Koliko smo u Srbiji spremni da ustanemo protiv nepravde

Šta si ti, neki drveni advokat? Ako ste ikada čule ove reči to znači samo dve stvari. Da ste ustali protiv nepravde ili u zaštitu nekog slabijeg, kao i da osoba koja vam je ovo rekla želi da izbegne sopstvenu odgovornost u datoj situaciji. Verujem da je mnogo ljudi koji su se našli u avionu sa šveđankom Elin Erson kada se suprotstavila deportaciji čoveka u Avganistan, pomislilo isto. A da su pomislili i nešto grđe možemo videti po reakciji Engleza koji je nasilno pokušao da joj otme telefon.

Pa ipak, ova hrabra devojka, rešila je da se odrekne svog komfora ne bi li učinila nešto plemenito. Da, ali to je samo privremeno rešenje koje ne gađa srž problema, pomisliće mnogi. (Ne rešava srž, ali problem čini vidljivim i itekako doprinosi njegovom rešenju.) Da, ali zaustavila je poletanje aviona i nekome poremetila planove bez saglasnosti, može glasiti drugi pokušaj diskreditacije. Pa da, jer kako je i sama rekla dok je potresena prenosila uživo atmosferu u avionu – zar je vaše kašnjenje važnije od života drugog čoveka? Zbog svih tih stvari ovaj snimak je dragocen. Ne samo što je na jedan civilizovan i nenasilan način „izigrala sistem“, već se na njenom licu vidi koliko je hrabrosti trebalo za to.

Sve ovo me je inspirisalo da se zapitam koliko je takvih situacija u kojima svi mi imamo dva izbora, da ustanemo protiv nepravde ako je kao takvu osećamo, ili da okrenemo glavu sa tim već preotrcanim izgovorima – to nije na meni, zašto baš ja od toliko ljudi, ili najopasniji od svih – neko drugi će. Mhm, recite to Kiti Đenoveze.

Naravno, nije uvek pitanje života i smrti, ali jeste uvek pitanje hrabrosti. Sećam se kada sam stajala u prevozu i kada je na moje oči, i na oči još troje ljudi jedan čovek odžepario drugog. Nas troje svedoka smo se pogledali, igrajući se neme igrice prebacivanja odgovornosti – aj reci ti, ne reci ti, zašto ja, ma reci ti… Džeparoš se pravio lud, a opljačkani čovek je pred izlaska na svojoj stanici kod pijace gurnuo ruku u džep i rekao ženi kako postaje senilan. Bio je jako ljut na sebe što je, izgleda, ostavio novac na natkasni. U tom trenutku, vrlo neprijatnom trenutku, a shvatajući da nema tih drugih ljudi koji će reagovati, čoveku objašnjavam da nije senilan i pokazujem mu ko ga je opljačkao. Srećom, scena nije eskalirala nasiljem jer su se ubrzo otvorila vrata i svako je otišao na svoju stranu.

Neželeći da se pomirim sa tezom da su ljudi koji će istupiti u manjini prisetila sam se nekih poznatih i manje poznatih sličnih situacija koje su se desile u Srbiji. Jer dobro je tu, sigurno, samo ga iz nekog razloga ne puštamo uvek iz sebe.

Kako sam razgovarala sam ljudima tako mi se kristalisalo da su prve pobune kretale već u školskoj klupi. Setila sam se priče drugarice koja se na času u gimnaziji zauzela za učenicu koja je bila verbalno zlostavljana i zbog koje je od zlostavljačice popila šamar. Sutradan se ipak izvinila i njoj i devojci koju je ona branila. U ovom slučaju, postavlja se i očigledno pitanje – a gde je tu odrasla osoba koja sprečava da se nasilje uopšte i desil? Da nije možda pitala – šta si ti neki drveni advokat?

Sigurno se sećate Kristine Kastelec sa onog neverovatnog snimka kada je u skupštini Srbije održala lekciju o homofobiji. Nisam mogla a da i njoj ne postavim par pitanja. Da li se pravdoljubivost stiče vaspitanjem ili je to prosto osećaj koji svaki čovek ima u sebi ali ga sistem guši?

Kristina mi je objasnila da su njoj roditelji pričali da kad god može, treba da stane u odbranu slabijih.

- Negde se vodim uvek onim da ako stojiš "neutralan" i ne ustaneš protiv nepravde, zapravo staješ na stranu nasilnika. Uz sve nijanse svih boja, mislim da je to jedna od retkih zaista crno - belih situacija. U situaciji nepravde i nasilja, na jednoj strani je nasilnik, a na drugoj neko ko ne može sam da se odbrani. Ja sam na sredini samo dok ne shvatim da se dešava nepravda - od tog trenutka ili sam na strani nasilnika ili na strani "dobra". I to je to. Nema tu neke preterane filozofije. Sami stvaramo društvo u kom želimo da živimo. - dodaje ona.

