Razgovarali smo sa palestinskim diplomcima o teškoćama rada u Izraelu

Dva je posle ponoći u Vitlejemu; za desetine Palestinaca, radni dan već počinje na kontrolnom punktu #300, jednom od administrativnih prelaza između Zapadne obale i Izraela. U ranim jutarnjim časovima, pridružiće im se na stotine sunarodnika koji pokušavaju da pređu u Jerusalim zbog posla.

Od stotinak trajno postavljenih kontrolnih punktova, mnogi kažu da je #300 najstroži i da je na njemu najveća gužva – radnici kažu da im treba dva do četiri sata da prođu usku stazu ka izraelskim vojnicima koji im proveravaju isprave i dozvolu za rad pre ngo što ih propuste kroz kapiju koja vodi u Izrael. U maju je, kako javlja Palestinska hronika, jedan radnik stradao od gušenja kada je na ovom prelazu nastala prevelika gužva.

Gotovo svi Palestinci na prelazu su sasvim bezizražajni, navikli na ovu dnevnu rutinu, automatski zakorače napred kad god se otvori malo prostora. Pre stajanja u redu, mnogi od njih su od uličnih prodavaca kupili hleb, humus, ili falafel.

Na prelazu vlada gotovo sablasna tišina, čuje se samo glas izraelskog vojnika koji na arapskom požuruje Palestince – Yalla…Yalla – i zvuk metalne kapije koja se otvara i zatvara. Dok prilaz kontroli, radnici skidaju pojaseve i prazne džepove da bi prošli kroz skener. Zatim pokazuju dokumente dežurnom koji će odlučiti da li im je danas dozvoljeno da prođu.

Sa druge strane vrata čeka ih ona vrsta posla – fabričke trake, građevinski rad, farme – koja eksploatiše njihovu očajnu ekonomsku situaciju. Palestinska ekonomija je u takvom stanju da i fakultetski obrazovani ljudi mogu više da zarade kao fizički radnici u Izraelu nego na svojoj teritoriji u struci za koju su se obrazovali.

Tog jutra sam došla na administrativni prelaz da bih razgovarala sa ovim diplomcima o dilemi sa kojom se suočavaju i saznala koga krive za tu situaciju, ali većina odbija razgovor. Neki kažu da ih je sramota položaja u kom se nalaze, a neki da su spremni da daju izjavu ako mogu da im garantujem posao u Palestini. Kad im kažem da ne mogu, oni se bez reči vraćaju u red.

Nekako sam uspela da ubedim građevinske radnike Moajeda i Hamzu da mi kažu par reči samo par minuta pre nego što su prošli. Moajed ima 27 godina, diplomirani je pravnik, ali žali što je uopšte upisao fakultet. "Deluje mi kao da sam protraćio te godine života ako sad moram da radim na građevini", kaže on. "Toliko pametnih, fakultetski obrazovanih Palestinaca danas obavlja najniže moguće poslove u Izraelu, često pod slabije obrazovanim šefovima."

Hamza studira istoriju umetnosti, četvrta je godina, radi u Izraelu kako bi pokrio troškove školarine. "Treba da diplomiram ove godine", kaže on. "A posle, daće Bog da bude nešto”, kaže Hamza baš u trenutku kada ga prozivaju.

Po poslednjim podacima Palestinskog zavoda za statistiku, 50 posto Palestinaca u trećoj deceniji života je nezaposleno. Karim Al Nardavi iz Ministarstva rada navodi da je oko 35,000 fakultetski obrazovanih lica prinuđeno na fizički rad u Izraelu, ali procenjuje da je stvaran broj mnogo viši jer "ni ne računamo one koji rade u ilegalnim izraelskim naseljima.”

Palestinskim radnicima je irelevantan zakonski status ovih naselja; bitno im je samo da su dobro plaćeni. Baha ima 29 godina i master diplomu na polju međunarodnih odnosa sa jednog malezijskog univerziteta; radi kao čistač u supermarketu u jednom od spornih naselja. Iako je prekvalifikovan, kaže da mu se više isplati ovako nego da traži posao u struci u Palestini. „Imao sam priliku da se zaposlim u banci, nosio bih odelo umesto uniforme čistača, ali plata mi ne bi bila dovoljna da prehranim porodicu.” Prosečna plata palestinskog radnika u banci iznosi 2,220 šekela (500 američkih dolara), dok Baha kao čistač u Izraelu zarađuje dvostruko više. Zbog toga smatra da mu se isplati da polazi kroz "svakodnevnu muku" na kontrolnom punktu #300.

