istorija

Nestašice, hiperinflacija i ratovi u kojima nismo: priče iz Beograda 1993.

Jedan sasvim moguć dan u jednoj godini koju ne treba zaboraviti, sastavljen iz sećanja dvadeset i dvoje sagovornika

pisao Mihailo Tešić
04 Januar 2019, 9:40am

Fotografija: Imre Szabo

Stajem na šipku od bankine na kraju nadvožnjaka koji obeležava kraj Banovog brda i početak Žarkova. U ruci su mi kese s grickalicama, smoki, čačanski čips i onaj gricko. Ortaci iza nose gajbu sa pićem, ima koka kole, a ima i pivo, Pećko. Piće se večeras obilato, možda treći-četvrti put u životu. Jer ostalo je još sedam-osam sati do nove godine i kraja ove najluđe godine do sada, u kojoj sam krenuo u srednju školu.

Stojim levom nogom na šipki dok desnom opkoračujem preko nje, što moja Fila patika jedva dočeka kao idealnu priliku da mi se najzad osveti za to što je nikada ne skidam i verovatno joj navlačim gljivice - izlizani đon sklizne, a ja se prospem kao fosna na leđa pored druma, tras.

Tačno u tom trenutku nestaje struje u celom kraju, daleko koliko može da se vidi, Žarkovo, Julino i Banovo brdo. Tras. Džoni, Mare i Milanče prskaju u smeh, ne veruju šta se događa. Niko ne veruje šta se događa. Niko ne može ni da zamisli šta bi moglo da nam se dogodi.

Dobro došli u 1993.

Godina koja je došla donela je zanimljivija vremena nego što je velika većina građana svinging novotalasnog Beograda osamdesetih, uljuljkanih u pokrov ispleten od nominalnog socijalizma i praktične kulturne otvorenosti ka uticajima sa Zapada, ikada imala priliku da doživi. Sada je tačno četvrt veka od prvih restrikcija struje, prvih divljih privatizacija, prvog izlivanja kriminala na ulice i u mitologije; zatim sankcija za koje nikako da se odlučimo da li smo ih izazvali ili su nam namenute, praznih rafova i kamara bezvrednih para; i ratova u kojima nismo mogli sebi da priznamo da li učestvujemo. Dovoljno vremena da sećanja postanu već do cepanja isprana neostvarivom čežnjom za mlađim verzijama nas samih.

Tih dana u Beogradu si mogao da se ujutro zaglaviš u liftu jer zaboraviš da si u grupi za restrikcije, pa zauzmeš mesto tek pri kraju reda za ulje koje možda nije ni stiglo; popodne čekaš platu da bi odmah otrčao na Zeleni Venac da zameniš svežanj papira za trideset, jebiga druže sad je dvaespet maraka; a uveče čekaš autobus dva sata da odeš na koncert i napiješ se za tri marke s ekipom s kojom posle bežiš od interventne u maskirnim uniformama; i onda kad ugmižeš na krcat noćni bus kući čekate svi da ka Terazijama prođe lik u audiju koji puca u vazduh iz kalaša, pa zakasniš i na "Veliku rokenrol prevaru" na b92 i na pornjavu na Palmi.

Kada se ovako napiše i pročita na ekranu, sve zvuči kao neka serija, kao fikcija, predložak za dramu. Sećanja organizujemo u dramske narative sačinjene od emotivnih doživljaja, prirodno i neizbežno kao što dišemo i trepćemo. Zato pričamo priče, da bismo se sećali, mi; i da bi se sećali, nas. Da možemo da kažemo nešto smisleno kada nas posle 25 godina pitaju, a onda se neizbežno i sami zapitamo - čekaj, da li je to vreme bilo baš tako tvrdo i teško? Ili je možda bilo i brzo, opasno, taman dovoljno uzbudljivije od ovoga sada da se na njega nahvata i poneka šljokica glamura?

