Subota je pijačni dan u Mitrovici, i ako bilo gde krenete kolima završićete u gužvi. Ovo važi i za južni i za severni deo grada. Most na Ibru nešto je manje prazan nego inače, i čućete Mitrovčane sa obe strane kako vam govore o prelasku mosta kao nečemu što je normalno i prihvatljivo.Ipak, ne treba uzimati te izjave zdravo za gotovo. One šalju lepu poruku, ali posete Srba južnoj, i Albanaca severnoj strani i dalje nisu uobičajna stvar - bolje je nego što je bilo, ali i dalje dve strane ne žive u zajedništvu.
Reklame
U neformalnim razgovorima svi će vam reći da žele mir. Mitrovicu kakva je bila u decenijama pre rata. Međutim, viđenje mira za dve podeljene strane koje dele isti pijačni dan, isti grad, veoma je različito.U danu u kom je predsednik Srbije dolazio na sever Kosova zaputili smo se na jug Kosovske Mitrovice kako bismo razgovarali sa Albancima o njihovom viđenju mira i života.
U Opel Zafiri, sa beogradskim tablama, koju vozi Mitrovčanin Ješa, naš prevodilac i vozač, na jedvite jade smo se provukli kroz Bošnjačku mahalu. Ovo multi-etničko naselje, u prošlosti poznato po sukobima i ubistvima, danas je Meka za šoping u koje u turama navraćaju i Pazarci, kako bi pokupovali stvari za 2-3 evra.Prelazimo most i dolazimo na jug.
Zgrade su novije, šarenije, tržni centri su veliki. Jasno je da se više novca uliva u nju. Reći će mi Ješa da je i "njihovih" dosta u inostranstvu, ali da - za razliku od većine sa Balkana - oni tamo nisu radnici, već vlasnici firmi.U butiku na samom početku pešačke zone izložene su majice za celu porodicu. Na crnim, većim, piše king i queen, na belim, manjim, prince i princess. Na svakoj je orao, simbol Albanije. I jasna je poruka. A opet, retki su preki pogledi. Ne osećamo se kao da nismo dobrodošli. Uglavnom nas gledaju sa interesovanjem, naše press oznake su dovoljno upadljive. Srpski, na kom razgovaramo, dovoljno razgovetan i jasan, bez mekog c, ili đ ili dž.I slagala bih vas kada bih rekla da se ne vidi razlika između severa i juga Mitrovice. Ona je očigledna, i nema nikakve veze sa licima, ili znakovima koji su na albanskom jeziku. Južna strana je znatno veća. Južna strana je na oko bogatija.
Reklame
Atmosfera je slična onoj na severu, ili recimo u Knez Mihailovoj. Nema ni naznake da ih interesuje to što Vučić dolazi, iako se u medijima uveliko govori o nekakvom kontramitingu. Prijatan je dan u Mitrovici, i ljudi sede u baštama kafića. Ćaskaju, dobacuju na ulici.
Ješi, Srbinu iz Mitrovice, javlja se svaki treći prolaznik. Radio je godinama u Romskoj mahali, albanski govori tečno. Preko mosta redovno dolazi na kafu. Ali Ješa je redak primer tolerancije. Slika kako bi moglo da bude.Većina Srba ne zalazi na jug ako ne mora, i obrnuto. I najmanje je to pitanje bezbednosti. Većih incidenata nema. Ali ima sećanja. I još uvek su sveža.Ono što bode oči, a što je bilo ne moguće izbeći, jeste to da su svi ljudi koji su pristali da pričaju za VICE sa južne strane sagovornici, a ne sagovornice. Dobili smo preporuku da se Albankama ne obraćamo, ako ne moramo. Nismo morali, a nije da nismo želeli.
Grajzi sedi u kafiću nadomak Mosta na Ibru. Grajzi je nadimak. Ime neće da nam otkriva, ali hoće da se fotografiše. I ima šta da kaže. Grajzi je ujedno i naš prvi sagovornik na južnoj strani. U samom startu me ispravlja kad pomenem Južnu i Severnu Mitrovicu.- Misliš Mitrovicu? Sve je ovo Mitrovica. Cela. Nema južne i severne. Sve je jedno - kaže mi na srpskom.Rečenice su mu isprekidane i ponekad bez prevelikog smisla. Ali jasna je celokupna slika.
- To što Vučić dolazi, to je biznis. To nije politika. Biznis, znaš. Dosta je ljudi koji treba da daju za domovinu kao što su '99. Ljudi i u Srbiji i na Kosovu misle da mogu da rade šta hoće. Kao da je biznis - priča on.
