Šta sam od oca, patološkog lažova, naučio o Trampu

Moj otac nikad nije nosio kišobran. Računao je da, ako počne da pljušti, uvek može da obrlati nekog da mu udeli svoj. Nije podnosio dugoročno planiranje, oslanjao se preko brzog jezika ispliva iz svake situacije. Skoro uvek je bio u pravu.

Ne znam lično Donalda Trampa, ali kladio bih se da ni on nema naviku da nosi kišobran.

Mnoge zbunjuje ovaj haotični život pod Trampovom vladavinom. Obrazloženja sa kojima se izlazi u javnost menjaju se iz dana u dan, kao kad su pokušali da objasne zašto je otpustio Džejmsa Komija, glavnog direktora FBI. Nekad deluje da predsednik uopšte ne razume stvari o kojima priča sa ogromnim samopouzdanjem. Takođe, ima običaj da se tvrdoglavo drži odavno diskreditovanih izjava (npr. one da su ga na izborima pokrali).

Sve ovo me uznemirava koliko i druge ljude, ali takođe mi je poznato. Podseća me na detinjstvo koje sam proveo uz oca lažova, spremnog da rečima sagradi kuću od govana a onda se u nju useli i odbije da izađe. Ako nemate iskustva sa takvim ljudima, rekli biste da će ih kad-tad svet uhvatiti u laži i primorati da se promene. Ja imam iskustva pa znam da se najbolji lažovi u takvim situacijama samo izmeste, počnu da izvode istu predstavu pred novom publikom. A dete lažova prati taj putujući cirkus.

Moj otac je izučio lažovski zanat dok je bio alkoholičar. Svaki zavisnik mora da ume da laže i maže kako bi delovao „normalno" što je duže moguće, kako bi pozajmljivao pare, kako bi izmišljao izgovore kad nema odakle da vrati. Zavisnik koji ne ume dobro da laže ne može dugo da opstane.

Ni kad se otreznio, talenat za laganje nije ga napustio. Lagao je na krupno i na sitno. Lagao je kad je bilo koristi i kad je bilo potpuno beskorisno. Lagao je radi laganja i znao gde to ide. Svaka laž vodila ga je pravo u sledeću.

Lagao bi te u lice ne trepnuvši okom, iako bi ti znao da on laže, a on bi znao da ti znaš. Ako mu kažeš da laže, on bi slagao da ne laže i to tako ubedljivo da bi ti posumnjao da nije greška na tvojoj strani – možda se ne sećaš dobro, možda ti se učinilo da je slagao?

Nisam sposoban da dočaram koliko je vešt lažov bio. Bezbroj ljudi je uspeo da šarmira, a iz današnje perspektive jasno mi je i zašto. Kad bi pričao vic, svi prisutni bi se valjali od smeha. Umeo je da imitira sve moguće glasove. Mnogo je čitao pa je uvek imao spremne opskurne podatke na bilo koju temu. Rekao bih da je veliki deo njegovih laži potekao iz očaja. Ne samo zavisničkog, već očaja kakav oseća osoba koja želi da se svima svidi.

Ljudi bi svraćali u njegov život i ubrzo se rastajali od njega, čim bi shvatili koliko je šuplje sve što im nudi. Ali kao njegov sin, ja nisam mogao da odem. Živeo sam u njegovoj kući kao svedok svog haosa koje bi njegove laži izazvale. Nisam mogao da ne čujem kad zovu poverioci i prete da će mu ući u trag. Nisam mogao da ne primetim kad je upropastio ko zna koji automobil po redu, sve lažući da ga je odvezao na generalni. Nisam mogao da ga sprečim da mi krade iz novčanika kasno noću, dok je mislio da spavam. Nisam čak mogao ni naknadno da ga priteram uza zid – nikad nije hteo da prizna krađu.

Kad se dete oslanja na roditelja koji nije spreman da bude iskren čak ni o najosnovnijim stvarima, menja mu se čitavo poimanje stvarnosti. Postane sigurno samo u stav da ni u šta na svetu ne može da bude sigurno.

Psiholozi decu iz disfunkcionalnih porodica nekad klasifikuju arhetipski. Jedna od tih kategorija je „Heroj": dete koje se trudi da bude savršeno, ispravno, moralno, u pokušaju kompenzuje sve nedostatke nesavršenog sveta, ili bar da pobegne od stvarnog života koji vodi.

Ovakva deca veruju da je roditelje moguće postideti dok ne počnu da govore istinu, da se tako situacija rešava zauvek – na njima je da spasu celu porodicu svojim primerom. Čvrsto veruju u ovo iako im nikako ne polazi za rukom.

U detinjstvu, ja sam definitivno zamišljao da sam Heroj. Stalno sam pokušavao da suočim oca sa njegovim lažima, podsvesno verovao da će se pokajati i zamoliti me za oproštaj. Nekad sam bio smiren i racionalan, nekad sam besneo, ali rezultata nije bilo. Kad god se lažovu ponudi izbor između istine i laži, on će izabrati laž. Pošto dete nije sposobno da primora roditelja da prizna laž, one nastavljaju da se ređaju.

Uznemirilo me je kad sam video da mediji prolaze kroz isti proces. Čini mi se da mnogi pripadnici sedme sile zamišljaju da su rođeni Heroji, da je svet politike kao West Wing, čista fantazija u kojoj razume pobeđuje a licemerstvo se kažnjava. Ali u West Wing svetu nema mesta za nekog nalik Trampu.