Inspirisan tekstom iz Njujork tajma o Njujorku osamdesetih, popričao sam sa dvadesetak ljudi koji su 1993. proživeli, preživeli ili su tada jednostavno živeli u Beogradu. Iz njihovih sećanja sam sastavio kolaž žutih novčanica, staklića tegli od senfa i mrlja od nafte koje se duginim bojama presijavaju na trotoaru, jedan dan koji je mogao da prođe samo tu, nadam se, samo te 1993. godine.

00:00 Milica Tomić, umetnica

Moj suprug i ja smo kada je počeo rat u Bosni bili u izbeglištvu godinu dana u Belgiji i Nemačkoj, ali se vraćamo na Novu godinu 1993, jer nas je pokupio moj otac i brat u Nemačkoj, došli su po nas Renoom 4 i ubedili nas da dodjemo na glasanje. Mogućnost da se pobedi Milošević glasanjem, da se zaustavi rat i ostale velike naivne nade, to nas je vratilo u krnju Jugoslaviju. Po dolasku u Beograd ne možemo da izvadimo naše glasačke listiće i očajni ne glasamo, ali rešimo da ipak ostanemo i pozovemo nekoliko prijatelja za Novu godinu, sa kojima bismo više pričali šta da radimo, nego što bismo išta proslavljali.

I tada, predveče, na dan Nove godine, na B92 čujemo Uroša Đurića i Caneta kako pozivaju sve slušaoce da dođu kod nas na NG, polako izgovaraju celu adresu. Kuća se neprestano puni, mi nemamo ni hrane ni muzike, možda neki stari kasetofon, ali svi igraju, smeju se, skaču. Moj otac zagrljen sa Canetom priča o ko zna čemu... Kuća je najzad malo toplija, svi su nasmejani, nekako lepi i veseli. Na čas smo svi zaboravili gde smo živeli i šta nas tek čeka.

01:00 Ivan Gavrilović, pevač

Počeli su u to doba da se prave ti kriminalni klanovi, od Zvezdarskog, Voždovačkog do Bežanijskog i tako dalje. Tu je počela borba za teritoriju u Beogradu, pre svega oko cigareta i benzina. Gde god da se pojaviš, u bilo koju diskoteku da dođeš, mogao si da očekuješ da ti se desi pucnjava ili u najmanju ruku da ti upadne policija. Izašao je tada "200 na sat", bila je promocija u Taš klubu, a mi izašli posle do Buhe s drugarom. I mog druga tu kao prepoznaje neki dečko... I vadi pištolj. I stavlja mu pištolj direktno na čelo. Pred nama. Hoće da ga upuca. Ali kako mu ga nasloni na čelo – ispadne mu šaržer. Na pod. I taj krimos se saginje, kupi šaržer, stavlja ga u pištolj, ponovo ga naslanja mom ortaku na čelo – i šaržer mu ponovo ispada. I on se saginje ponovo da ga pokupi, mi se smrzli, ne znamo da li da se smejemo ili da kukamo, ali srećom tada nailazi obezbeđenje neko Buhe. I mi smo se razbežali. A ti momci su posle svi ubijeni.

02:00 Ivana Milanović Hrašovec, novinarka

Noćni izlazak, mog tadašnjeg momka i mene, svodio se na duge šetnje po kraju i, kad se u džepu nešto ima, na kapućino u „Plavom jahaču“, na Studentskom trgu, dok smo čekali njegov noćni bus. U kraju ništa drugo nije radilo, pogotovo ne tako kasno. Jednom dok smo sedeli, sećam se i za kojim stolom - muzika i žamor naglo su prestali. Uleteli su neki u uniformama i naglavili se ispred stolova, sa uperenim puškama u svakog gosta pojedinačno. Poslušno smo stajali sa podignutim rukama, a ovaj što je „dužio“ mene nišanio me tačno u nivou srca ni na pola metra razdaljine. Sećam se te cevi, po širini otvora bih je i danas prepoznala.