Reklame
Kaže da nije problem samo Kosovo, već ceo Balkan. I da ljudi olako pričaju o prepravljanju svih granica.- I šta ćemo da menjamo? Preševo za deo Mitrovice? A šta ćemo onda za Skoplje da damo? - pita me on.
Emir Azemi ceo problem posmatra drugačije. On ima 31 godinu i živi u Severnoj Mitrovici. Bio je zamenik predsednika opštine i član je Demokratske partije Kosova, koju je 14 godina vodio Hašim Tači, pre nego što je morao da podnese ostavku da bi postao predsednik Kosova.Izjava koju nam je Emir dao, prva je za medije iz Srbije. Kaže da ga je "muka naterala u politiku".- Sećam se Mitrovice i pre rata. Imali ste i tada i dve razdvojene korze, ali imali ste i kafane u kojima su sedeli zajedno. Posle '98, '99. stvari su se promenile. Ja živim na severu. U Bošnjačkoj mahali, multi-etničkom naselju - kaže Azemi za VICE.Dodaje da ima lepih priča u Mitrovici za novinare. O Srbima i Albancima koji žive zajedno. O pijaci na kojoj prodaju Srbi i Albanci i kupuju Srbi i Albanci.
- Ima suživota. Pored mojih vrata, pre neki dan, srpska i albanska deca su igrala zajedno fudbal. Žalosno je što mediji ne pričaju o tome. Ako se desi neki mali problem o tome ćete čuti i na srpskim i na albanskim nacionalnim medijima, ali o ovakvim primerima nećete - priča on.Kaže da se život menja i da postaje drugačiji. Kaže da ne možemo više da budemo taoci istorije i mitova.- Treba da se reši taj veliki problem između Srba i Albanaca. Mi moramo da idemo napred - priča mi Emir.
Reklame
- U politici nema trajne mržnje. U politici ima interesa. Naš interes je da živimo jedni pored drugih, da vekovni problem rešimo - kaže on uz opasku da veruje da Vučić i Tači imaju volju da to rade.Dok smo se rastajali, Emir mi pomene nešto lično. Da je za vreme rata ubijen njegov stariji brat. Civil. I onda se brzo vraća na temu budućnosti.- Mi moramo da idemo u budućnost. Ne treba da zaboravimo prošlost. Ona treba da bude primer šta je loše - kaže mi Emir na kraju.Nastavlja sa time da moramo da mislimo o novim generacijama. Da omladina i na Kosovu i iz Srbije ide. Da niko neće da ostane ovde. Da svi mi proizvodimo doktore za strane zemlje. Da, ako nešto ne promenimo, ostaćemo u trajnom konfliktu.
Advokata Burhana Madžunija srećemo na šetalištu, nedaleko od majica sa orlovima. Njegov srpski nije dovoljno dobar da bi mogao da priča na njemu, pa Ješa postaje prevodilac.- Za razliku od prethodnih godina, ovde je danas mnogo bolje, mnogo stabilnije. Razlog za to je što su se institucije mnogo više osnažile i zato što je sudstvo počelo da radi na Severu.Kaže da ima dosta slučajeva odatle. Oko 80. Da mu dolaze ljudi iz Leposavića, Zubinog potoka… Ranije to nije bio slučaj, ali se promenilo sa godinama. Sada ima jako dobro komunikaciju i saradnju sa Srbima.
- Žrtva nema naciju - kaže mi Burhan.Misli da su danas odnosi između Albanaca i Srba mnogo bolji, jer je bilo "mnogo loše pre". Kaže da vidi da se tenzije dižu na političkom nivou, kao da ne veruje u priče o dogovoru oko demarkacije, jer većina Albanaca ne deli taj stav.
Reklame
- Sa ovom teritorijom Kosovo je priznalo preko 100 država. Prvo moramo da se dogovorimo, pa tek onda da pričamo o korekciji granica - kaže mi on preko Ješe.
Fatmir Beka je vlasnik Mitrovicatoppress portala i za VICE kaže da "nije baš dobar na srpskom", ali na istom odgovara na moja pitanja.- Nekada se ovde živelo složno. Suočile su se ovde mnogo kulture i iz toga je proizilazilo nešto najbolje i kada je reč o kulturi, i kada je reč o sportu - priča mi on.Kaže mi da sada u Mitrovici živi mnogo ljudi koji su pobegli iz drugih krajeva i zato nema tog osećaja zajedništva od ranije.
- I to je problem za njih. Za njih ovde, u miru, nema mesta. To važi i za Srbe i za Albance i za druge nacije - kaže on i veruje da se pravi Mitrovčani nadaju i priželjkuju taj život od ranije..Beka, kao novinar, ne veruje u priče o razgraničenju.- Evropa i druge sile neće da naprave jedan presedan koji bi izazvao domino efekat. Na celom Balkanu ima spornih teritorija - kaže Beka.
