Reklame
Droga

Panika i represivne mere ne pomažu u borbi protiv droge

"Proteklih šezdesetak godina rata protiv droga pokazali su koliko su besmislene represivne mere, naročito ako nisu praćene programima rehabilitacije i reintegracije u društvo.​"

pisao Sara Radojković
03 Jul 2018, 11:53am

Fotografija: Alexander PopovUnsplash

Nakon tragične smrti srednjoškolca na beogradskom splavu, briga o mladima i neodgovornom korišćenju narkotika dospela je u žižu javnosti. Kancelarija za borbu protiv droga zajedno sa Ministarstvom zdravlja formirala je radnu grupu za izradu novog akcionog plana, kao deo nacionalne strategije do 2021. godine.

Mediji su posle nekoliko smrti mladih osoba u Beogradu lansirali temu "borbe protiv droge", ali uglavnom tako što su širili paniku i zahtevali pojačanje represivnih mera.

Tako se na primer, u emisiji nacionalnog servisa, našla i izjava Janka Samardžića o štetnom dejstvu elektronske muzike. Kao da bilo koja vrsta muzike igra presudan faktor u odnosu mlade osobe spram narkotika. Takođe, istraživanja iznova pokazuju da postoje ogromne zablude po pitanju drogiranja mladih. Jasno je da ovo nije adekvatan način da se priča o ovoj temi.

Zbog svega ovoga, obratili smo se Re Generaciji, organizaciji koja se bavi zaštitom ljudskih prava mladih ljudi koji su korisnici droga i alkohola, tačnije Bojanu Arsenijeviću treneru i koordinatoru i Ireni Molnar, programskoj saradnici ove organizacije. Pored edukacije mladih o štetnosti spomenutih supstanci, ali i celokupnog društva o tome koji je najbolji način da se ovom problemu priđe, oni se bore i protiv stigmatizacije korisnika narkotika.

VICE Srbija: Šta mislite o novom akcionom planu koji je najavila država za borbu protiv narkomanije?

Irena Molnar: On se odnosi na period do 2021, i deo je već postojeće Srategije za droge u okviru koje neće biti mnogo odstupanja I promena, već će se u skladu sa novonastalom situacijom raditi na poboljšanju aktivnosti koje nisu rađene u prethodnom periodu a koje su u skladu sa zakonom Republike Srbije. Kao član pomenute radne grupe mogu da kažem da će ona biti kreirana u skladu sa mogućnostima što zakonskim, što operativnim ali I finansijskim, a tu nažalost imamo mnogo ograničenja bar kada je odgovor na novonastalu situaciju u pitanju. Isto tako će se raditi i na tome da se iz samog procesa što više nauči i proanalizira, te da će sledeća strategija, koja će vec 2019. krenuti da se radi biti dosta savremenija, reflektujući realnu situaciju kada je problem droga u pitanju, tada će u skladu sa tim i zakonski okviri biti prilagođeni.

Kada pričamo mladima o narkomaniji, gde pravimo najveće greške?

Bojan Arsenijević: Možda da počnemo od opšte prihvaćenog rečnika. Ako hoćemo da sa mladima ili o mladima pričamo, neprihvatljiva je upotreba reči narkoman. Pored toga što stigmatizuje osobu, i time je stavlja u nepovoljniju poziciju, i kada bi bila korektna, jednostvno ne bi mogla da se primeni na više od tri četvrtine mladih koji koriste droge, jer jednostavno velika većina droge koristi povremeno, u rekreativnom okruženju i nikada neće imati neke posledice. Izuzetno mali broj mladih ljudi, koji koriste psihoaktivne supstance u rekreativnom okruženju, ode dalje i razvija zavisnost. Ali nazivati čak i njih narkomanima jednostavno nije u redu i mislim da bi odgovorni novinari trebali da svojim pozitivnim primerom i primerenim rečnikom utiču na auditorijum. Drugi vrlo velik problem, koji iz prevelike brige čine roditelji i prosvetni radnici, jeste pričati mladim ljudima kako će se od jednog džointa navući, jedva preživeti i slično.

Realnost je da će većina mladih u jednom trenutku probati kanabis, i prvi put im verovatno neće biti ništa, ili će im možda biti prijatno, ali posve sigurno neće umreti i neće postati zavisnici, kao što ni od pečurki neće poludeti, a taj roditelj ili nastavnik, koji podiže paniku, automatski gubi poverenje. Kada bude pričao o heroinu, ili čemu god sa velikim adikcionim potencijalom, njegove reči imaće težinu reči poslovičnog čobana koji je vikao upomoć vuk, a svi znamo šta je bilo kada se vuk pojavio.


Kada kažete da umesto demonizacije klubova treba razviti različite preventivne aktivnosti i programe smanjenja štete na šta konkretno mislite?