Podigla sam ruke negde do pola i tu se valjda ukočila. Mom momku su tražili ličnu kartu, meni ništa. Sećam se da ih je tiho pitao sme li da pomeri ruku, jer mu je lična karta u džepu. U Bosni je divljao rat, Sarajevo se gušilo pod granatama i snajperima, stravični zločini su trovali naše živote, a u „Plavom jahaču“ tada je sedeo i sumnjiv i običan svet. Ali, ko su ovi? Vojni, paravojni, policija? Da nije neka odmazda? Jesu li, bre, uopšte „naši“? U kojoj su uniformi bili, sa kojim oznakama, pojma nemam, ja bih rekla da nikakve oznake nisu imali. Verovatno grešim. Piljila sam u ruke ovog što me držao na nišanu i duboko u sebi nešto brojala. Samo malo da trzne prst, sa-mo ma-lo, i ćao, kakva glupost (na kraju) života. Nosio je rukavice. Meni se čini da su dugo stajali s tim cevima ka nama, jedan na jedan, nepomični, kao da su od gvožđa – nisam znala zašto, čekala sam da saznam. A onda su nestali. Gazda je ponovo pustio muziku, cura za susednim stolom grunula je u plač, a ja sam počela nekontrolisano da drhtim. I nisam mogla da govorim.

03:00 Aleksandar Petrović Mengele, muzičar

Tada još nije postojao Eyesburn. Kojot je svirao u Dead Ideas, a ja u Blood Bathu, koji je tada bio popularan bend. Tada smo organizovali festival metala, zvao se Balkan Horror Opera. Svirali smo u donjoj Sali Doma Omladine, dva dana. Od bendova su bili Demoniac, Necrophobia iz Čačka i Svarog je bio s nama drugi dan. To je bilo totalno rasprodato, sećam se, pošto smo mi prodavali karte na ulazu lično, znam da smo preko 1000 karata prodali za svako veče. I kada se sve završilo nama ostane bukvalno puna sportska torba love, kao nekad Yu Grupa, kada su radili igranke. Ali fora je što je to moralo odmah to veče da se zameni, da se kupe maroni, jer ako ne kupiš marke tada, gotovo, sutra nema ništa. I onda naš menadžer ide u po noći s krcatom torbom para kroz grad, da menja za marke, znaš koja paranoja.

hiperinflacija

04:00 Nemanja Kojić Kojot, muzičar

Te godine su bili moji prvi veći koraci u muzici. A početak je bio baš za novu godinu. U studiju Akademija okupila se ekipa tada najupečatljivijih domaćih njuški iz sveta pop rok muzike. Žika i Babe, Bebi Dol, Direktori, Vampiri, Del Arno, Viktorija, Bora... Zezanje celu noć. Tih dana se u Beogradu duvala trava koju smo zvali šiptarka, koja je imala miris kao kada spojiš amonijak i naftalin, to se sećam. Tada je bilo puno droge na ulici, puštena je bila namerno, jer je na taj način vlast sputavala mlade.

05:00 Ivan Minić, osnivač foruma "Burek"

Vozači su, povremeno, dobijali dojave gde postoji šansa da se pojavi gorivo na pumpama. Jednom prilikom tako, proveli smo ceo dan u redu za gorivo na mestu gde je kasnije podignuta pumpa "Dejton". Od ranih jutarnjih sati, stotine vozila formirale su kolonu koja se razvukla do Sava centra, a negde na pola te kolone smo bili i mi. Dve porodice, u jednim kolima, pripremljene kao za kampovanje, jer treba preživeti 5-6 sati čekanja. Sendviči, karte, materijal za čitanje. Gorivo smo na kraju dočekali, a meni je najsnažniji utisak bio dolazak novinara državne televizije koji su snimali izjave ljudi iz te kolone, pa tako i nas. Bilo je još ovakvih akcija, ali nas decu više nisu vodili. Dal im je bilo žao nas, ili njih pored nas hiperaktivnih i sa 1000 pitanja, ne znam.

