Oslobodio sam optuženog i bio okrivljen kad je on silovao sledeću žrtvu

Ovaj tekst objavljen je u saradnji sa Marshall Project.

Kad se lice sudije nađe na naslovnoj strani novina, ili je umro ili mu se dodeljuje neka nagrada. Ali kad se lice sudije tu nađe pored lica kriminalca, vesti su neizostavno loše.

Kraj marta 2013. za mene nije bio ni po čemu poseban. Kao glavni krivični sudija King okruga države Vašington, vodio sam na stotine predparničnih ročišta na kojima se raspravljalo o tužbenim predlozima povodom raznih krivičnih dela. U jednom trenutku sam vodio kraći, naizgled rutinski razgovor sa reporterom Sijetl Tajmsa o optuženiku po imenu Riki Li Luis kog sam nedavno pustio na slobodu pre početka suđenja – u međuvremenu je ponovo bio uhapšen.

Te subote planirao sam radni doručak u društvu prijatelja i profesora prava, posle kog bih sa suprugom otišao u šetnju ako ne bude padala kiša (a radilo se o Sijetlu).

Probudio sam se kasnije nego obično, prošetao do vrata pred kojima me je čekao primerak Tajmsa. Naslov je glasio:

„Oslobođen seksualni prestupnik, par dana kasnije optužen za silovanje".

Podnaslov je glasio „Sudija kaže 'žao mi je što sam pogrešio'". Luisova slika nalazila se tik iznad moje.

Nismo se smešili ni on ni ja.

Kad sam pročitao onlajn verziju, naišao sam na otrovne komentare: podržava silovanje, nesposoban da vrši funkciju, gnjida.

Osetio sam kako mi se steže stomak.

Za vreme doručka u obližnjem kafeu, prišla mi je žena i pitala da li sam ja sudija Kesler. Proverio sam, nije bila naoružana. Oprezno sam potvrdio svoj identitet, a ona je rekla da drži blog o kriminalu u lokalnoj zajednici; prepoznala me je iz suda pa je samo htela da se javi. Valjda ne čita Tajms, pomislio sam.

Ali iste večeri me je pozvao ujak, penzionisani advokat iz Floride, da me pita šta ja to dođavola radim. Nekako sam dospeo u vesti na federalnom nivou. (Posle sam čuo da je Bil O'Rajli pomenuo čitavu situaciju; ne gledam Foks pa mi je to promaklo.) Zatim me je u dva navrata na radiju napao lokalni desno orijentisani voditelj Džon Karlson. Razgovarao je sa predstavnikom policijskog sindikata, koji je pozvao slušaoce da se sete ovog skandala tokom sledećeg izbornog ciklusa.

Nije vredelo da se izvinjavam, rekao je sindikalac: šta li misli žrtva. Nas sudije i „takozvane sudije" ljudi javno kritikuju, takva je priroda posla. Ali odluka koju sam ja doneo možda je dovela do slučaja silovanja.

Mesec dana pre te odluke, februara 2013., zamenik javnog tužitelja podneo je tužbu protiv Rikija Li Luisa zbog „izostanka registracije seksualnog prestupnika". Stotine takvih podnesaka stiže nam svake godine, a tužilaštvo uvek insistira na visokoj kauciji – u ovom slučaju, hteli su 30,000 dolara u kešu.

Tužba je počivala na činjenici da je Luis ranije bio osuđen, zbog silovanja 1993. i zbog obljube maloletnog lica 1985., kao i zbog nekoliko nenasilnih prekršaja. Imao je obavezu da se u svakom mestu boravka prijavi kao seksualni prestupnik, a pošto to nije uradio, tužitelj je zaključio da „izostanak registracije (…) ukazuje na izbegavanje zakonskih obaveza i potencijalnu opasnost koju predstavlja po okolinu".

Drugi sudija je izdao nalog za hapšenje, a ročište sam vodio ja 14. marta. Toga dana, pred sud je izašao Luis i još tridesetak optuženika. Delovao je divlje u poređenju sa ostalima koji su nosili odela i kravate; advokatu koji mu je bio upravo dodeljen nešto je užurbano šaputao. Ali to nije nimalo neobično za ljude kojima preti suđenje zbog krivičnog dela. Kad mu je advokat objasnio da će biti uhapšen ako ja ne odlučim da ga pustim na slobodu, on je ostao u sudnici. Ljudi u tom položaju, kad shvate da postoji nalog za hapšenje, često požure da pobegnu umesto da se oslone na procenu sudije.

Moje dilema je bila sledeća: po ustavu, optužena lica se moraju tretirati kao nevina, ali ipak nam se dozvoljava izricanje pritvora pred suđenje i uslovljavanje slobode kaucijom. Ova nekonzistentnost svakodnevno predstavlja problem za sudije širom zemlje.

Po podacima koje sam imao pred sobom, Luis nije bio osuđen zbog nasilnog prekršaja već preko dvadeset godina. Izostanak registracije sam po sebi nije nasilni prekršaj. Saslušao sam oba pravnika i odlučio u korist pretpostavke nevinosti.

Nedelju dana kasnije, Luis je bio uhapšen i optužen za silovanje i otmicu. Ovog puta izrečen mu je pritvor uz kauciju od preko milion dolara.

