Četiri godine sam kuvao DMT u svojoj kuhinji

Ovaj članak se prvobitno pojavio na VICE Netherlands

Vilem* je bi iscrpljen. Bilo je kasno, i on je stajao u gaćama usred svoje laboratorije za DMT, koja je slučajno i njegova kuhinja. Vilem je neprekidno radio 20 sati; bio je toliko umoran, da su oči počele da ga peku.

Peti put zaredom, jednu po jednu je protresao 32 tegle, koje su sve bile ispunjene kristalizovanim DMT-om, vodom i petrolejskim etrom. Na metar udajenosti, jedno jaje je cvrčalo na šporetu. Dok je mešao jednu teglu sa obe ruke, iz nje su iscureli gasovi. Vilem je bio rešen da napravi 25 grama DMT-a tokom samo jedne sesije, ulične vrednosti od 2250 evra. Bio je toliko blizu toga da završi posao za to veče; ali umesto toga, samo je mogao da zuri u plamen. Ruke su mu se zapalile.

Brzo je spustio teglu i ugasio plamen kuhinjskom krpom. Zbog iznenada intenzivnog mirisa petroleja, spustio je pogled na svoju oprljenu bradu, i još niže, na svoje sada ćosave ruke. Neko vreme, Vilem je samo mogao da bulji u smežurano jaje u tiganju, dok je sipao mlaku vodu preko svojih ruku. Ubrzo nakon toga, zaključao je laboratoriju za tu noć, i otišao u krevet.

„Srećom, nisu mi ostali trajni ožiljci, ali to je ostavilo utisak na mene“, Vilem kaže danas. „Kada ignorišeš sopstvene granice, radeći duže ili praveći previše toga odjednom, počneš da praviš greške. A u ovom poslu, greške mogu da te koštaju života“.

Vilem je često provodio celu noć radeći u svojoj kuhinji, dok su hemijska isparenja kuljala iz kuće, a miris bio zamaskiran samo mirišljavim štapićima na prozorima. Ali brza zarada je bila vredna svog tog truda. Pet godina je davao svoj doprinos globalnom crnom tržištu droga, koje je samo tokom 2017. godine generisalo 18,9 milijardi dolara, prema nedavnom istraživanju holandske policijske akademije.

Tokom nedelje, Vilem živi u prikolici na farmi u Brabantu – pokrajini na jugu Holandije – gde je nekoliko meseci radio na uzgajanju organskog voća i povrća. Vikendom, kada ne radi, živi u pravoj kući, negde drugde u toj istoj pokrajini. Vilem mi pokazuje svoje prste, potpuno prekrivene crnim peskom. „Poljoprivreda je veoma drugačija od kuvanja droge, ali za to sam bio spreman“, smeje se on.

Dogovorili smo da se nađemo u blizini njegovog radnog mesta, da bismo porazgovarali o njegovom prošlom životu kuvara DMT-a. Prva stvar koju sam želeo da saznam je bilo to kako je ovaj uredni, elokventni dvadesetšestogodišnjak u svojoj dvadeset drugoj godini završio u proizvodnji sintetičke droge na veliko. „Sve je počelo bazičnom fascinacijom time“, objašnjava on.

Vilem je imao 21 godinu kada je prvi put u životu pušio DMT. Psihodelici su ga zanimali još od srednje škole – ali pošto su prilično retki, isprva je imao problema da ih nabavi. Na kraju se dočepao određene količine. „Prvi put kada sam to radio, krv mi je jurnula kroz telo“, seća se on. „Duboko sam udahnuo, zatim sam uvukao tri dima, i pre nego što sam uspeo da prestanem, već sam se obreo u potpuno drugom svetu. On radi odmah. Uzeli su mi lulicu i upaljač iz ruku, i odlučno me gurnuli na sofu. Izgubio sam svaku kontrolu“.

Vilem je opisao da je video kako su svi predmeti u sobi i sa zidova poleteli. U međuvremenu, njegovi prijatelji su menjali oblik, pre nego što bi odlebdeli do plafona. „Nemaš vremena da to procesiraš – sve se događa toliko brzo“, kaže on. „Tokom takvog tripa, ne osećaš nikakav strah – sve što doživljavaš je neopisiv osećaj povezanosti i ljubavi. Ali kada sam se vratio u realnost, usrao sam se u gaće. Bilo je traumatično – a ipak, u isti mah, bilo je i predivno“.