06:00 Dalibor Andonov Gru, reper

Benzin se kupovao kao da kupuješ litar mleka u prodavnici, na ulici, na raskrsnicama. Ja sam na Vidikovcu još od tada, i sećam se bio je red prodavaca na vidikovačkoj raskrsnici. A ja i drugari smo dovozili benzin s mađarske granice, pa jedan ode, pa drugi čeka na granici, spava na onim kantama. I onda sipaš pet litara i voziš kola. A u školu sam išao busem. U Politehničku na Novom Beogradu, što je hardkor samim tim što sam ja na Vidikovcu. Pre podne ustaneš dva sata ranije da bi uspeo da stigneš na prvi čas, jer autobusi su išli redovno - na dva i po sata. A kada dođem u školu, ortak doneo bombu, onu ručnu granatu. Znaš kakva su deca, srednja škola, ako imaš nešto - moraš da se pohvališ. Mislim da niko ko je živeo iole normalan život ne može ni približno da shvati kako je to izgledalo.

07:00 Ognjenka Lakićević, Autopark

Ostave mi moji pare za užinu ujutru pre nego što krenu na posao. Ne znam koliko tačno, ko ono može da popamti, ali fazon kao sada 300 dinara recimo, a tada 15 miliona, ne sećam se. I veliki odmor, ja do pekarice, ali za te pare više ne mogu ništa da kupim, a htela sam samo jedan onaj slani štapić. To se desilo više puta. Da kažem mojima, rastužili bi se mnogo. I onda im ne kažem. Udružim pare s drugaricom i kupimo jedan slani štapić. Mislim, bolje i to nego da skroz propadnu pare, a uveče bi to sve bilo potpuno bezvredno. Mada, teže od slanog štapića mi je padalo kad nemam pare za praznu kasetu koje sam kupovala ispred SKC-a.

08:00 Vladimir Tabašević, pisac

Prilično smo bili bez love te 1993, mama, očuh zvani Hrkanje, brat, tek rodjen, kao vekna hleba ceo i, naravno, ja - djak, prvak, budući najbolji golman na svetu. Andreas Kepke sam mislio da sam, po ceo dan. Na putu ka školi naleteo sam na 10 dinara. Vratio sam se kući, probudio očuha i majku i mahnuo im tom papirnom zastavicom. Pitali su me: Odakle ti? Rekao sam: Našao sam. Pitali su: Gde? Rekao sam: Iza zgrade. Očuh je ustao i rekao da krenem sa njim i da mu pokažem gde sam našao pare. Ja sam ga odveo na to mesto i onda sam ga gledao kako on sam pokušava da nadje još novčanica. Nije uspevao. Ljut jer na tom mestu nismo našli još koji dinar, pogledao me i rekao: Što ti ovuda landraš, umesto da ideš pravac u školu?

09:00 Srbijanka Turajlić, profesorka

Ulazimo u samouslugu koja je potpuno prazna. Moj urođeni optimizam odmah kreira misao da se ljudi spremaju za krečenje i renoviranje te su namirnice negde sklonili. Prilazim prodavačicama i molim ih za kiselo mleko i žuti sir, objašnjavajući im da moje ćerke ne piju mleko (kao da njega ima svuda oko nas) te da mi je važno da im nađem neke druge mlečne proizvode. Vidim da me žene gledaju zaprepašćeno, vidim da Vesna počinje da se smeje i ne shvatam šta ima tako čudno i smešno u tome što Nina i Mila ne vole mleko. Shvatajući da pred sobom imaju ženu kretena, prodavačice mi ljubazno objasne da u toj radnji već danima nema ničega. "Kako nema, pa mi treba da nahranimo decu" – ne predajem se ja, ali me na sreću Vesna izvede iz radnje.

10:00 Dejan Tiago Stanković, pisac

Na jesen 1993. u Beogradu ti treba 17.930.000.000 dinara za litar ulja, 99.000.000.000 dinara za kilogram šećera, 77.765.000.000 dinara za kilo soli, a kilo deterdženta je preko 387 milijarde dinara. Olakotna okolnost da je nemačka marka bila 170 milijardi dinara. Otežavajuća je da onaj ko želi da kupi bakaluk po ovim cenama treba da ima marke ali i bonove, da zna gde će se tog dana pojaviti roba i da čeka red, a verovatno je da robe i ne bude osim za marke. A kad ti trebaju marke, na svakom uglu stoji po momak, skakuće po zimi i govori kroz zube devize-devize, a to zvuči kao da zuje: bzzz-bzzz.