U tužbi se navodi da je Luis kidnapovao ženu, odvukao je u svoju kamp prikolicu, prisilno je zadržao tamo, i silovao je. (Suočen sa pretnjom doživotne robije, on je kasnije priznao krivicu za nešto manje ozbiljne optužbe i dobio sedam godina zatvora.)

Kao glavni krivični sudija, praksa je da kad god čujem da je zbog novog krivičnog dela ponovo uhapšeno lice na uslovnoj slobodi ili pod kaucijom, obavestim kolegu koji ga je pustio na slobodu. Tako bi sudija mogao da se pripremi za potencijalnu javnu istragu.

U ovom slučaju, nisam imao kome šta da javim.

U petak 29. marta, reporterka Sijetl Tajmsa Kristin Kleridž ostavila mi je poruku u kojoj me moli da joj se javim.

Sudije retko zvanično komuniciraju sa medijima, često se krijemo iza kodeksa, ali ja se obično javim svim lokalnim novinskim reporterima. (TV reporterima se ne javljam jer oni non-stop izveštavaju o svim mogućim zločinima.)

Pozvao sam Kleridž koja me je obavestila o Luisovom hapšenju i pitala da li bih želeo da prokomentarišem slučaj. Na brzinu sam preleteo preko podataka o izostanku registracije. Pitala je da li mislim da sam pogrešio što sam ga oslobodio. Priznao sam da je ovo neželjen ishod i da mi je žao ako je optuženi zaista napravio novo krivično delo, ali sam postupio kako mi je u datom trenutku delovalo ispravno.

Članak koji je dan kasnije izašao na naslovnoj strani počinje ovako:

Samo nedelju dana pošto je sudija Okruga King pustio ranije osuđivanog seksualnog prestupnika na slobodu bez kaucije, tužilaštvo tvrdi da je isti čovek kidnapovao i silovao osamnaestogodišnju ženu u severnom Sijetlu…

Moju izjavu je ovako prenela:

„Žao mi je što sam pogrešio, ali tako sam postupio u datom trenutku", kaže glavni sudija Ronald Kesler. „Sudije svakog dana rizikuju. Jedini način da se izbegne rizik bio bi da sve optužene držimo u pritvoru što je duže moguće, ali to bi bilo suviše lako."

U ponedeljak sam pozvao Kleridž i ostavio joj poruku: Njujork post bi se ponosio njom. Uzvratila mi je poziv nedugo potom. Rekao sam joj da znam da nije bila njena odluka gde će članak izaći i kako će glasiti naslov, ali ona je u samom tekstu na mene prenela krivicu za novi zločin. Nigde nije pomenula kako glasi zakon kog ja moram da se pridržavam, prezumpciju nevinosti u pretkrivičnom postupku.

Malo smo se učtivo raspravljali, da bi se ona na kraju složila da naslov nije bio korektan, kao ni objavljivanje mog lika pored slike zločinca. Pitala je kako bi mogla da mi to nadoknadi.

Pozvao sam je da prisustvuje sledećem masovnom ročištu – da vidi sa čim se ja suočavam, koje sve dokumente moram da uzmem u obzir, koje tvrdnje advokata i klijenata. Konsultovala se da redakcijom a zatim pristala.

Par nedelja kasnije, kada je izvršitelj u 8:45 objavio da sud zaseda, popeo sam se na svoje mesto u svom standardnom crnom ogrtaču, a Kleridž me je pratila. Uz nju je tu bio i fotograf Tajmsa, koji je neprestano kliktao.

Igrom slučaja, jedan od tužbenih predloga i tog jutra je navodio „izostanak registracije seksualnog prestupnika". Tražena je kaucija od 30,000 dolara a optuženik je, baš kao i Luis, poštanski primio poziv na ročište.

Njegov pravobranilac je iznosio argumente za oslobađanje, a ja sam razmenjivao šapate sa Kleridž. Objasnio sam joj o čemu se radi, šta piše u predlogu, kakav dosije optuženik ima, koji su relevantni detalji iz ranijih sudskih poziva na koje se odazivao. Sve to ide brzo, rekao sam joj, svu tu informaciju potrebno je obraditi u trenutku.

Kad je čula šta tvrdi odbrana a šta optužba, i pročitala dokumente, mislim da je shvatila zašto sam morao da ga oslobodim, što sam i uradio.

Ostala je u sudnici još nekoliko sati, sve do prepodnevne pauze. Dok smo izlazili, rekla je samo „vau".

Petog juna, na naslovnoj strani Tajmsa stajalo je: „POGLED SA SUDIJSKE STOLICE: slučajevi samo lete, a sudija mora da premeri javnu bezbednost i prava optuženika".

Tekst su pratile dve fotografije, jedna snimljena iz mog položaja kadrirala je advokata i klijenta, a druga mene iz njihove perspektive.

Ronald Kesler je penzionisani sudija krivičnog suda Okruga King.

Još na VICE.com:

Tinejdžerka zaustavila kola tražeći pomoć posle silovanja – onda ju je i vozač tih kola silovao

Čudan slučaj nevinih koji su priznali ubistva koja nisu počinili

Bizarno suđenje devojci koja je dečku predložila da se ubije