Pitam ga da li žali što je upisao fakultet. "Ja zaista cenim tih sedam godina koje sam proveo u inostranstvu; upoznao sam nov svet, nove kulture. Žalim samo što sam se vratio u Palestinu. Politička i ekonomska situacija je užasno loša, nema posla za svršene studente. Dobar posao može da nađe samo onaj koji ima dobru vezu."

Nešto kasnije srela sam Mohameda i Tareka. Mohamed (24) je medicinski tehničar koji pere sudove u jednom od izraelskih naselja – ipak, nada se da će moći da nađe posao u struci na Zapadnoj obali. Kad je odlučio da se zaputi u Izrael, nije mu najveći problem bila potraga za poslom. "Prvo nisam mogao da dobijem dozvolu za rad, skupe su mi bile one na crnom tržištu koje Izraelski posrednici nude, pa sam počeo da radim na crno; često bih ostao da prenoćim preko", objašnjava on. Na kraju je ipak kupio dozvolu za 6,000 šekela (€1,400) što je šest puta više od standardne cene.

Mohamedova priča je sasvim uobičajena. Dozvola za rad je ništa manje velika prepreka od kontrolnog punkta na administrativnom prelazu. Zvanične dozvole se izdaju samo licima od 22 godine, ako su venčani i nikad nisu bili politički angažovani. Mnogi od pečalbara ne zadovoljavaju ove uslove, pa se okreću posrednicima spremnim da im prodaju dozvolu za enormne sume novca, ili ih ilegalno zapošljavaju u eksploativnim uslovima bez osnovnih radničkih prava (ograničeno radno vreme, zdravstvena zaštita). Palestinsko ministarstvo rada navodi da 80,000 građana trenutno legalno radi u Izraelu, ali mnogo je veći broj onih koji se istim poslom bave ilegalno.

Tarek (26) je završio studije fizičkog vaspitanja. "Diplomirao sam 2014. i još nisam našao posao u struci. Prijavio sam se u nekoliko škola, ali država smatra da joj se ne isplati da unajmljuje fakultetski obrazovane nastavnike fizičkog; taj posao obično usput obavljaju drugi nastavici, uz kurseve koje inače predaju.” Posle četiri neuspešne godine na tržištu rada, oprobao se u Izraelu. "Radim kao farbar, geografski na 15 minuta hoda od kuće, ali ipak moram da ustanem u tri da bih uspeo da prođem kontrolu."

Na ovom poslu Tarek mesečno zarađuje 10,000 šekela ($2,800); kao nastavnik, u Palestini bi mogao da zaradi najviše 3,000 šekela ($800) mesečno. "Plata mi je visoka, ali rizikujem glavu prolazeći kroz ove kontrolne punktove. Nije mi bila namera da ovako živim."

Širom zemlje, mladi krive palestinske vlasti za ovakvo stanje na tržištu rada, ali Abdel Karim iz Ministarstva rada ne gleda tako na svari. "Godišnje diplomira 40,000 Palestinaca, i većina traži posao u javnom sektoru. Država jednostavno ne može da zaposli toliki broj ljudi." Po njemu, država je sposobna da otvore tek 8,000 radnih mesta godišnje. Trenutno se razmatraju beskamatni krediti koji bi se izdavali građanima "kako bi osnovali svoje privatne projekte i počeli da privređuju."

Decenijama unazad, Palestinci smatraju da je obrazovanje najbolji način da se zaštiti identitet i pruži otpor okupaciji. Danas, sve je više mladih ljudi koji ne žele da traće vreme i novac na visoko školstvo. Sve se više njih okreče izraelskom tržištu rada, ma kakve im prilike pružalo.

"Zašto da me bude sramota posla u Izraelu? Sramota je sedeti kod kuće besposlen. Realno, živimo na okupiranoj teritoriji gde nam je sve nametnuto – čak mi na palestinskim ispravama stoji hebrejski pečat. Čega onda ja da se stidim?" pita Hamza dok kreće u pravcu Izraela.