11:00 Dimitrije Vojnov, scenarista i kritičar

RTS je puštao film "Najduži dan" Kena Anakina, ne znam zašto, jer obično je taj film išao 9. maja na Dan pobede. Otac i ja sedamo u kola, odlazimo na snimanje reklame za DSS, režirao je pokojni Dinko Tucaković, čini mi se da je na snimanju bio i Miloš Tomin. Trebalo je da u njoj nastupim sa Rambom Amadeusom čiji sam bio ogroman i osvedočeni fan. Međutim, on je bio na svirci u Skoplju, i nije uspeo da stigne na snimanje. Dinko kaže mom ocu da preuzme Rambovu ulogu. Scenario za reklamu je bio jednostavan - prilazim, budim ga iz sna i kažem, "Probudi se, vreme je. Vreme je za promene". Između kadrova čekamo, pričamo o snimanju filma "Odisejev pogled" Tea Angelopulosa sa Harvijem Kajtelom koji je tih dana bio kod nas. Čovek iz DSSa daje neke devize kao honorar, dakle eto i ja sam primio strani novac da bih rušio predsednika. Vraćam se kući. "Najduži dan" još traje. Reklama nikada nije prikazana, razlog je bio "zloupotreba dece", premda je Đinđić tada snimio reklamu u kojoj drži svoje dete u naručju.

12:00 Ilir Gaši, aktivista i novinar

Od ranog proleća do kasne jeseni, svaki dan igramo basket. Novi Beograd je najbolji za to. Svaki blok ima po nekoliko terena, svi igraju i skoro svi umeju da igraju. Vodi se računa o tome da linije budu iscrtane i da koševi imaju mrežice - ako je verovatno da će biti ukradena, a uglavnom jeste, na kraju dana se skine i nosi se kući. Dovoljno sam porastao da mogu da zakucam. Postoji trenutak, veoma kratak, u samom zenitu skoka, kada se osećam kao da letim.

Kad se vratim sa basketa, sipam čašu najhladnije vode, prinesem je ustima i onda je vratim ka sudoperi i prospem. Onda ponovo – sipam, prinesem, prospem. Uživam u osećaju da u svakom trenutku mogu da utolim žeđ i namerno odgađam to zadovoljstvo da bi na kraju bilo još veće. Došao mi je stric iz Prištine, odveo me u najskuplju sportsku radnju u Beogradu i kupio mi „Nike Air Max 4“. Sutradan, u školi, osećam se skoro kao da se uklapam. Posle toga verovatno dobijam neke batine i osećaj me prolazi.

13:00 Milica Tomić

Svaki dan je velika borba za hranu, račune, dugove, kuvamo prašak za veš, pravimo od njega tečnost za sudove. Peremo jednu pomorandžu, kuvamo celu, sečemo, sitnimo, meljemo sa korom, dodajemo šećer i vodu i tako pravimo đus od pomorandže. Sadimo paradajz i peršun gde stignemo, jer to raste kao ludo! Kupujemo benzin, držimo u hodniku, vučemo na crevo, presipamo. Menjamo novac i trčimo da kupujemo. Idemo peške, jer prevoz ne radi. Spremamo stvari za dete koje treba da se rodi, prijatelji donose, mi se radujemo svakoj sitnici.

