Sport

Evrobasket bez Evrobasketa - kratak vodič kroz EP u košarci

Otkako je FIBA dozvolila učešće gotovo svakome sem onome ko je baš žurio na autobus, imamo priliku da gledamo razne egzotične selekcije u akciji.

pisao Miloš Jovanović; fotografije MN Press
29 Avgust 2017, 6:00am

MN Press

"A u sledećim vestima, nemojte se začuditi ako objavimo da Evrobasket propušta Evrobasket".

Ovako se specijalizovani košarkaški portal Sportando našalio posle ko-zna-koje vesti o otkazu pred predstojeće evropsko prvenstvo u košarci, koje će se održati od 31. avgusta do 17. septembra u Finskoj, Izraelu, Rumuniji i Turskoj.

I zaista, umesto da u predvečerje šampionata mi diskutujemo o npr. duelima Adetokumba i Batuma, o tome kako će Teodosić i Jokić da vrte pik-en-rol, o Anti Žižiću kao novom velikom evropskom centru, mi smo primorani da čitamo o tome kako zapravo ovo EP izgleda više nikoga ne zanima. Dan za danom, stizale su novosti o tome kako je igrač x otpao iz selekcije y. Neki su otkazali zbog povreda, kao naprimer Serhio Ljulj, Nemanja Bjelica ili Miloš Teodosić, neki su plasirali izgovore o "individualnom napretku" (Mario Hezonja i neki momak iz Sombora o kojem smo već dosta pričali prethodnih meseci), neki su se povukli bukvalno pod pretnjom (Janis Adetokumbo), a neki su prosto sada već i malo prematori za ovakve akcije.

Ali dobro sada, ne treba kukati. I ovo EP će, uprkos ovakvoj uvertiri, 17. septembra ozvaničiti novog evropskog prvaka. Kada se prašina slegne i godine prođu, istorija će zaboraviti one koji nisu bili tu i slaviti one koji jesu, a tih svakako ima u dovoljnoj meri. Nema Tea, Belog, Batuma, Gobera, "grčkog čuda" i Veselog, ali tu su još uvek braća Gasol, Bogdan, Bobi, Dario Šarić i mnogi drugi. Svi će oni, verujemo, ostaviti srce na parketu u borbi za naslov najboljeg na starom kontinentu.

Ovaj jubilarni 40. Evrobasket je ujedno i poslednji u nizu dvogodišnjih ciklusa (sledeći je tek 2021.), i poslednji u kojem će se na osnovu plasmana određivati učesnici narednog svetskog prvenstva u košarci – barem dok se FIBA ponovo ne predomisli, što ne isključujemo uzevši u obzir globalno oduševljenje ubacivanjem kvalifikacionog turnira u sred košarkaške sezone. Baš kao i 2015, svaka grupa će imati različitog domaćina – sada je ta prilika data Fincima, Izraelcima, Rumunima i Turcima. Od osmine finala, ceo cirkus se seli u Tursku, i svi mečevi do kraja turnira će biti odigrani u Sinan Erdem Areni u Istanbulu.

Otkako je Evrobasket narastao na dvadeset i četiri tima, tj. dozvolio učešće gotovo svakome sem onome ko je baš žurio na autobus, imamo priliku da gledamo razne egzotične selekcije u akciji. Pre dve godine, mali hit turnira bili su Islanđani i Holanđani. Ovoga puta, tu su Mađari i Rumuni, koji se više decenija ne registruju na evropskoj košarkaškoj mapi. Od "proverenih" ekipa tu su gotovo svi sem recimo Bosne i Hercegovine i Makedonije – "zmajevi" su imali nesreću da budu u grupi sa tri tima od kojih je jedan Rusija, dok su Makedonci šokantno ispali u konkurenciji Mađarske, Velike Britanije i Luksemburga.

U nameri da vam olakšamo uvodne dane takmičenja dok se malo ne uhodate, evo jedne (relativno) kratke najave za dvadeset i tri ekipe koje će se takmičiti za medalje. Kažem dvadeset i tri, jer Srbija dobija svoju najavu dan nakon ove – nacionalnim timom se valja malo bolje pozabaviti. Dotle, evo izveštaja o ostalima, sortiranim po bokserskim kategorijama – jer boks je u poslednje vreme dosta aktuelna zabava.

