Komičari objašnjavaju zašto je Hana Gadsbi revolucionarna stend-ap komičarka

Njen Netfliksov specijal, ’Nanet’, preispituje prirodu stend-apa kao umetničke forme, primoravajući mnoge ljude da sebi postavljaju neprijatna pitanja.

|
jul 18 2018, 6:30am

Sve fotografije su vlasništvo intervjuisanih.

Hana Gadsbi, kvir komičarka sa Tasmanije, verovatno nije bila u opsegu radara većine američkih komičara, sve dok njen specijal na Netfliksu, Nanet, nije pušten ranije ovog meseca. Ali sada se samo o njoj priča.

Specijal, ako ga niste gledali, počinje kao i većina drugih. Gadsbi secira svoj lični život, i soli svoju tešku priču o autovanju brojnim šalama, u nameri da postigne ono što je cilj većine komičara – da razvedri raspoloženje. Međutim, vremenom njen nastup postaje grublji. Komentariše prirodu samounižavajućeg humora, izjavljujući da samounižavanje nekoga ko već živi na margini nije skromnost, "Već je poniženje“.

"Spuštam sebi samoj da bih govorila, da bih zatražila dozvolu da govorim“, kaže ona. "A to više jednostavno ne želim da radim. Ni sebi, ni nikome drugome ko se identifikuje sa mnom“.

Gadsbi više puta izjavljuje da oseća da treba da prestane da se bavi komedijom. Po njenom mišljenju, stvari kao što su zlostavljanje i diskriminacija ne bi trebalo da se pretvaraju u šale. Ona brilijantno ističe kako je stend-ap kriv za pomoć problematičnim muškarcima. Tokom skandala sa Monikom Luinski, Luinski je pretvorena u vic, i njen život je uništen. Gadsbi traži od komičara da razmisle o svojoj umešanosti u ovakve situacije.

Specijal je izazvao mnogo debate, naročito u zajednici komičara. Najveća (besmislena) pritužba koju sam ja čula je da to ne treba smatrati komičnim specijalom, zato što u njemu nije bilo dovoljno viceva i šala. Za mene, mnogo od toga što je Gadsbi rekla zvuči istinito, i drago mi je što je to govorila.

I meni se stend-ap ogadio iz istih razloga koje ona navodi, ali umesto da me natera da poželim da odustanem, njen specijal me je prenuo iz letargije. Podsetila me je zašto sam uopšte počela da se bavim stend-apom – da bi se moj glas čuo. Scena za komediju je jedno od retkih mesta na kojima muškarac mora da sedne, umukne, i sluša me šta govorim. Dok sam na sceni, prinuđen je da sluša reči žene sa kojom ne želi da ima seks.

Kao žena čija je komedija uglavnom sastavljena od kritika strejt tipova u dvadesetim godinama, navikla sam se na to da otuđujem veliki procenat publike. Većina ljubitelja komedije su muškarci, i još se nisu navikli da slušaju ženu koja izgovara stvarnu, neulepšanu istinu. Moj stil komedije postaje „ženska komedija“, za razliku od obične stare komedije – smatra se za specijalizovan, jednostavno zbog toga što dolazi iz perspektive žene, a ne muškarca. Nanet mi je bila lični podsetnik da je važnije da iskažem kako se zaista osećam, nego da izazovem smeh svake osobe u publici.

Razgovarala sam sa nekim kolegama koji se bave komedijom, da bih čula šta oni misle o Nanet. Da li se slažu za tezom Gadsbijeve? Da li je njihov utisak sličan mome, ili je drugačiji? Evo šta su imali da kažu.

Fotografija je vlasništvo Gaja Branuma

Gaj Branum

Prvo se mora reći da je Nanet sjajno i moćno umetničko delo. Brutalno je iskrena i brutalno pametna, a obe te stvari su ono čemu težim kada je u pitanju stend-ap. Metafora sa Pikasom je tako brilijantna i istinita: kod stend-apa jedinstvenost perspektive polako odumire. Samo preko raznovrsnosti ovaj veoma, veoma subjektivni vid umetnosti može da odslikava stvaran svet. Kada to tako kažemo, zašto bi ona morala da napusti komediju?