14:00 Jelena Lengold, spisateljica

U Mesnoj zajednici u Ruzveltovoj sam ubedila neku nepoznatu staru gospođu da zajednički kupimo džak od 50 kg brašna, što su inače davali samo penzionerima. Ona je donela čistu belu jastučnicu i sipala mi moju polovinu, odokativno. Ostao mi je samo "mali" problem da 25 kg brašna odnesem od Novog groblja do bloka 61. Prevoz je te zime bio katastrofa, čekalo se bukvalno satima. Dok sam vukla na ramenu taj teški džak, odjednom sam se setila priče moje babe kako je za vreme Drugog svetskog rata nosila džakove od 50 kila brašna iz nekog sela do Kruševca. Moja mala baba. Tu priču sam slušala mnogo puta, ali je nikad do tad nisam istinski razumela. Kad sam posle dva sata stigla kući, sa upalom u ramenu, pozvala sam babu telefonom. "Baba, jesi ti stvarno nosila džak od 50 kila od Bivolja do Kruševca za vreme rata?" "Nego šta!" "Pa kako bre baba, kako?" "Kako sam morala, eto kako, da nahranim decu." Ja sam gledala onu jastučnicu punu brašna, maštala o mekikama koje ću da ispržim i smatrala sam se uspešnom ženom jer sam imala dve flaše ulja u šteku.

kako-smo-se-zabavljali-u-srbiji-pod-sankcijama-devedesetih-godina-body-image-1434705036
Darkwood Dub 1993. Foto: Srđan Veljović

15:00 Miki Ristić, Darkwood Dub

Jedna devojka mi je, kao vid udvaranja, poklonila određenu količinu heroina, nikada nisam izmerio koliko. Ne mnogo, u svakom slučaju. Šmrknuvši malo i uvidevši da ta akcija nikako nije za mene, seo sam sa svojim najboljim drugom iz detinjstva i komšijom, nazvaćemo ga Isidor, da vidimo šta nam je činiti, pošto je on uvek bio mudriji i praktičniji. Došli smo do zaključka da treba da ga prodamo i uložimo u nešto pametnije. Pošto je blok u kome sam tada živeo bio pun đankoza, rešili smo tu stvar još isto popodne, i prodali tu količinu ispod cene, ali ipak za fantastičnih 50 nemačkih maraka. Za mlađe, po pitanju onoga šta je za te pare moglo da se kupi, to je kao da ti danas neko da jedno 200 evra. Mobilisali smo se, pozvali ekipu, pokupovali piće, hranu i ostale potrepštine, i napravili žurku koja je trajala dva dana, i koje se neki moji prijatelji i danas rado sećaju.

16:00 Vlada Kuzmanović, košarkaš

Tada sam trenirao u OKK Beograd. Došao sam u situaciju da posle jedne teške povrede moram da nastavim treninge, ali jedine patike koje imam su skroz raspale. I onda sam na treningu iskrenuo zglob u njima, prepao se da ne obnovim tu povredu i patike šutnuo na tribine, pokazavši demonstrativno članovima kluba da nemam patike. Sutra u četiri sam uredno došao u "Pionir" na trening u dresu, šorcu i kanađankama, onim timberlend cokulama žutim. I tu sam tako sedeo i sedeo nekoliko dana, tako da sam svaki trening pohađao ali nisam mogao da treniram, jer zaista nisam imao novca da kupim patike. I posle četiri dana su došli iz uprave i kupili mi patike. Znam da tada nije bilo para ni u OKK, ali ako si potpisao ugovor, klub treba da ti obezbedi osnovnu opremu. Naravno, uzeo sam džordanke.

17:00 Ivana Milanović Hrašovec

Vrtoglava inflacija gutala je dinare ko od šale. E, onda smo odlučili da je zeznemo. Nabavili smo piliće. Sad je plata, umesto u banci, bila u kesama poređanim celom dužinom i visinom zida u redakciji "Vremena", odmah preko puta lifta kojim se izlazilo u redakcijski hodnik. Radovali smo se ovoj plati, iako su neki pojedinci mrmljali kako u jednoj državnoj firmi dele polutke. Radili smo živo kao i svakog dana do kasno uveče, a pilići u hodniku čekali su još od pre podne. I polako su počeli da se otapaju, smežuraju, cede, smrde, bežali smo iz hodnika da ih ne gledamo, izazivali su mučninu i jezu. Na kraju je to bila gomila bezobličnih spljoštenih kesa iz kojih se slivala krv. I, zaista, jedino što nam u tom trenutku nije trebalo – bili su gosti. Pa još strani gosti, novinari i snimatelji, koji su došli da nekoga ili sve nas snimaju. I danas se, među nama iz tog vremena „Vremena“, prepričava njihov šok kada su iskoračili iz lifta, izbezumljenih pogleda, a po nekima i punim straha: „šta-vam-je-ovo?!“ Pa plata, šta bi bilo.

