Reklame
фестивали

Ljudi nam pričaju o prvom EXIT-u na kom su bili

Naravno, ništa bez naočara za sunce.

pisao VICE Srbija
22 Jun 2017, 7:59am

Nekoliko dana nas deli od novog EXIT-a, a euforija nas već žestoko trese u ritmu omiljenih izvođača koje ćemo tamo slušati ove godine. Već smo počeli da smišljamo odevne kombinacije i logistiku zadržavanja po stedžovima, ali sećate li se kako je sve ovo počelo? Sećate li se prvog festivala kada niste baš sasvim znali ko nastupa, ali vam je bilo mnogo važno da ste tu i kada niste znali da bi trebalo da obujete gumene čizme ili bar neku obuću koju ćete posle festivala baciti? Prvog EXIT-a sećmo se ko prve ljubavi - bili smo mladi, smotani i bubuljičavi, ali žedni nove energije i skakanja. Tada nismo škljocali non stop telefonima i nismo snimali live sa omiljenih nastupa, ali iz prašnjavih fioka izvukli smo fotografije na kojima smo u drečavim bojama i naravno poput svakog iskusnog rejvera - uvek sa naočarima za sunce na glavi. Ovo su naši prvi festivalski bebeći koraci.

Uroš, 26

Exit 2007. Ja, emos

Ukoliko bih krenuo da objašnjavam ovu fotografiju, samo bih se još više upetljao. 2017. sve na njoj izgleda pogrešno, ali tada, 2007. pa, i tada je bilo pogrešno, ali šesnaestogodišnjem Urošu je sve delovalo kul - šahovska znojnica, ogrlica, Biber frizura, naočare za sunce noću i krajnje čudan položaj usta. To mi je bio prvi Exit i moji su mi dozvolili da izaberem jedan dan. Sećam se da nismo znali šta da slušamo između Trentemolera i Hotina, pa smo otišli na Happynovisad stejdž na neki trens. Ja čak ni ne volim trens, ali sam ovako izgledao na stejdžu. Kako bih tek izgledao da sam se zaista ložio na to.

Iva, 28

Moj prvi pokušaj da odem na Exit je fejlovao. Imala sam petnaest godina i htela sam krišom da se iskradem za Novi Sad, jer me moji nisu puštali da idem, uz obrazloženje da sam još klinka, ali su me raskrinkali. To čekanje da odrastem i konačno odem na festival delovalo je tada kao večnost. Prvi put sam otišla 2009. godine i bila sam mnogo uzbuđena. Sećam se da sam se rasplakala uz Mobija i i pala dok sam skakala uz Mando Diao. Mislim da mi je najveći deo vremena otišao na traženje stejdžova jer mi je receptor za orijentaciju izostavljen iz tela. Najviše mi je krivo što tada nisam znala ko je Peti Smit, pa sam propustila njen nastup.

Natalija, 24

Silent Disco, 2011

Na prvi Egzit sam otišla čim sam napunila 18, ne znam kako su me moji pustili. Nekoliko godina kasnije je majka priznala da je to „nešto prelepo" i „znaš kako je to lepa muzika" kada je gledala snimak sa Egzita uz novogodišnji specijal na tv-u.

Nemam mnogo fotki iz te 2011, ali to valjda znači da mi je bilo super. Tome ide u prilog da se taj folder zove „EXIT!!!!!!!!!!!!!!!!!", dok su iz svih ostalih godina pisani malim slovom i bez simbola. Ono malo slika uglavnom su selfići sa otvorenim ustima i iskolačenim očima koje kažu „vidi gde sam vidi gde sam" ili „vaaaaaaauuu vidi ovo vaaaaaaauuuu". To je bio jedini (da se sećam) Egzit na koji sam odlazila pre nego što padne mrak, a provela sam ga zalepljena za ogradu na Mejnu, tako da sam mogla da dodirnem sve izvođače koji su silazili sa bine. Mislim da je tu ostao ukorenjen moj problem – koncert nije koncert ako nisi u prvom redu. Tada su još narukvice bile papirne i koristili su se tokeni, koje smo probali da uvalimo u nekoj pekari poslednjeg jutra. Sedam godina kasnije lažem kako neću više da idem, a opet odlazim i ne mogu da stanem.