Osnovna teza ovog rada, da je stend-ap komedija neadekvatno sredstvo za odslikavanje složenosti ljudskog života, da pretvara ljude u banalne objekte, umesto da ispriča njihovu čitavu priču, nije tačna. Nihilistična je. Priče su sjajne, ako ih pričaš ljudima koji su spremni da ih čuju. Tvoje viđenje tvog bola, patnji, ili dehumanizacije može da dopre do publike koju čine ljudi koji su već tvoji istomišljenici. Stend-ap je ograničen, ali je takođe i ambivalentan. Gadsbi kritikuje stend-ap, zato što se ne završava moralnom poukom. Meni se dopada činjenica da se stend-ap završava u tenziji. Šala se završava sa više istina koje su suprotstavljene jedna drugoj, i traži od publike da učestvuje, da sebi postavlja pitanja, da raste.

Slušaj, meni sa Nanet MNOGO DOPALA, i fascinira me. To što se ne slažem s njom ne znači da je u pitanju loša umetnost, to znači da je u pitanju sjajna umetnost koja me je naterala da se zamislim. Ali ona nastavlja narativ da se kvir ljudi ne bave regularnim stend-apom, i da u regularnom stend-apu za kvir ljude nema mesta. Dopala mi se Nanet, i dopada mi se to što PROBLEMATIZUJE stend-ap, ali nije mi se dopalo to što je Hana morala da objavi da napušta stend-ap. Ne možeš da revolucionizuješ nijednu umetničku formu tako što ćeš srati po njoj, osim ako nisu kasne osamdesete i ako za to nisi dobio stipendiju NEA.

Nova knjiga Gaja Branuma, Moj život boginje, izlazi kasnije ovog meseca.

Fotografija je vlasništvo Dženi Jang

Dženi Jang

Gledala sam ovaj specijal u avionu, i ridala u svom sedištu. Toliko me je ganuo. Ne toliko zbog toga što mi je govorila nešto što nisam znala, već pre zbog toga što je tako vešto potvrdila ono što sam uvek osećala. Pre stend-apa, recitovala sam poeziju. Za mene je poezija bila direktna veza između toga kako sam se osećala i šta sam želela da iskažem. Kada sam počela da se bavim stend-apom, znala sam da će to biti pravi stend-ap samo ako mi iskustvo sa njim bude isto kao i ono sa poezijom. Direktna veza između mog srca i moje priče, i onoga što je predstavljeno na sceni. Njena poenta o tome da je samounižavajući humor veliki pokretač za stend-ap je sasvim tačna. To je prvo što naučiš. Pravila igre. Moraš da priznaš da shvataš kako izgledaš, i kakav utisak ostavljaš. Ako posebno odstupaš od norme, prva lekcija ti je da prvo moraš da ismevaš sam sebe, da bi ljudi osetili da mogu da ti veruju, i da pokažeš da poseduješ samosvest.

Ja sam u procesu revizije svojih pogleda. Nisam sasvim zadovoljna personom koju trenutno predstavljam svojim materijalom. Ključni deo je to što sam razmišljala o svojoj potrebi da u njega ubacujem samounižavajući humor, da bih ubedila ljude da sam prijatna. Sada se mučim sa tom idejom da moram ljudima da stavim do znanja da mogu da ismevam samu sebe, pre nego što ismevam druge ljude i druge stvari koje su mi bitne.

Kada je rekla da će prestati ovime da se bavi, ja to nisam shvatila bukvalno. To sam shvatila figurativno. Takav je to osećaj. Osećaj je da moraš da napustiš ovakvu formu stend-apa, da bi mogla istinski da izraziš ono što jesi i da se šališ o najstvarnijim i najsurovijim stvarima na način koji oslobađa tvoju priču, a idalje je zabavan. Stend-ap je ograničena umetnička forma, ako ga gledamo samo kroz situacije i poentu vica. A ako ne predstavljaš neku mejnstrim priču, ta potreba da ismevaš samog sebe u stend-apu na kraju može da bude dvostruko ugnjetavajuća.

Fotografija je vlasništvo Rajli Silverman

Rajli Silverman

Kao neko ko je prvu polovine svoje karijere proveo krijući se, pre nego što sam se autovala kao žena, definitivno sam kao izvođač osećala jaz zbog samounižavajućeg humora. To sam često koristila pre tranzicije, delom zbog toga što sam bila toliko nesrećna, a delom zbog toga što je to funkcionisalo. Ali nakon što sam se autovala, osetila sam da postoji mnogo veća potreba da na sceni budem ono što jesam. Mislila sam da će me svaki put kada delujem kao da me je sramota zbog toga što jesam publika prozreti i uzvratiti mi negativnom energijom, kao da nešto nije u redu sa mnom. Ali kada sam bivala samopouzdana do tačke arogancije, publika je uvek bila sasvim uz mene.