Irena Molnar: Programi za smanjenje štete su strategije s ciljem da se minimizira šteta povezana sa datom okolnošću. Jedna od ovih okolnosti je konzumiranje droga, gde je intervencija u skladu sa ovim pristupom dizajnirana da minimizira potencijalne rizike povezane sa upotrebom droge. Smanjenje štete ima za cilj da osnaži potencijalne korisnike droga da donesu obaveštene i odgovorne odluke koje im pomažu u smanjenju rizika povezanih sa njihovom upotrebom droge. Ono uključuje deljenje edukativnih materijala kao i razgovor I konsultacije jedan na jedan o rizicima vezanim za upotrebu droga i alkohola, informacije o sigurnim seksualnim prksama, podela kondoma i čepova za uši (kada govorimo o smanjenju štete I rizicima rizik po oštećenje sluha je uglavnom zanemaren), ili postojanje trezne osoba sa kojom možete da razgovarate, ako se osećate da ste u riziku ili u potrebi za sigurnim prostorom. Programi smanjenja štete su human, ekonomičan, i na kraju krajeva najrazumniji način bavljenja problemom droga i njenom zloupotrebom kada je rekreativno okruženje u pitanju. Dok društva tolerišu ili čak podstiču neke daleko opasnije oblike rizika (auto trke, planinarenje bez mera predostrožnosti i sigurnosti), upotreba droga se izdvojila kao nešto samo po sebi iskonski zlo. Koncept smanjenja štete prihvata mogućnost uzimanja droge pod određenim okolnostima, ali se često posmatra kao promovisanje ponašanja koje se ne toleriše, jer se naša borba vodi između dve krajnosti gde jasnu liniju nije lako definisati.

Proteklih šezdesetak godina rata protiv droga pokazali su koliko su besmislene represivne mere, naročito ako nisu praćene programima rehabilitacije i reintegracije u društvo.

NVO Re Generacija je ove godine sklopila saradnju sa više klubova i festivala od kojih je prvu inicijativu povukao klub “Drugstore” a ovo leto ćemo sporvoditi aktivnosti I na nekoliko festivala, a neki od njih su “Way of Life” u Vršcu I “Love Fest” u Vrnjackoj Banji. Nakon tragičnih dešavanja Re Generacija je pokrenula kampanju #DAZNAMŠTARADIM I ovom prilikom se zahvaljujemo svima koji su se istoj priključili i odlučili da zajedno se zajedno sa nama potrude da kreiraju klubske i festivalske prostore da budu što bezbedniji, a da kroz programe smanjenja štete na jedan neposredan način radimo na edukaciji I prevencija zloupotrebe psihoaktivnih supstanci.

Zašto se kada pričaju o problemu mladih i droge ljudi odmah okreću ka karakteristikama neke subkulture i aktivnostima koje nemaju veze sa porodicom, školom ili državnim sistemom?

Bojan Arsenijević: Najlakše je okriviti klubove ili različite supkulture za probleme koji potiču iz porodice,osnovne gradivne ćelije društva. Time automatski aboliramo i tu disfunkcionalnu porodicu a i isti takav državni sistem. Uvek su krivi pankeri,rejveri, hipici a onda u državnom sefu pronađemo 600kg heroina izuzetne čistoće.

Šta su represivne mere vezane za rešavanje problema narkomanije? Koje su negativne posledice takvih represivnih mera?

Bojan Arsenijević: Represivne mere su sve one mere koje sobom nose neku kaznu, bilo u školskom sistemu, bilo kasnije u pravnom, državnom. Proteklih šezdesetak godina rata protiv droga pokazali su koliko su besmislene represivne mere, naročito ako nisu praćene programima rehabilitacije i reintegracije u društvo. Proteklih godina je gomila mladih ljudi završila u zatvoru zbog posedovanja zanemarljivih količina, najčešće kanabisa. Izmešteni su iz porodica i kao najgori kriminalci poslati na izdržavanje, često višegodišnjih kazni, gde neminovno, da bi preživeli ulaze u neku ekipu. U trenutku kada ljudi sa fakultetskim diplomama teško pronalaze posao, nekome ko je osuđivan zbog droga to je gotovo nemoguće. Sa izdržavanja kazne vraća se u istu sredinu, ali sada sa kontaktima iz zatvora i ispečenim zanatom. Strašno je da u ovom trenutku neku vrstu rehabilitacije pružaju samo verske komune, naročito kada znamo šta se dešavalo u Crnoj Reci.

Da li je Srbija ostvarila bilo kakav napredak u toku ove decenije po pitanju umanjena šteta?

Bojan Arsenijević: Srbija je programe smanjenja štete započela 2002/2003 godine, otvaranjem prvog drop-in centra u Srbiji. Posle dugotrajnog terenskog rada stečeno je poverenje korisnika, a uz pomoć nekolicine jakih donatora razvijeni su različiti, specifični servisi, a zaposleni i volonteri stekli ogromno znanje, što direktno u radu sa korisnicima, a dosta toga i na treninzima i studijskim putovanjima. Vrhunac je bio početkom ove decenije. Međutim odlaskom Globalnog fonda, poslednjeg velikog donatora, i preuzimanjem države Srbije na sebe obavezu da finansira ove programe, velika većina ih se ugasila. Napravljena je prilično dobra strategija, ali Akcionim planom nije definisano koje ministarstvo treba da finansira ove programe, pa ih niko nije ni finansirao. Tu je takođe i problem sa zakonom, jer prema nekim predlozima programi smanjenja štete mogli bi se karakterisati kao krivično delo omogućavanja. I na kraju najveća šteta je što se izgubio kontakt sa korisnicima.