TE ŠKA KATEGORIJA

Nedavno je Horhe Garbahosa izjavio kako bi bilo sasvim logično da i Španiju sada svrstaju rame uz rame sa velikim jugoslovenskim timovima osamdesetih. Mada se većini nas ovde (meni prvom) diže kosa na glavi od pomisli da će nekakvi Španci u isti pasus sa Draženom, Divcem, Paspaljem, Kukočem i Rađom, moram da kažem da Garbahosin argument uopšte nije najlošiji.

Od 1999. naovamo, „Furija" se samo u Beogradu 2005. nije pela na podijum rezervisan za osvajače medalja. Tri puta su bili zlatni – 2009. u Poljskoj, 2011. u Litvaniji i 2015. u Francuskoj, još tri puta su gubili na poslednjem stepeniku, a uz sve to imaju još i dve bronze, kao i tri olimpijska odličja i jednu titulu svetskog šampiona. Možda nisu bili onako strahotrepetni kao naši 1989. u Zagrebu ili 1991. u Rimu, ali svakako rezultat za svako poštovanje.

Nije stoga ni nelogično da upravo Španci budu prvi favorit i ovoga puta. Sastav manje-više svi znate – oba brata Gasol su tu, uz njih su i braća Vili i Huančo Ernangomez, Serhio Rodrigez i Riki Rubio su na bekovima, Aleks Abrinjes...Španci su toliko jaki na svakoj poziciji da im neće čak ni previše zasmetati odsustvo odličnog Serhija Ljulja, Pau Ribasa, Rudija Fernandeza, Viktora Klavera i NBA igrača Nikole Mirotića i Serža Ibake. Na klupi, jasno, Serđo Skariolo, a odmah uz njega i stari znanac Huan Karlos Navaro, koji posle pet olimpijskih turnira, šest Eurobasketa, četiri Mundobasketa i sedamnaest godina službe u seniorskom nacionalnom dresu konačno trči poslednji krug. Ukratko rečeno – svi putevi do zlata vode preko Španije.

Litvanija je jedna od onih selekcija koja vam na papiru ne izgleda previše interesantno, a onda vam se prikrade u polufinalu i napravi kolaps gde ga najmanje očekujete. Nema više strogog Jonasa Kazlauskasa, sastav sada vodi „bronzani" iz Sidneja Darius Adomaitis, i na raspolaganju su mu manje-više sve što ova „zemlja košarke" može da pruži.

Iskusni Jonas Mačiulis, krilo madridskog Reala, prirodni je vođa ove selekcije, a glavno napadačko oružje je Jonas Valančiunas, centar Toronto Reptorsa. Litvanija je kroz pripreme, ako i ništa, pokazala da sa Adomaitisom ima i nekoliko drugih setova u opticaju (Kazlauskas se mahom koncentrisao na spuštanje lopti Čunasu pa šta bude), tako da se očekuje i malo više prostora za spoljnu liniju i Arturasa Milaknisa, Mindaugasa Kuzminskasa i Martinasa Gecevičijusa.

Kao i svi ove godine, i Litvanci imaju svoje izostanke. Veterani Robertas Javtokas, Paulius Jankunas i Antanas Kavalijauskas odsustvuju iz ovih ili onih razloga (Javtokas se penzionisao, ova dvojica su uzeli zaslužen odmor), Lukas Lekavičijus se povredio bukvalno pred odlazak na turnir, dok je Domantas Sabonis odustao posle prijateljske čašice razgovora sa Indijana Pejsersima. Kao i svaki put, Litvanci strpljivo čekaju svoju šansu i nekog dovoljno ludog da ih potceni. Nadamo se da to ovaj put neće biti Srbija.

U Francuskoj se letos otkazivalo bukvalno za sve pare. Nema Nika Batuma, nema Tonija Parkera, Timotija Luvavua, Rudija Gobera...međutim, tu su još uvek odlični Boris Diao i Nando de Kolo, te Tomas Ertel, Žofri Lovernj, ubojiti šuteri Edvin Džekson i Evan Furnije...svakako neće biti baš za baciti. Dok god Diao ima snage, Francuska će se boriti – samo ovaj put, čini se da će im glavno oružje biti dalekometna paljba, i njihova bekovska linija je zaista jedna od boljih na turniru.
Iks faktor ovde po običaju može biti trener Vensan Kole, koji često „oduševi" svojom selekcijom. Ovaj put, doduše, ima dobrih povoda da vodi Antoana Dioa, ali prosto je neverovatno da na spisku nema Mikela Želabala, čoveka koji se već godinama privaljuje nacionalnom timu iz samo Koleu znanih razloga.

