Dozvolio sam pratiocima na Tviteru da diktiraju moj trening za polumaraton

Prošlo je više od dve godine otkako sam poslednji put trčao polumaraton, a događaji od tog dana verovatno će pomoći da se lakše objasni zašto mi je trebalo toliko da mu se ponovo vratim. Otprilike tri sekunde nakon što sam prešao startnu liniju, osetio sam kako sam izvrnuo članak. Nisam doktor, ali pretpostavljam da bi uobičajeni savet nakon tako nečeg bio: "Prestani odmah da trčiš i siđi sa staze da staviš kesu sa ledom na nogu i odsediš malo."

Nisam uradio ništa od navedenog. Umesto toga – možda zbog svoje gluposti, možda zato što sam putovao iz Londona čak do Kardifa da bih trčao – istrčao sam 21 kilometar na izvrnutom članku.

Nakon što sam odšepesao do paba, odvrištao u sebi čitav trosatni put vozom nazad do Londona i tresao se čitave nedelje na sam prizor stepenica, doneo sam odluku: ako ikad budem radio to još jednom, neću verovati sopstvenim užasnim odlukama – moraću za njih da okrivim druge.

I tako, kada mi je ponuđeno da učestvujem na Hakni Halfu, koji se odigravao prošlog vikenda, skovao sam đavolski plan: dozvoliću pratiocima na Tviteru da mi diktiraju svaku održivu etapu moje pripreme. Mogla je to da bude fantastična upotreba uma košnice Tvitera, koristeći ekspertizu ljudi koji imaju mnogo više trkačkog iskustva od mene. Naravno, to apsolutno nije ono što se desilo.

Bilo je ovaj put nekoliko pluseva: a) Mogao sam da stignem od svog stana do startne linije za manje od sat vremena; b) Pronašao sam pab koje nudi besplatno pivo svima koji dovrše trku. Uz sve to, maršruta je izgledala sasvim prijatno, podrazumevajući trčanje oko Olimpijskog stadiona i dobrim delom Istočnog Londona. Čak i ako ne završim sa sjajnim vremenom, makar ću uživati u čitavom tom iskustvu.

Glavne negativne strane poticale su od činjenice da su većina mojih pratilaca na Tviteru sadisti, što sam saznao još iz prve ankete:

Da budem sasvim fer, staviti ovo na anketu bilo je, u najširem smislu reči, više od pomoći nego moja generalna molba za savet. Jedini odgovori koji su usledili bili su brojni povici "nastavi da trčiš" i razni saveti očigledno pokradeni iz "Everybody's Free (To Wear Sunscreen)" Baza Lurmana.

Verovatno mnogo govori to što je jedan predlog koji sam bio najspremniji da poslušam bio istovremeno od izuzetne pomoći u izolovanim okolnostima i potpuno beskoristan u 99 odsto konteksta.

Mogli biste da kažete da je trebalo da shvatim sa čim imam posla i bolje formulišem pitanja kako bih sprečio posebno osvetnički raspoloženo i irelevantno glasanje. Ali u toj fazi i dalje sam se nalazio na ivici između ozbiljne pripreme i samo-sabotaže, što znači da sam mislio da će biti smešno ako tvitujem stvari kao što su ove:

Što je, naravno, rezultiralo stvarima kao što su:

Ako postoji jedna oblast u kojoj mogu da verujem pratiocima na Tviteru, međutim, onda je to muzika. Dakle, nakon što sam beznadežno pogrešno procenio koliko će mi duga plejlista biti potrebna od starta do cilja, zatražio sam malu pomoć.

Moj prijatelj Ben zapravo je istrčavao polumaratone ranije, tako da sam rekao sebi da ću saslušati svaki njegov predlog, samo da bi me dočekalo:

Ja sam Volter Vajt. Viktorija Park je moja koliba u nedođiji. Andrew WK je moj Mr Magorium's Wonder Emporium.

Bilo je mesta za još jednu, međutim, a kad vas neko tako lepo zamoli, kako možete da ga odbijete?

Čitao sam već nekoliko trkačkih blogova pre, tako da sam znao da nedelju dana pre polumaratona smete da trčite samo par kraćih trka. Imao sam, međutim, dovoljno eksperata na raspolaganju da je došlo vreme da predložim nekoliko opcija koje su kategorički Loša Ideja:

"Jedan moj prijatelj ultra-maratonac upravo mi je rekao da je trčanje više od 10 kilometara ovoliko blizu nedelji spektakularno glupa ideja", glasio je jedan odgovor.

Ipak, moje pitanje o trčanju 16 kilometara u četvrtak nije bilo ništa na skali gluposti u poređenju sa mojim sledećim pitanjem. U ovoj fazi definitivno je trebalo da budem pametniji, ali sam duboko u duši znao da su moji pratioci dobri ljudi. Osećao sam da će se predomisliti u zadnji čas i pomoći mi da lakše otrčim trku u nedelju, čak i kada dobiju tako neodoljivu priliku da mi sve unište.

U ovoj fazi moram da istaknem da zvanični materijal Hakni Halfa predlaže da ne pijete alkohol 48 sati pred trku: razuman savet i nešto čega je trebalo da se držim – samo da su mi još to i tvitnuli.

Uprkos tome što nisam spavao i što me je ubijao jedan od najgorih mamurluka u poslednjih nekoliko nedelja, uspeo sam nekako da se dovučem do startne linije.

Ne znam da li imate posebne "plejliste za mamurluk" i "plejliste za teretanu", ali presek skupova između tih je nula. "Party Hard" (dvaput) može da mi pomogne da trčim brže, ali neće mi umiriti bol u glavi. Bio sam, međutim, iznenađujuće zahvalan za Dido, i ljudima koji su mi rekli da se namažem losionom za zaštitu protiv sunca.

Na pola puta sam bacio pogled dole na aplikaciju za trčanje i dočekao me je uznemirujući prizor: bio sam nekim čudom na tragu najboljeg ličnog rezultata. Napravio sam mentalnu belešku da guglam da li je "votka droga koja poboljšava trkački učinak?", istovremeno zahvalan što su me, među svim tim užasnim savetima, upozorili da se držim podalje od droga klase A zbog srca. Moji prijatelji makar nisu želeli da umrem, što ipak nešto znači.

Posle 16 kilometara i dalje sam bio na dobrom putu, a onda sam udario u zid – ali za to je mogla da bude kriva moja opšta fizička nespremnost a ne mamurluk. Jedva sam stigao do cilja za preko jedan sat i 35 minuta – što je dva minuta manje od mog najboljeg rezultata.

Došli smo do tačke kada obično dobijate pouku čitave priče – kada saznate šta sam naučio iz čitavog iskustva. Za to bi, međutim, trebalo da sam naučio bilo šta.

Preporučujem vam da delegirate odgovornost, pretpostavljam. Ukoliko ne uspete, imaćete koga da krivite; ako dobro prođete, možete da preuzmete sve zasluge za sebe. Divota jedna.

@tomvictor