18:00 Antonela Riha, novinarka

Govorili su nam da Srbija nije u ratu i gledali smo na televiziji slike izbeglica i stradanja iz Hrvatske i Bosne. Sve je to bilo strašno ali ipak daleko. Onda je jedne večeri krajem februara objavljena vest da su iz voza na putanji Beograd-Bar u stanici u Štrpcima, jednom malom mestu gde pruga prelazi u Bosnu, oteti putnici. Bilo je u prvom trenutku različitih informacija o njihovom broju, deset, dvadeset, pominjalo se da je među njima i neki crnac. Vrlo brzo se saznalo da su svi oni bili građani Srbije i Crne Gore i da nisu Srbi. Sećam se da je moj otac trebalo za par dana da putuje u Boku Kotorsku gde smo imali kuću i da smo istog trenutka kada smo čuli vest odlučili da će, iako je tada bio već star, putovati autobusom. Već skoro godinu dana nismo imali pločicu sa prezimenom na ulaznim vratima, previše je mržnje, pa i pretnji bilo i u Beogradu a vest o otetim putnicima nas je zaledila od straha. Sećam se da sam opsesivno pratila sve vesti o tom događaju, odlazila na plato ispred skupštine gde su porodice otetih dolazile da mole vlast za informacije i stajali sa slikama svojih rođaka, sinova, očeva. Nije se tada znalo, ali se slutilo ono što smo godinama kasnije saznali – da su svi ubijeni. To je za mene tada bio jasan osećaj da rat nije tamo negde, da se ne događa samo nekom drugom. Moj otac je sticajem okolnosti izbegao sigurnu smrt. Nikada više nije seo u taj voz.

19:00 Dalibor Andonov Gru

Tada sam snimao svoj prvi demo kao solo reper, imao sam pre toga neki rok bend. Snimao sam kod Olivera, imao je studio kod Hrama, i to je bilo lakše, kada je bend, pa skupiš lakše keš. 300 maraka je bilo da se snimi u studiju - kako sam sakupio i koliko dugo mi je trebalo, nećemo da pričamo, to je tada bilo kao kuća. Studio se naplaćuje po satu i za par sati ti moraš da uradiš sve, što znači da doneseš matricu koja je već urađena. Tada se radilo u Qbaseu na Atari računaru, pa tu beat nije konstantan, pa ljulja malo brže malo sporije, pa ne znaš kako će da ispadne. I onda snimiš vokale, sve se to smiksa u par sati. I to što si snimio, to je to.

20:00 Imre Sabo, fotograf

Pored fotoreporterskog posla, imao sam malu štampariju i tada sam, štampavši blok račune, zaradio jednom toliko para da sam mogao da kupim celu samoposlugu. Blok računi se rade na posebnom papiru, koriče se, ja sam to naučio da štampam, imao sam tu malu mašinu. Ja sam se stalno trudio da ne „prljam“ fotografiju, da ne moram da pravim velike ustupke tu, a da novac zaradim od nečeg drugog od čega ću živeti. I ja sam te godine jednim potpuno besmislenim poslom, od jednog popodneva štampanja, obrade i lepljenja, mogao da kupim celu samoposlugu kada to isporučim uveče. A već sutradan bih mogao da kupim jedan artikal, možda.