Bez „udarne artiljerije" iz NBA, neki bi možda i sa malo oklevanja svrstali Francuze u prvu grupu favorita. Međutim, ako se oni rastrče i ako ih „krene" rano, svakome su jako komplikovan meč-ap. Očekujem ovde velike stvari od Furnijea – „trikolori" odlično šire teren sa Ertelom na pleju, a ovaj momak ima „šajblu" kojoj bi mnogi pozavideli.

POLUTEŠKAŠI

Da li je ovo godina u kojoj Hrvatska razbija „atinsko prokletstvo"? Selektor Aca Petrović smatra da su blizu, a sastavu, i pored brojnih otkaza (Hezonja, Žižić, Tomić, Bilan...) kvaliteta ne fali. Dario Šarić je maksimalno motivisan i u odličnoj formi, Dragan Bender je valjda izgladio sponzorske nesporazume pa sad sme da igra za nacionalni tim, a Bojan Bogdanović je trideset poena po meču koji samo čekaju da se upišu.

Organizacija ostaje bolna tačka ove selekcije, jer kapacitetnih plejmejkera nema nigde na vidiku. Do te mere je situacija u Hrvatskoj očajna da su iz nekog budžaka iskopali tridesetpetogodišnjeg Marka Popovića, koji je po vokaciji više divljak nego kreator, a prva alternativa mu je večiti Roko Leni Ukić, tek dve godine mlađi. Znak pitanja visi i iznad selektora, koji je odličan motivator, ali mu onaj taktički deo dosta slabije ide. Hrvatska medalja ne bi smela nikoga previše da iznenadi, ali isto tako i rani povratak kući ne bi bio za čuđenje.

Grčka ima novog trenera, Kostasa Misasa, koji se ceo životni vek razvlačio po Peristerijima, Panionisima, Patrasima i sličnim lokacijama, a neko vreme je i bio selektor omladinaca i ženske selekcije. Šezdesetčetvorogodišnji Misas, u narodu poznat kao „general", je valjda dobio zadatak od KS Grčke da malo zavede reda u seniorskoj selekciji, koja je sada već nadaleko poznata po samospaljivanju.

Grci su delovali dosta solidno sve do pre nedelju dana, a onda su počeli da se uništavaju doslovno pre prvog turnirskog podbacivanja. Prvo im je Milvoki povukao glavnu zvezdu tima, Janisa Adetokumba, što je izazvalo poveći medijski skandal i direktne optužbe čelnih ljudi grčke košarke za sabotažu. Nakon toga, počeli su da pristižu i izveštaji o tučama između igrača (ako ikoga iznenađuje to što je glavni akter Joanis Burusis neka digne ruku) - stručni štab je ovo okarakterisao samo kao „odraz kompetitivnog duha". Nemaju Heleni loš sastav – nema više Bilija Spanulisa i Dimitrisa Dijamantidisa, ali Jorgos Printezis, Kostas Slukas, Nik Kalates i Kostas Papanikolau uopšte nisu za bacanje. I za njih važi kao i za Hrvate – ništa ne bi smelo da vas šokira kada na kraju svedemo račune.

Italijani su korektno nasmejali sve prisutne kada im se jedan od glavnih igrača, Danilo Galinari, povredio tokom priprema tako što je slomio palac u tuči tokom meča sa Holandijom. Na ovaj način, popularni „Galo" se ujedno i oprostio od Evrobasketa, a mesta u timu nema ni za Andreu Barnjanija.
Ipak, imaju „Azuri" dovoljno štofa da ih ubacimo u ovu drugu kategoriju. Pre svega, Marko Belineli i Điđi Datome, dva prevejana šutera, su tu, a podržaće ih novi igrač Fenerbahčea Nikolo Meli, kao i pouzdani plejmejker Danijel Haket. Znam, ponavljam se već sto puta – i ovi umeju biti opasni ako im „dođe", a stvari sa Etoreom Mesinom češće dođu nego što ne dođu. Ali prosto, tako stoje stvari kada izuzmemo one prve favorite.

