Postao sam zli klovn da bih se nosio sa anksioznošću otkad sam trezan

Ovaj članak se prvobitno pojavio na VICE Canada.

Sezona Prajda u Vankuveru se ubrzano bliži i, već drugu godinu zaredom, ja organizujem događaj koji se zove Dreg karneval. Naslov uglavnom sam sebe objašnjava: u pitanju je dreg šou na temu karnevala. Prošle godine, uprkos tome što sam angažovao izvođače i transformisao prostor u otkačeni karneval, ostao sam u senci. Na kraju šoua sam se poklonio i u mikrofon prošaputao ”hvala vam”. Osećao sam se nervozno i ophrvano. U glavi sam vrteo film verzije sebe kakav bi želeo da jesam… harizmatičan i neuznemiren.

Dugo se nisam tako osetio. Prošlog meseca sam proslavio četiri godine otkako sam trezan. Ne znam tačan datum kada sam prekinuo sa svime, samo znam da je bio jun, negde oko sredine. Pošto sam strašno zaboravan, obično pretražim reč „trezan“ u svojim tvitovima, ili pogledam sećanja na Fejsbuku, da bih se podsetio kada da slavim. Nikada nisam bio onaj tip, jedan-po-jedan-dan; veoma sam vešt u tome da blokiram stvari o sebi – i svojoj prošlosti – koje ne želim da vidim. Zavisnik u meni je zaključan toliko duboko u mojoj psihi, da više ne moram da razmišljam o njemu. Ima nekih odlika moje zavisničke ličnosti koje su još uvek očigledne. Lako mogu za manje od dvadeset minuta da spiskam par stotina dolara na poker aparatima, ali ne mučim se oko toga da se klonim kasina. Ono što me brine je koje još odlike mog karaktera su zaključane zajedno sa zavisnikom. Delovi mene koje sam morao da žrtvujem da bih napravio čist rez… da bih opstao.

Nekada sam bio zabavan. Glasan, razmetljiv i naprasit. Bio sam ponosan na to što umem da zasmejavam ljude. Ali kada bi se žurka završila, ostao bih pijan, drogiran i sam. Zavisnost je samo ta prokleta vrteška sa koje ne možeš da siđeš, kruži i ponavlja se. Iako ti je možda muka od vožnje, barem postoji neki osećaj normalnosti i očekivanja od nje. Nakon nekog vremena, nalaziš utehu u tome što su ti muzika, okretanje i groteskne životinje oko tebe bliski. Sada, kada sam skočio sa vrteške, nije mi mnogo toga zabavno, a ponajmanje sam to sam sebi. Kada sam prestao da pijem i drogiram se, prestao sam i da se družim. Meni je teško da se zabavljam kada mislim da nisam zabavan drugim ljudima. Želim da to ponovo bude deo mene; želim ponovo da zasmejavam ljude.

Smeh je ogroman faktor u mojoj umetnosti. Da, ja se bavim umetnošću. Jedini razlog za to što sam imao bilo kakav umetnički uspeh je to što sam kada sam se otreznio potpuno uronio u stvaranje umetnosti. To mi nije bilo samo nešto da ispunim vreme, već sam pokušao da nadoknadim toliko mnogo izgubljenog vremena. Pre toga moja umetnost nikada nije bila dobra (Imam diplomu sa Emili Kar da to dokažem.). Ali čak iako moja umetnost zasmejava ljude, i dalje postoji neispunjavajući nivo odmaka koji želim da izbrišem.

Ranije ove godine, objavio sam knjigu pod nazivom Pop. U pitanju je kratka grafička novela o klovnu koji se zove Pop. Radnja je smeštena u 1955. godinu i prati ga tokom dana kada očajnički pokušava da skrpi pare za kiriju, da ga ne bi izbacili iz stana. Mrzi decu i mrzi da nastupa. U aprilu sam imao izložbu u Portlandu, gde sam pored knjige postavio masku od lateksa sa njegovim likom koju sam izvajao. Negde u mojoj glavi, mislim da sam uvek imao planove da ga pretvorim u živi lik. Nisam razmišljao o tome da ga koristim kao sredstvo da prebrodim svoju socijalnu anksioznost, sve dok mi jedan prijatelj koji nastupa u dregu nije sugerisao koliko bi nastupati u liku moglo da bude oslobađajuće.

Uprkos tome što sam u potpunosti prihvatio povučenost, vreme je da napravim iskorak ka tome da ponovo budem dopadljivi klovn, kao što sam bio svih onih godina u barovima. Sezona Prajda je naročito sinonim za žestok provod, i ja se ponekad osećam izostavljenije nego obično. Biti trezan kvir sa sobom nosi svoj niz problema. Ali ove godine na mom karnevalu, direktno ću se suočiti sa tim osećanjima. Otkrio sam jednu uvrnutu radnju sa starinskim kostimima, i kupio sam otrcan i iznošen kostim đavola, koji je neko ručno sašio pre mnogo godina. Skinuo sam rep i zašio ogromne bućke koje izgledaju kao karfiol ofarban u plavo. Pre dve nedelje, jedan umetnik za specijalne efekte mi je napravio prostetiku i uradio mi šminku, i po prvi put sam postao Pop Papitit.

Dreg karneval je za dve nedelje, 2. avgusta, i potpuno sam spreman da se ponovo transformišem u njega. Napisao sam čitavu tačku koji uvežbavam i kojom ću voditi šou, i uzbuđen sam zbog toga što ću naterati sebe da stanem pod svetlost reflektora. Ovo možda jeste nespretan pristup da pobedim svoju socijalnu anksioznost, ali činjenica da koristim premisu sopstvenog lika klovna koji se vraća iz penzije i nastupa po prvi put posle 50 godina meni je istinski intrigantna. Daje mi malo manevarskog prostora. Sva spoticanja i greške u mom nastupu će moći da se pripišu Popovom produženom odsustvu sa scene. Jedva čekam da se osetim kao klovn koji sam bio, tako što ću postati novi.