Ako se nadate da će Tramp priznati laž i pokajati se u slučaju da ga uhvatite na delu – razočaraće vas. Uhvatili ste ga na delu kad je kao motivaciju za otpuštanje Komija izneo potpuno suprotan razlog od onog koji je ponudila njegova pres služba. Reporteri su ovo revnosno istakli očekujući nekakvo pokajanje ili pojašnjenje kakvo bi u toj situaciji ponudili prethodni predsednici. Njega nije bilo.

Slično, nedavno je Tramp rekao da će njegov bivši savetnik Karter Pejdž „da oduva" sve optužbe o kolaboraciji sa ruskim agentima, a mediji su podsetili da je Tramp pre samo meseci tvrdio da nikad u životu nije pričao sa Pejdžom. Sad ga imamo, moraće da prizna da je lažov, hteli su da kažu. Naravno, Trampova reakcija pokazala je da ne mora i neće.

Tramp ovo ignoriše baš kao što je tokom kampanje ignorisao pokušaje protivnika da ga uhvate u laži. Zašto bi se Trampa ticala istina kad može prosto da nastavi putem kojim je već krenuo? Za sada prepreka nema.

Kada se dete Heroj suoči sa uzaludnošću ovih pokušaja, može da reaguje na nekoliko načina. Svesno održanje zabluda je popularna opcija. Kad sam bio mali, ja sam mogao sebe da ubedim da će moj otac održati reč – posebno kad je tvrdio da će da prestane da pije, ovaj put stvarno. Deca žive na obećanjima, ma koliko puta ih roditelj izneverio. Bio sam spreman da poverujem da će sledeći put sve proći kako treba.

Pogledajte film: Slobodarska deca Amerike Donalda Trampa

U ovakvoj situaciji, razne vrste samoobmane stoje na raspolaganju. Kad sam odrastao, prestao sam da se nadam da ću ikad doživeti da otac prestane da laže, ali nisam prestao da se nadam da će mi se situacija popraviti. Deca veruju u univerzalne principe poštenja. Ako ono dete dobije plavu lizalicu, sigurno i meni sleduje plava lizalica. Ako druga deca rastu u „normalnoj" kući, valjda i ja to zaslužujem. Pre ili kasnije, moraće svet da ispravi sve greške. Kako? Nisam imao pojma, ali bio sam ubeđen da će se to desiti.

Na sličan način očajnički rezonuju ljudi koji se nadaju da će pre ili kasnije republikancima Tramp postati toliko odbojan da će podržati njegov opoziv. Isto važi i za tvrdnju da će se „jezgro" birača okrenuti protiv njega. Odnos izmešu Trampa, kongresa, i cele MAGA ekipe podseća na disfunkcionalnu porodicu koja uprkos svim sukobima uspeva da ostvari zajednički cilj. Republikanci u kongresu hoće da ukinu ACA i saseku poreze najbogatijima. MAGA glasači bi da imigranti i intelektualnu elita sa obala malo ispašta umesto njih. Tramp je spreman da im da i jedno i drugo ako ga ne obore.

Ne mogu da krivim one koji sanjare o opozivu predsednika. Kad se čovek nađe u nepodnošljivoj situaciji, hvata se za svaku slamku. Upravo zato danas ljudi zadihano prepričavaju jedni drugima najnovije glasine preko društvenih mreža – evo je optužnica za izdaju, samo što nije – ma koliko te glasine bile besmislene i promenljive.

Ljudi se okreću tim fantazijama radi odbrane, radi očuvanja kakvog-takvog razuma. Čisto teorijski, odbrambeni mehanizmi nisu loša stvar. Opasni su samo kad ljudi zaista ubede i sebe i druge da postoji neko magično rešenje koje će svakog trenutka srušiti Trampa, samo treba još malo sačekati.

Dok sam odrastao, najteže mi je bilo da prihvatim da niko ne dolazi da me spase, a verovatno niko i neće – bilo kakvo „rešenje" moralo bi da potekne od mene samog, što ne može da ne potraje. Morao sam ne samo da se fizički sklonim već i da počnem drugačije da razmišljam, da se ne nadam nekakvom zadovoljenju zbog svega što sam „pretrpeo". Znam da je stanje, i da je naporno, i da deluje kao beskrajan proces. Lako se čovek zaglavi misleći kako nije fer da se ja sam menjam dok je problem očigledno u nekom drugom, ali lepe želje ništa ne menjaju same od sebe.

Isto važi za predsednika Trampa. Niko ne dolazi da nas spase. Ni Barak Obama, ni Hilari Klinton, ni MSNBC, ni Luiz Menš, svakako ne Republikanci. Donald Tramp čvrsto drži kontrolu nad porodicom zvanom Amerika; nema apsolutno nijednog razloga da mislimo da će kontrolu ispustiti iz vanpolitičkih razloga.

Stvari se ne rešavaju same od sebe, a moraće da prođe još mnogo vremena pre nego što se dovedu u red na najširem planu. Ko ima vremena i snage može da poradi lično na lokalu, da podrži kandidate koji se protive Trampovoj politici, da volontira u organizacijama koje pomažu najugroženijima. Delovaće to beskrajno sporo, delovaće nepodnošljivo nefer, ali na duge staze više ćemo tako ostvariti nego tako što zatvorimo oči i nadamo se da rešenje stiže samo od sebe. U Trampovom svetu, svako mora da ponese svoj kišobran.

Još na VICE.com

Gledao sam kako Tramp postaje predsednik sa njegovim najvećim fanovima

Donald Tramp na svom stolu ima dugme čija je jedina funkcija da naruči koka kolu

Pre svega, Tramp je strašno glup