Maša, 26

Imala sam 17 godina 2008. godine kada sam prvi put otišla na Exit i to za džabe kao NGO. To su bili oni štandovi gore kod Fusion stage-a, ne znam da li ih ima i dalje.

Uredno sam radila za štandom, a onda bih nastavila sa drugaricama dalje. O muzici ni tada ni danas nisam znala mnogo. O tome govori situacija u kojoj su me drugarice pitale zašto nisam bila na koncertu Eda Majke to veče, ja sam odgovorila da sam bila na Police-u. Onda je jedna rekla da je Police bio pre par nedelja u Beogradu i da sam sigurno bila negde drugde. Bila sam na Sex Pistolsima, ničega se ne sećam.

Toliko ništa nisam znala o Exitu da sam svaki put kada bih ulazila na onaj ulaz kod Lovotursa, prolazila pored policijskog obezbeđenja, bez zaustavljanja, tako da me nikada niko nije pretresao. Tek poslednje veče sam saznala da je trebalo da stanem u red za pretres.

Ulazila sam u VIP deo isto tako, jer nisam znala ni šta je to, niti da mi tamo nije mesto. A obezbeđenje je bilo zavarano mojim samopouzdanjem tako da se nije trudilo da zagleda u moju akreditaciju (ahhh tada su bile akreditacije, a ne narukvice!).

I dalje na svojoj polici sa knjigama imam komad drveta na koji sam se spotakla i pala poslednjeg dana Exita 2008. Poslednje jutro sam dočekala na poljanici iznad Fusion stage-a, ležeći na jastučiću koji sam ukrala iz nekog kafića iz tih VIP kornera.


Pogledajte i VICE film o Dens Areni:


Ivan, 29

Prodigy, 2007

Prvi koncert na prvom Exitu na kome sam bio je bio Prodigy, prvog dana Exita 2007. Nikada više ljudi nisam video na jednom mestu, do tada. Bilo nas je desetak pre početka koncerta a kako je krenulo ostao sam sam. Realno, bilo me je baš briga gde mi je ekipa, najbitnije bi je bilo da sačuvam živu glavu. Sećam se da sam video neku devojku kako se drži za uvo, dok joj je ceo vrat bio krvav. Mogu samo da zamislim šta je bilo, ili nije bilo, iza njene ruke.

MINA, 25

E, odoh ja da volontiram na EXIT-u!

Prvi odlazak na EXIT je bio, nažalost, tek 2011. godine - tada je bilo moje prvo punoletno leto. Roditelji, kao klasični roditelji, EXIT su zamišljali kao godišnji samit narkomana - onih što te časte drogom u piće i bocnu zaraženom iglom u prolazu. Tako da sam skrpila nepune 2 hiljade dinara, stala pred vrata s rancem na leđima i rekla mojima - e, odoh ja da volontiram na EXIT-u. Otac jedno dve nedelje nije pričao sa mnom, mama je klasično pretrnula.

Taj jul je imao zilion stepeni. Kamp je bio na Oficircu, šator u koji sam planirala da se privalim je bio na sred ničega, van hlada, ispred nekog bumbarnjaka, gde nikad više nisam kročila. Volontirala sam za šankom kod mejn stejdža, u smenama od po 8 sati. Šef šanka nam je bio smrad, nije nam davao ni da natočimo sebi po jedno pivo na kraju smene, te smo mi volonteri solidarno rešili da pijemo krišom kad god mu vidimo leđa.

Živela sam na jednom sendviču za koji sam imala papirni bon i gomili krišom popijenog piva. Nisam spavala od četvrtka do nedelje duže od po pola sata na plaži.

Ni manje godina, niti manje kilograma, a beskonačno energije. Igrala sam kao da me je neko bocnuo u prolazu, zatvarala sam redom mejn, pa dance arenu. Od tad nisam propustila ni jedan EXIT, naredne tri godine sam bila deo promo tima. Čak su i roditelji bili skroz kul sa tim.

Još na VICE.com:

Petnaest godina EXIT festivala u fotografijama

Vodič kroz poslednje leto pre fakulteta

Kako da izbegneš kenjanje na festivalu