21:00 Miško Bilbija, ex b92

Sreo sam na ulici Đuku iz benda Nesalomivi. Naravno, bend je bio u raspadu, ali je Đuka inače po profesiji bio ekonomista. I kad sam mu se, kao po običaju u to doba, požalio na usrano vreme i kad smo razmenili uobičajene žalopojke, pitao sam ga kako se snalazi sa lovom. I onda mi je on otkrio par tajni, koje sam redovno koristio nakon toga. Glavni savet se ticao čekova - rekao mi je da sve što mogu plaćam čekovima, ali da ček, pre nego sto ga predam, savijem po dužini nekoliko puta. To je značilo otprilike da ček neće moći da bude obrađen mašinski, već ručno, što je opet dalje značilo da će im u pošti trebati bar tri dana da ga procesuiraju. Da prevedem - u onoj sumanutoj hiperinflaciji, to je značilo pravo malo bogatstvo: za samo nekoliko milijardi dinara (2 do 3 evra), uplaćenim na taj način, mogao si da odeš avionom do Crne Gore, da se okupaš u moru, popiješ kafu i popodne vratiš u Bg. Ne da sam iskoristio baš tu opciju, ali bilo je raznih drugih kombinacija.

22:00 Aleksandar Timofejev, novinar

Podrum u Golsvordijevoj ulici na Vračaru u Beogradu. Ne mogu da se setim imena, „Prostor“ ili „Proba“. Nebitno, setiće se oni koji su odlazili. Mesto radilo kratko, ali intenzivno. Ja sav važan pošto sam u firmi dobio pejdžer, do tada nezamislivu spravu koja je ispisivala poruke na ekranu slate putem telefona. Pa sa još kači o kaiš sa strane! (Jedan moj drug poslao je svom prijatelju, koji ga je takođe tek dobio, sledeću poruku u vreme dok je ovaj prvi put izvodio devojku u bioskop na neki art film: „Kad ćeš da mi vratiš moje nunčake“). U neko doba uleće policija. Racija. Traže drogu, oružje... Policajac mi prilazi. Dodiruje pejdžer i misleći da je pištolj skače unazad i vadi svoj. Kako sam mu u magnovenju objašnjavao da nije pištolj, ni bomba, nego da je sredstvo za komunikaciju. A on će na to: „Za čega, šta, nemoj da ti ja malo jebem mamu“! Jedva preživeh.

23:00 Đorđe Pajović, Tap 011

Te godine smo izdali prvi album kao grupa "Tapiri". I tako Milan, Pera i ja sedimo jedne srede kod Milana i čekamo da upadnemo na top listu tada veoma slušane radio emisije "Disko Susreti" koja je išla na radiju 202 uveče, do ponoći. S obzirom na to da smo tada bili klinci i da još uvek nismo zarađivali neki novac, sećam se nekih Step sokića raznih ukusa koji su se razmućivali u vodi. Pa smo ih napravili litre i litre ne bi li onako drugarski zalili naš prvenac na toj čuvenoj top listi. Na našu sreću, brzo smo dočekali da čujemo našu pesmu i odlepili. Nismo ni slutili šta nas uopšte čeka u budućnosti.

24:00 Vladimir Arsenijević, pisac

Ja sam nešto vremena proveo na Kipru te godine, i kada sam se vratio, stigao sam kasno uveče i zatekao me je apsolutni crni mrak. Bilo je potpuno isključenje struje, dolazio sam iz Temišvara i ulazim u Beograd preko "Gazele" i sve je mrak. Pamtim da sam na Dorćolu ušao u jednu radnju, koja je kao iz košmara bila, gde je na svim rafovima bilo poslagano samo jedno isto, svuda samo ta jedna flaša nekog jezivog sredstva za čišćenje podova, u 500 primeraka. I tako je i sve bilo ispunjeno tom nekom užasnom iskrivljenošću, koja je onda bila i u glavama ljudi. Jer to je stvarno ostavljalo jedan užasno deprimirajući utisak, da je sve otišlo u kurac i da je to nepovratno. Zato se meni stegne želudac kada danas ljudi kažu „Jao gore je nego devedesetih.“ Pojma nemate o čemu pričate.