Ne mislim da to znači da bi samounižavanje trebalo potpuno odbaciti, i definitivno mislim da sa nekim stvarima koje ismevam kod sebe ljudi drugačiji od mene mogu da se identiikuju, i to premošćuje jaz na meni drag način, i deo je onoga što volim kod komedije. Ali kao i Gadsbi, i mene su fizički napadali zbog toga što sam, i kao i ona, i ja sam se ponekad mučila sa time da o tome govorim na sceni. Mučila sam se i sa time da to predstavim na komičan način, i sa time da očuvam istinitost tog događaja. Mislim da se razilazim s njom po pitanju njene konačne spoznaje da komedija možda nije najbolji vid umetnosti za rešavanje legitimnih trauma, jer ja i dalje mislim da jednostavno još uvek nisam dovoljno razvila svoje komičarske veštine i još nisam našla načina da to uključim u svoju tačku.

Fotografija je vlasništvo Kejtlin Džil

Kejtlin Džil

Mnogo mi se dopala Nanet. Dotakla me na veoma mnogo nivoa, što je zanimljivo. Moćna je, ranjiva, brilijantno osmišljena i zabavna.

Zadovoljstvo je gledati ljude kojima se nije dopala kako šize zbog nje. Jasno je da se uvlači pod kožu, bez obzira da li ti se dopala ili ne. Razmišljanja Gadzbi o samounižavajućem humoru su sasvim tačna, a njeno promišljanje stend-apa kao ravnoteže tenzije i oduška je savršeno artikulisano. Moj sopstveni stil i pristup komediji ukazuju na to da imam neke drugačije teorije. Ona destiliše „šalu“ u najjednostavniju definiciju: pitanja sa iznenađujućim odgovorom. Moj destilacija je malo drugačija. Evo je, arogantna, kakva je: dve kontradiktorne ideje koje su obe izgleda istinite. Sada štreberski cepidlačim. U suštini, u pitanju su samo dva načina da se kaže da postoji kognitivna disonanca.

Takve eksplicitne misli su mi padale na pamet dok sam gledala. Nije da se nisam složila sa Gadsbi, samo sam razmišljala o tome kako su moje lične misli ili trikovi drugačiji. Specijal me je naterao da dosta razmišljam o tome kako i zašto se bavim komedijom. Bavim se time zato što to volim. To može da te učini ranjivim, ali ovo je sjajan specijal za gledanje, ako ti treba podsećanje koliko moćna ranjivost može da bude.

Zahvalna sam na svakom radu koji je napisan i za nekog drugog osim za tipove izmeđ 19 i 49 godina. Zahvalna sam na ženskoj perspektivi, koju nisu napisali ili „odobrili“ tipovi. Kao ljubiteljka komedije, mnogo je verovatnije da ću se povezati sa nekime kao što je Gadsbi, nego sa nizom dosadnih klonova prenaduvane popularnosti, pa se cerekam kada vidim koliko ljudu udara po tastaturama o tome.

Još jedna misao: kako se pokret Me Too probio i u komedju, osećala sam pritisak da to „sredim“ na sceni, za uplašene muške savremenike. Da pišem šale u kojima će sve to izgledati okej, ili da bi se oni osećali bolje, ili da se publika tim povodom oseća bolje, i bilo je jebeno naporno. Nisam shvatala koliko mi je bio potreban, dugačak, snažan, nepomirljiv nastup.

Danijel Redford

Ja se bavim pripovedačkom komedijom. Postoji velika tradicija pripovedačke komedije. Ne razumem zašto su odjednom zbog ovog specijala ljudi postali nervozni.

Nanet je u meni probudila osećanja. U redu je ako kod vas nije. Komedija je subjektivna. Neki komičari iz sporta na sva usta grme o svojim najintimnijim nesigurnostima pred velikim gomilama ljudi, a onda ih sutradan izvedu na doručak, i to je komedija. Neki se na svojim nastupima ogole kada su u pitanju njihov porodični život i neuspesi, i od toga prave poentu vica, i to je komedija. Neki ljudi se na sceni pojavljuju potpuno goli zato što *Zvuk koji prvi Tim Alen* i to se... događa. Ima mesta za SVE to. Komedija je jedan veliki kišobran. Uživaj u onome što tebi nešto govori. Nemoj da šiziš zbog drugih stvari samo zato što tebe ne dotiču, ti, čudaku.

Citati blago redigovani zbog dužine i jasnoće.

Više na VICE
Vice Channels