I Mladen Antonijević Priljeva se stalno bunio u srednjoj školi zbog toga što su bogati učenici prolazili mnogo bolje od onih siromašnih iz okolnih sela malog mesta u kome je odrastao. Slične stvari su mu se, kako kaže, dešavale i kasnije na poslu u trenutku kada je u ime svoje organizacije insistirao da svi daju svoj maksimum, a ne da se neki projekat odradi samo da bi se uzele pare. Tada su se naravno, svi okretali protiv njega.

- I u tome je stvar. Svaki put kada se čovek pobuni, on mora biti spreman da najebe. A najproblematičnije od svega je nepravda koja se dešava na mnogo višem nivou. Dokaz da mi kao društvo samo fingiramo demokratiju je ta što kada se u svetu desi neki skandal i kada za to sazna javnost on mora i da se reši. Kod nas skandali izlaze u javnost ali se sa njima na kraju ništa ne desi. Tako se stvara slika da je uzaludno, pa čak i opasno pobuniti se. Stvara se atmosfera nesigurnosti i straha. – govori Mladen i podseća me na skorije nerešene skandale od lažnih diploma i optužbi koje je supruga iznela protiv Siniše Malog.

Ipak, u sred metroa u Minhenu, novinarka Natalija Miletić je skupila hrabrost da javno upre prstom u rasizam, a video na njenoj Fejsbuk platformi kasnije su podelili i skoro svi nemački i strani mediji.

Kao što se i na ovom snimku vidi, koliko god živeli u okruženju koje sputava naš prirodan nagon da istupimo i pobunimo se, situacije su nekada takve da vreme za razmišljanje ne postoji.

- Pre nego što sam krenula da snimam pratila sam razvoj situacije i osećala sam bes. Ja sam krenula da snimam tek kada je cela stvar postala nasilna, pre toga sam se samo verbalno suprotstavila kondukterima. U tom trenutku sam osećala bes i očaj. Bilo mi je žao što nisam izašla na stanici gde su ga izveli, ali nisam se snašla u trenutku. Kada su se vrata zatvorila, pogledala sam u jedinu devojku koja se pobunila sa mnom. Tresle smo se. - govori Natalija za VICE.

U situaciji koja je uključivala i fizički obračun, našla se i Jana Farkaš, kada je intervenisala u slučaju komšijskog porodičnog nasilja. U trenutku kada su socijalne službe zakazale, a bezbednost deteta bila ugrožena od strane roditelja pod uticajem alkohola, njoj kao majci bilo je jedino logično da stane u odbranu deteta. Pa makar to značilo da se uz pomoć komšinice Gordane Herceg Marković i fizički obračuna sa nasilnim roditeljem.

- Straha nema, kada se krene, tada više nije ništa strašno. Strašno je šta bi bilo sa svetom sutra, ako niko od nas ne bi krenuo nigde od straha. – kaže Jana za VICE.

O tom trenutku kada osoba reši da prelomi i angažuje se u nekoj situaciji, mimo straha i mimo pomisli „zar opet ja“, pričala sam i sa Kristinom Kastelec.

- Ne znam da li baš postoji određen trenutak, mislim da je to više postao refleks – kaže mi ona.

A kada se pobedi strah, zar su tada komentari okoline zaista ti koji mogu da nas sputaju?

- U osnovnoj školi su pokušavali da me uvrede tako što su me zvali "humanitarac" i sve na foru kao "vidi je ova, hoće da spasi svet, da nahrani gladnu decu, da brani druge haha". Niti sam se ikada uvredila niti mi je bilo jasno odakle to dolazi i zašto bi tako nešto bilo za podsmeh. – kaže Kristina.

U predstavi „Smrt fašizmu! O slobodi i Ribarima“, a koja se ove nedelje odigrala ispred muzeja Istorije Jugoslavije, koja govori o hrabrosti braće Ribar i nekom vremenu kada se ginulo zbog ideala, u dirljivom pismu Iva Lole Ribara govori se o crvenoj liniji. Onoj koju prelaziš da bi se borio za pravdu ili onu koju su te već naterali da pređeš kada su se kompromitovale vrednosti zbog ličnog interesa i komfora. U dokumentarcu koji je pušten pre projekcije Mila Turajlić je rekla da su danas heroji i oni ljudi koji prate dešavanja na političkoj sceni i medijima i o njima polemišu, jer se oni na taj način odriču svog duhovnog mira. I zaista, mislim da je u odricanju od svoje udobnosti ključ svega. Gde je tvoja crvena linija i šta mora da se desi da bi je prešao?

Za Filipa Vukšu koji je samostalno podneo oko četrnaest hiljada prijava gradu kako bi ispravili neregularnosti na koje je nailazio bio je dovoljan jedan znak za biciklističku stazu, žena koja je u Crnoj Gori pokrenula pobunu protiv Vlade, prešla je crvenu liniju kada je 22.000 majki ostalo bez prihoda. Možda takva osoba sedi pored vas. U mom slučaju to je koleginica Ana Jakšić o čijem sudskom sporu protiv patrijarhata ste već mogli da čitate. Svakako, gde god da su vaše lične crvene linije, jedna stvar je sigurna. Heroji su među nama.