To iskustvo je ostavilo toliko jak utisak na njega, da Vilem nije mogao da iskulira. Počeo je da istražuje poreklo DMT-a na internetu, da bi bolje razumeo sopstveno iskustvo, i shvatio da bi čak i on – koji o hemiji nije imao pojma – mogao da napravi ovu drogu kod kuće, prateći nekoliko lakih koraka. „Reakcija bazirana na kiselini nije toliko komplikovana, i ima na tone kućnih hemijskih saveta na internetu“, objašnjava Vilem.

Za 150 evra, Vilem je kupio početnički komplet i pretvorio svoju kuhinju u eksperimentalnu framaceutsku laboratoriju. „Prva tura mi je bila pravi krš“, seća se on. „Na kraju sam završio sa dva grama DMT-a. Osećaj je bio sjajan, iako nisam znao da li će zaista delovati“.

Vilem je znao da je potpuno ispravno da sam testira svoj proizvod, pre nego što ga ponudi svojim drugarima. „Prvi put sam bio užasno nervozan“, kaže on. „Bio sam kod jednog drugara, sa svojom tadašnjom devojkom. Oni su znali da sam radio na tome, ali kada sam stavio svoj domaći DMT na sto, zavladala je napeta tišina. Odlučio sam da odem na sprat, gde sam pripalio lulu, dok je moja devojka sedela pored mene. Nisam znao zašto sam toliko verovao da će sve proći dobro, ali pošlo je dobro, i bio sam u pravu. Bilo je magično“!

Godinu dana kasnije, Vilem je završio školovanje i postao časovničar. Radio je u skladištu pet dana nedeljno, i na kraju uštedeo 1500 evra, koliko mu je bilo potrebno da kupi profesionalnu opremu za kuvanje. Čitave vikende je provodio sam kod kuće, učeći kako da kuva DMT. „Osim same droge, razvio sam ogromnu količinu ljubavi i fascinacije za hemiju“, kaže on. „Mogao sam satima da gledam kako se DMT kristališe u staklenoj tegli. To hemiju pretvara u pornografiju“, zadovoljno kaže.

Sunce počinje da zalazi, dok se vraćamo u njegovu prikolicu. „Kada me nešto fascinira, malo preduboko zaronim u to“, kaže on.

Uskoro su svi njegovi kuhinjski elementi bili prepuni tegli natrijum hidroksida, boca sirćeta, i veliki konusnih flaša. Posvuda je bilo plastičnih špriceva za merenje, i fascikli punih recepata i istraživačkih beleški. Dok je nabrajao sve stvari koje je držao u kući, Vilem se smejao. „Bilo je prilično nesmotreno od mene što sam na početku sve to držao posvuda, na neorganizovan način. Moji prijatelji koji su svraćali su u početku malo odlepljivali. Ali ja to nikada nisam krio, i na kraju je i njima bilo uzbudljivo“.

Ipak, niko nije želeo da kupuje od njega. „Inicijalna reakcija je bila razočaravajuća“, priznaje on. „Neki prijatelji bi s vremena na vreme kupili po jednu jedinu dozu, ali to je bilo otprilike sve što sam prodavao. U određenom trenutku, imao sam napravljenih 300 grama, koji bi na ulici ukupno koštali 27000 evra. S toga sam počeo da tražim veće kupce“. Vilem neće da kaže kako je našao te velike kupce, ali ipak otkriva da je bilo sjajno poslovati s njima. „Bilo je mnogo drugačije od hipika i psihonauta kojima sam ranije prodavao. Iznenada, to je postao pravi posao – bogati likovi koji su uvek držali svoju reč i poštovali dogovore. Priliv para je bio ogroman“.

Vilem je postajao sve efikasniji u svojoj maloj kuhinji – napredovao je od rada sa samo jednom malom teglom, do 32 kontejnera na kojima je simultano radio. „To znači da tečnost dodaješ 160 puta, a tegle protreseš 3200 puta“, računa naglas. „U tom trenutku, to je postao posao sa punim radnim vremenom, a ne samo hobi, i ja sam morao da prihvatim da se bavim krupnim kriminalom. Bilo mi je sve jasnije da sam kriminalac – to je bio osećaj u kome sam na neki način uživao. Što sam postajao profesionalniji, nalet adrenalina je bio jači“.

