva.

Zvanično, imaju pola sata pauze, ali njihov kuvar Lazar mi priča da retko uzima pauzu. Zbog gužve je mnogo bitnije sesti nego jesti, iako u lokalu imaju pravo na obrok. Kuvari gricnu pomalo dok pripremaju hranu,dok devojke koje poslužuju naručuju od njih šta im se jede.

- U toku rada probam malo od ovoga, malo od onoga i zasitim se. Stalno ima posla, pa je teško napraviti pravu pauzu, nego odmaramo kad ima vremena za odmor - objašnjava Lazar, koji je tokom ovog kratkog predaha uzeo sebi salatu.

U fast-fud restoranu meksičke hrane Poncho nalećemo na kurira kako uživa u parčetu pice. Stefan kaže da svi zaposleni imaju pravo na topli obrok.

- Radnim danima nam kuvar priprema kuvanu hranu, makarone, čorbe i slično, a vikendom jedemo hranu koja se sprema u lokalu, šta god nam se jede - kaže Stefan.

Njemu nimalo ne smeta ovaj sistem, kaže da zvanično imaju pauzu od pola sata, ali realno, kad god nema posla, može da se sedne i odmori.

U nastavku šetnje kroz otvorena vrata Pasta Bara vidimo Filipa koji je očigledno na pauzi. On je kuvar u lokalu i sebi je spremio pastu karbonara.

- Kao i svuda, pauza mi je pola sata, ali kad sam sam u smeni, pauza je ovakva, s nogu. Ne smeta mi, malo paste, malo salate, nekad naručim nešto iz okolnih lokala – sve u svemu lepo jedem - kaže Filip.

On uživa u svom poslu i ne smetaju mu popodnevne gužve jer se organizuje tako da mu radno vreme ne pada teško.

Na kraju mi se javlja još jedan bivši zaposleni. Ovog puta iz Big Pizze. Danilo je tamo radio 3 meseca.

- Zvanično smo imali pola sata pauze, ali ta pauza se ne uzima ako nemaš vremena, odnosno ako je gužva - u suštini, kad god imaš dva minuta da dišeš. Radio sam u jednom od lokala koji služe samo za dostavu. Imali smo popust 50 odsto na veliku kaprićozu – i to samo ako se uzme cela pica. Eventualno, ako se neka narudžbina sjebe, mi dobijemo to da pojedemo - priča Danilo.

On kaže da su najveći problem "lude mušterije" - one koje pokušaju da otmu picu od dostavljača, izmišljaju dlake u hrani, vrište na kol centar.

- Kad je pica u pitanju, sve je čisto, održavano, hrana je ukusna, i zaposleni često jedu iz lokala, uglavnom jer nemaju vremena da izađu i kupe hranu bilo gde drugde - kaže Danilo.

Na kraju, jasno mi je da postoji velika razlika između poslovanja velike firme i malih fastfudova. Što je manji lokal, to je odnos prema osoblju ljudskiji, a tim bliskiji. U svakom slučaju, sledeći put kada zamerim osobi sa druge strane pulta na neljubaznosti, setiću se svega ovoga i ostaviti malo veće napojnice.

Još na VICE.com:

The Pljeka: istina i mitovi oko omiljene hrane u Srba

Ljudi koji tragaju za ostacima hrane u tržnim centrima u Beogradu

Kako najlakše možemo da se otrujemo brzom hranom u Srbiji

Više na VICE
Vice Channels