Tenzija, kaže, ima samo za one izvan Mitrovice. I političarima i u Prištini i u Beogradu to, izgleda, odgovara.- Kada bi radila Trepča, kada bi imali novca, kada bi radili zajedno ne bi im padalo na pamet da prave gužve i tenzije. Nezaposlenost je ovde velika. To je najveći problem - kaže mi on na kraju.U Romskoj mahali, na ulici se peru tepisi. Romi su okupljeni ispred zatvorenog kioska. Oni su u specifičnoj poziciji. Između dve vatre. Ni Srbi, ni Albanci. U vreme rata izgubili su sve. Bili su raseljeni, a onda su zapadne nevladine organizacije odlučile da im podignu kuće. Nalaze se faktički na jugu. Ali ne pripadaju nigde. Govore i albanski i srpski. Romski retko. Socijalu pomoć uglavnom primaju sa severa, jer je veća, i deca im zbog toga idu u srpske škole. Ali i dalje ne pripadaju nikome. Ili pripadaju svima.
Reklame
Hilmi Spasoli živi u mahali šest godina, ali je i pored svih problema zadovoljan životom. Jer je mirno.
- Niko nas ne dira. Svi su dobrodošli. Politika nas ne interesuje mnogo. Ima dvoje-troje koji se time bave ovde. Druge samo zanima da žive mirno - kaže Spasoli.Najveći problem za njega, kao i većinu ljudi iz mahale je nedostatak posla.- Ima mnogo mladih ljudi koji ništa ne rade. Šta će da rade. Neko uzima socijalno, 80 evra, šta je to? Neko ne uzima. Posla nema - priča mi on.Za njegovog prijatelja, Samira Gusana, koji od rođenja živi u mahali, danas je teže nego pre rata.- Lošija je ekonomija, nekada je bilo posla. Moglo je da se radi. Ljudi su se slagali. A sada se, vidiš i sama, narod odvojio na dve strane. Mi, nealbansko stanovništvo, smo se kao povratnici vratili 2014. - kaže Gusan.
Najvažnije mu je da se ne zarati. Da nema provokacija ni sa jedne ni sa druge strane.- Samo mir i rad. Da bi svako živeo od svog rada, a ne od socijala - kaže Gusan.Pitam ga o razgraničenju.- E tu nisam pametan. Neka prepustimo to onima što jesu. Moje je da mislim o svojoj porodici i šta će sutra i prekosutra da jedu. Pravo da ti kažem, ni jedna ni druga strana mi ne daje ništa. Nego ako radiš imaćeš, ako ne radiš niko te ni ne pita šta imaš a šta nemaš - kaže mi on na kraju.
Polako krećemo nazad. Preko Mosta na Ibru, koji je na svakom mogućem nivou postao simbol podela Kosovske Mitrovice. Nekadašnji centar najvećih sukoba u Mitrovici, most odvaja oko 80.000 kosovskih Albanaca na jugu od oko oko 20.000 Srba na severu grada. A izgradili su ga Mitrovčani - i jedni i drugi - zajedno.
Reklame
Na severnoj strani, dolazimo u nasilje Tri solitera, koje je tik uz Ibar. Do pre samo nekoliko godina nasilje je ovde bilo svakodnevica. Danas je mirno. Ješin prijatelj iz naselja, Albanac, ne želi da razgovara sa novinarima o suživotu sa Srbima.- On je radnik. Šta on da ti priča. Pogledaj gde radi. Prebacio je svoju radnju na sever, da bi mogao da popravlja i srpske automobile bez kosovskih tablica, koji ne mogu na jug. Radnja pored njega, ovaj električar, on je Srbin. Dovoljan ti je to primer suživota - kaže Ješa.
Ipak, nije me ubedio. Jer most i dalje deli dva naroda. Danas je mnogo bolje nego što je bilo juče. Možete proći ispod Tri solitera bez straha od eksplozije. Možete u Bošnjačkoj mahali pazariti majicu umesto batina.Ali, i iz ovih razgovora i iz atmosfere koja prati posetu Vučića severu Kosova, jasno je, i pored pojedinačnih primera suživota i saradnje, da dva naroda ne dele istu viziju grada, ni teritorije u kojoj žive.A bez toga suživota nema. Barem ne još uvek.U nedelju ujutru, pred miting u Kosovskoj Mitrovici, oko 200 Albanaca je blokiralo put ka multi-etničkom selu Banje koje je Vučić trebalo da poseti. Vlada Kosova je otkazala posetu iz bezbednosnih razloga.