Kada smo stigli do njegove prikolice, koja je parkirana na imanju njegovog novog poslodavca, prelazimo na praktičniji deo procesa. „Većinu stvari sam kupovao u radnjama za zanatlije“, kaže mi on. „Prvi put nisu postavljali nikakva pitanja. Ali kada sam po peti put došao da kupim pet boca natrijum hidroksida, želeli su da čuju za šta ga koristim. On ti je potreban za skoro svaku sintetičku drogu koja postoji, a može da se koristi čak i za proizvodnju malih bombi. Ponekad traže da fotokopiraju tvoju ličnu kartu. To je značilo da moram da idem u mnogo različitih radnji“.

Unutar njegove prikolice, izvadio je nekoliko sveski. „Za mene, više se nije radilo o tome da se držim određene metode“. Istražujući, izvodeći eksperimente i praveći na tone beleški, Vilem je sve više unapređivao svoje recepte i sam proces. Takođe se izveštio u pravljenju mešavine duvana obogaćenog DMT-om, koji se zove čanga. „To je ređe čak i od DMT-a“, hvali se Vilem.

Vilem sada govori malo tiše. „Hemijski otpad je pomalo problem“, kaže on. „Samo jednom sam prosuo otpad u WC šolju i pustio vodu, ali stvarno sam se loše osećao povodom toga. U drugim prilikama, sipao bih ga u limenke i ostavljao na uglu ulice. Ali ni to nije u redu – prebacuješ problem na nekog drugog. Ali kada si s one strane zakona, stvarno ne možeš ništa da uradiš“.

U 24. godini, Vilem je obezbedio dovoljno kupaca da bi mogao da napusti svoj redovan posao. Sve što je radio kod kuće je bilo da kuva DMT. Morao je da radi sa otvorenim prozorima, zbog čega se vazduh oko njegove kuće neprekidno osećao na petrolejski etar. Zbog toga se još više plašio da mirišljavi štapići neće biti dovoljni da zamaskiraju miris i odagnaju sumnje njegovih komšija. Vilem je postao sve nervozniji zbog svakoga ko bi prošao pored njegove kuće, i kod kuće mu je bilo sve manje i manje prijatno. „Kada sam na DMT-u radio puno radno vreme, postao sam veoma paranoičan“, kaže on. „Ni nedostatak sna mi nije pomagao. Nedeljama sam radio neprekidno, i nisam viđao svoje prijatelje“.

Nije prošlo mnogo kada je počelo da mu se čini da pare nisu vredne svog tog stresa. „Nekada sam mislio da bi me novac usrećio, ali odavno se nisam osetio srećnim“, kaže on. „Ljudi sa kojima sam tada radio su želeli da počnem da proizvodim spid ili ekstazi. Plan je bio da se preselim u neku kuću usred nedođije, koja je opremljena kompletnom laboratorijom i svim materijalima i hemikalijama koje su mi potrebne. Mogao bih da radim neometano, i da zarađujem na hiljade evra mesečno“.

Napravio je pauzu i progutao knedlu. „Za mene je to bio korak previše. Bio sam gotov“, kaže on. „Godinama sam sve vreme samo kuvao drogu i udisao hemijska isparenja, rizikujuću da me ili uhvate, ili da spalim kuću. Želeo sam da se držim DMT-a, i njegovog sveta hipika. Kada praviš spid ili kokain, stupaš u kontakt sa veoma drugačijim ljudima“.

Poslednju godinu, Vilem je proveo demontirajući svoje narko carstvo. I dalje neće da otkrije sa koliko ljudi je radio, ali kaže da je proces prekidanja tih veza bio lak. I, da li je zauvek završio s tim? „Hemija će mi uvek biti hobi. Ali dani hardkor kuvanja su završeni“, kaže on. „Smatram sebe srećnim, zato što nikada nisam uhvaćen, i uštedeo sam lepu svotu novca – ali na kraju krajeva, želeo sam da ponovo budem slobodan“.

Vilem je na kraju našao svoju slobodu, kaže mi, u svojoj novoj karijeri u hortikulturi, nakon što se vratio školovanju i završio poljoprivredni fakultet. Proteže noge, prekršta ruke iza glave, i gleda u petrolejsku lampu na malom stolu ispred svoje prikolice. Ubrzo potom se i opraštamo. Vilem u sedam ujutru mora ponovo da bude na polju.

*Vilemovo ime je promenjeno da bismo zaštitili njegov identitet.