Slovenija je zato dosta intrigantna. Naši bivši sunarodnici su naturalizovali odličnog krilnog centra Reala Entonija Rendolfa, i tako dali Goranu Dragiću nekog pismenog saigrača u reketu. Naravno, sve oči će biti uprte u mladog beka Luku Dončića, koji je na pripremama pokazao da će gotovo sigurno biti jedna od glavnih zvezda Evrobasketa 2017.

Ostatak ekipe su likovi slabijeg CV-a koje mahom pamtimo iz minulih ABA sezona – nešto zvučnija imena su Jaka Blažič, Klemen Prepelič i Edo Murić, kao i krilni igrač Mega Leksa Vlatko Čančar. Sve će to u kvalitetnu celinu pokušati da ukomponuje Igor Kokoškov, stručnjak zavidnog staža u NBA košarci i dugogodišnji bivši selektor Gruzije.

Ima ona stara izreka da je „i stativa na strani domaćina", pa tako nekako moramo ovde da ubacimo i Tursku. I kod njih se široko otkazivalo – Ersan Iljasova, najbolji igrač i vođa generacije, neće zaigrati na Evrobasketu, slobodno leto uzeo je i Omer Ašik, a Enes Kanter bi se možda i odazvao kada bi mu barem dali garanciju da ga neće uhapsiti čim iskorači iz aviona.

Bez njih, selektor Ufuk Saridža, nekad jedan od najubojitijih trojkaša Evrolige, moći će da se osloni na NBA igrače Džedija Osmana i Furkana Korkmaza, te stare snage Furkana Aldemira, Semiha Erdena i Sinana Gulera. Veliki hendikep biće potencijalno neigranje Alija Muhameda tj. Bobija Diksona, koji već duže vreme vuče neku povredu. Harizmatični Dikson, igrač koji lako eksplodira i veže deset-petnaest poena, mnogo bi značio Turcima koji se takođe uzdaju i u svoje navijače.

VELTER I SREDNJA KATEGORIJA

Nemačka bi recimo ovde mogla da bude prva među jednakima. Dirk Novicki i Hajko Šafarcik ovaj put gledaju sa TV ekrana, Pol Cipser i Maksi Kleber su otkazali, iz nekih razloga nema Majka Cirbesa, ali Denis Šreder lako može da animira i ispodprosečnu selekciju (kao što je ova) i stimuliše ih da naprave nešto veliko. Šteta što od kvalitetnih saigrača ima samo Johanesa Vojtmana, Danijela Tajsa i Robina Benzinga.

Poljska ne može da računa na Masina Gortata, ali zato može na odlične šutere Adama Vačinskog i Mateuša Ponjitku, kao i solidnog mladog centra Pšemislava Karnovskog, koji je prethodne četiri godine proveo na univerzitetu Gonzaga. Nekome bi mogli da pomrse račune.

Izrael je domaćin jedne od grupa i deluje kao da su u dobroj formi. Omri Kaspi daje od sve od sebe u nacionalnom dresu, a tu su i stari kadrovi Jotam Halperin, Gaj Pnini i Gal Mekel. Neće biti lak zalogaj.

Finska je još jedan domaćin, i nastupaju u punom sastavu. Svi već znamo kvalitete Petrija Koponena, kao i finskih Amerikanaca Šona Hafa, Džamara Vilsona, Džeralda Lija i Erika Marfija. Novitet je Lauri Markanen, novi član Čikago Bulsa, koji je na pripremama pokazao da je pred njime svetla budućnost. Finci imaju tešku grupu, ali svakako mogu da iznenade.

Rusija se uzda u Alekseja Šveda i Timofeja Mozgova, kao i gomilu epizodista iz CSKA kakvi su Vitalij Fridzon i braća Kulagin. Nema ovde nešto previše kvaliteta, i težak posao čeka selektora Sergeja Bazareviča. Ipak, Ruse nikada ne treba potpuno otpisivati.

Crna Gora ima jedan od boljih centarskih tandema na turniru, koji čine Nikola Vučević i Bojan Dubljević. Imaju i neophodno iskustvo na klupi koje donosi Boša Tanjević, Tadiju Risovića (Tajrisa Rajsa) na mestu organizatora, kao i par mladih igrača kojime predviđaju velike karijere (Dino Radončić pre svih). Nešto ipak tu za sada „šteka", barem ako je suditi po pripremnom periodu. Svejedno, rešeni su da naprave neki rezultat, a uspeh kadetske reprezentacije na minulom EP samo je dodatan motiv.

Letonija i Gruzija trenutno čekaju vesti mogu li njihove NBA zvezde Kristaps Porzingis, tj. Zaza Pačulija, da učestvuju na turniru. I jedan i drugi se žale na neke sitne povrede, a znate i sami kako su NBA poslodavci nemilosrdni po tom pitanju. Bez ovih igrača, ni jedni ni drugi nisu neka elita, mada Gruzini deluju bolje zahvaljujući igračima kakvi su Toko Šengelija i Giori Šermadini. Status dvojice „Amerikanaca" trebalo bi da bude poznat negde dok vi čitate ove redove.

LAKA, PERO I MUVA

Belgija igra sve bolje iz godine u godinu, što je nekako analogno rečenici da Srbija konstantno napreduje u svetu ragbija. Pre dve godine su iznenadili Litvaniju, ali sada dolaze bez glavnog igrača Meta Lodžeskog, te sav teret pada na Sama Van Rosoma i veterana Aksela Ervela. Možda mogu da naprave neku ujdurmu u grupi, pogotovo ako Letonija ostane bez Porzingisa.

O simpatičnim Islanđanima smo naširoko pisali u najavi prethodnog prvenstva, i nisu nas izneverili – još se pamti onaj triler sa Turcima, kao i tesni porazi protiv Italije i Nemačke. Strani mediji su puni hvale za 215cm visokog Trigvija Hlinasona, koji je letos potpisao za Valensiju, a tu je normalno i stara kuka Jon Arnor Stefanson, koji posle dugo godina ponovo igra u svojoj zemlji za KR Rejkjavik. Pored svega, biće enorman uspeh ako upišu makar i jednu pobedu.

Češka je mogla komotno među velteraše da je došla kompletna. Ovako, bez Jana Veselog i Blejka Šilba, ostade samo Tomaš Satoranski. Dobro, ne samo on – tu je deo inventara Jirži Velš, čisto ako ste posumnjali. Ostatak ekipe bi sa teškom mukom našao zaposlenje u nekom KLS timu (uz svo dužno poštovanje i jednima i drugima).

DŽAKOVI SA PESKOM

Velika Britanija se vraća posle kraćeg odsustva – bez Pops Mensa Bonsua, Luola Denga, Bena Gordona ili čak Džoela Frilenda. Prva zvezda tima je bivši igrač Laboral Kuće i MZT-a Den Klark – dalje od njega, teško da ste za ikoga čuli. Mislim da su apsolutno bez šansi.

Mađarska se vraća na Evrobasket po prvi put nakon osamnaest godina. Biće to kruna četvorogodišnjeg rada selektora Stojana Ivkovića, bivšeg igrača skopskog Rabotničkog. Ivković, koji živi i radi u Mađarskoj već dve i po decenije, ima jednog igrača visoke klase – Adama Hangu, jednog naturalizovanog Amerikanca Roska Alena, to je otprilike to. Njima je verovatno glavni cilj da pobede Rumuniju i tako postanu nezvanični šampioni istočnih Karpata.

Ukrajina je pre par godina delovala interesantno, sa američkim trenerom Majkom „Carom" Fratelom i Puom Džiterom kao glavnom zvezdom. To je sada već davna istorija – na ovaj turnir Ukrajinci stižu potpuno desetkovani, bez Džitera, Kirila Fesenka, Serhija Gladira...ukratko bez ikoga bitnog, manje-više. Slava Kravcov je korektan centar sa dosta EL i NBA iskustva, ali znate da stvari loše stoje ako vam je drugi čovek ekipe Oleksandr Lipovij (brrr).

Rumunija nije učestvovala još od Grčke 1987., a poslednju pobedu na turniru upisali su dve godine pre u Zapadnoj Nemačkoj – jasno vam je koliko je sati kada to pročitate. FIBA im je „bacila kosku" pa su se kvalifikovali kao ko-organizator, inače je sasvim moguće da bi izbivali još trideset godina. Iako im je klupska košarka u ekspanziji, reprezentacija im je još uvek slabog kvaliteta. Kao i Mađarima, njima će fokus biti na komšijskom derbiju.

PROČITAJTE JOŠ:

POGLEDAJTE FILM: